Алесандар ПАВИЋ: Паланачки дух из напредне боце

Нема сумње, данашњи властодршци у Србији су преобраћеници, односно конвертити. Не исповедају више неке битне вредности које су се међу српским народом сматрале неприкосновеним. То су на првом месту Косовски завет и поштовање видовданске поруке и симболике. Не само да их не исповедају, већ их и отворено негирају. Тако су се на Видовдан председник Владе и његов први потпредседник на себи својствен начин утркивали у изјавама лојалности својим новим веровањима – али и ниподаштавању оних на које су се некад бар вербално позивали, када је то било политички пробитачније.

03.07.2013. srb.fondsk.ru, за ФБР приредила Биљана Диковић

“Данас је наша земља променила и своје вековно веровање, начин понашања, крајњи циљ, мит који нас је толико дуго терао да гледамо уназад и да не идемо напред,” изјавио је Ивица Дачић 28. јуна 2013.  на свечаној седници Владе у Крушевцу. “Порази које славимо, жртвовање народа за битке које не можемо да добијемо више нису наша опција.”[1] Недуго после тога, и Александар Вучић је понудио своју “кнежеву здравицу”: “Ово је коначно један Видовдан који не означава почетак рата, несрећу, борбу за опстанак, на Видовдан смо славили херојство и највеће поразе, славили смо и одвођење наших државника из земље, али никада нешто чиме би генерације које долазе могле да се поносе.”[2]

Са онима који су преверили не вреди полемисати, па ни овде. Свакоме ко у свом срцу носи видовданске вредности јасно је не само то да су челници Владе Србије изрицали бесмислице, већ и да су се баш на Видовдан потрудили да фалсификују значење самог Косовског завета и видовданске спремности на жртву. Жртву која није нужно неминовна, али за коју је човек који носи неку светињу у себи спреман да жртвује и самог себе ако је потребно, и то испред свих других. Али, објашњавати вредност светиње је узалудан посао ако се објашњава онима који у светињу не верују. Објашњавање поноса на спремност на погибију читаве једне истинске народне елите, која је једина у историји успела да у бици усмрти једног отоманског султана, представља бацање бисера пред свиње, језиком Светог писма.

Занимљиво је, међутим, као и увек, пратити неке од појава које прате процес преверавања. Привилеговани смо на неки начин, јер имамо прилике да уживо гледамо и замишљамо како су могли да изгледају процеси који су од бивших југословенских земаља направили својеврсну “леопардову кожу” током разних налета иноверних империја. Гледајући данашње београдске тријумвире, није тешко замислити прве дане потурчењаштва током мрачних отоманских векова, када су се новокомпоноване аге и бегови утркивали не само у доказивању привржености новој вери и империји, већ и у негирању онога чему су до јуче бар номинално припадали. Наравно, свако време носи и своје особености.

На пример, занимљив је гледати како негацију свог некадашњег (имплицираног или стварног) идентитета данашњи преобраћеници покушавају да пројектују на целу нацију. То није неочекивано. Нација није већински гласала за предају Срба са севера Косова и Метохије у крваве раље Тачијевог режима у мају 2012. године. Потребно ју је стога непрестано убеђивати да је то ипак оно што је добро за њу, тј. за онај већински део нације који, бар засада, не мора да живи под влашћу приштинских касапа. Још више, потребно је од што већег дела нације направити и саучеснике. А то у садашњем систему није толико тешко: дођеш на власт, говориш што више у множини и избациш из контролисаног медијског простора сваког ко друкчије каже, односно клевеће и лаже. Помаже, наравно, и ако је опозиција разбијена, неутралисана или пасивна, па не постоје чак ни материјални докази да се неки иоле значајан део народа противи твојој политици. Онда је вероватно лакше чак и себе убедиђивати у исправност сопствених речи и политике. Бар на површини.

