Драган Ђоговић: ЕУ “жели јединствени службени језик за све четири балканске државе“!?

23.06.2013.

Драган Ђоговић

Биће можда шокантно ускоро