Уз то, лакше је издати или преверити у друштву. Што је веће друштво, то је осећај личне одговорности мањи. Веће друштво имплицира и већи степен исправности новоизабраног пута. То јест, лакше је себе убедити да је можда пут којим сте кренули исправан, или бар исправнији. Мада негде дубоко знате да ипак није. Не би, иначе, израз лица првог потпредседника Владе био тако суморан на “слављенички” Видовдан 2013, после којег ће вероватно само ботокс моћи да испегла онај пар бора који му се урезао између обрва.

Но, као и код свих интересно-вођених преобраћеника, “жар” са којим се нова вера прихвата и проповеда често прелази границе примерене ревности. Јер, они који су примарно вођени амбицијом не ревнују истине и правде ради. Тако је 2. јула на конференцији за штампу, први потпредседник Владе, изрекао и следеће вјерују: “Треба да се ослободимо паланачког духа, који каже хоћу храст од шест векова а не аутопут. Е па, ја хоћу аутопут.”[3]Ово се, за оне неупућене, тиче једног древног, вишестолетног храстовог стабла-записа, тј. сеоске светиње, дрвета које је освештано и у чију кору је урезан крст – а које тренутно стоји на пројектованој траси аутопута Коридора 11. Путарима који желе да га уклоне успротивили су се не само мештани већ и разна удружења грађана, као и странка Зелених.[4]

Противници сече или уклањања храста су, по првом потпредседнику Владе, носиоци “паланачког духа”. Може се и разумети то незнање првог потпредседника, с обзиром на то да је релативно нов преобраћеник, да још довољно није упознао западни свет чијим се стварним и умишљеним врлинама непрестано храбри на свом бесповратном путу самопорицања. Зато, треба га подучити: у најнапреднијим западним круговима, у оним који су истински “кул” – а о џет-сету да и не говоримо, за носиоце паланачког духа се сматрају управо они који немају разумевања за очување животне средине и за поштовање старина. Ретка је холивудска звезда која није учествовала у овој или оној кампањи за спас ове или оне угрожене биљне или животињске врсте. Одавно су у западним земљама донесени прописи који захтевају поштовање животне средине и локалне природне или културне баштине. “Назадни” су управо они који за то немају разумевања, који би да асфалтирају природу или прошлост а да не трепну. Сматрају се примитивцима, и према њима се обично изражава, ако не згражавање, онда бар благи презир, без обзира на богатство које поседују.

Да су за намере да се зарад трасе аутопута уклони један древни храст-запис знали ултра-кул техно-тајкуни из Силицијумске долине када су недавно угостили свеже-бриселизованог Дачића – ко зна како би се провео.[5] Као добри, прагматични капиталисти који се брину за своје запослене, вероватно би му и тада продали ону исту опрему и грандиозно обећали могућност отварања неке радњице у Србији до краја године, као свој скромни допринос кампањи “отварања нових радних места”, итд. Можда би, међутим, то обећање било пропраћено и неким незгодним новинарским питањем о дубини премијерове посвећености екологији, можда чак и присуством брадатих демонстраната у фланел кошуљама и фармеркама. Но, Гуглу-великом брату ипак ништа не може да промакне. Не тврдимо да је храст-запис из села Савинац главни, па чак и делимични повод за Гуглову нову мапу Србије, без Косова и Метохије и Војводине, која је недавно осванула на интернету.[6]Али, користећи се суровим, непристрасним констатовањем чињеница својственим ненадмашном Западу, не може се избећи следећи закључак: та мапа је први конкретан резултат Дачићеве недавне, “тријумфалне” посете САД, на крилима бриселске издаје. Мапа Србије по истинским мерама паланачког духа – никад мања, никад инфериорнија. Слика која вреди више од оних хиљада речи о резултатима прве године садашње Владе.

“Ко чини неправду, нека чини још неправду; и ко је поган, нека се још погани; и ко је праведан, нека још чини правду; и ко је свет нека се још свети.” За ове речи из Откривења Светог Јована Богослова они који су својевољно напустили српску заветну заједницу сигурно неће имати уши да их чују. То је та граница, неупоредиво јача од оне на административној линији, која је повучена између њих и онога што су оставили иза себе. Земаљско царство које данас исповедају било је и остало за малена. За истински дух паланке.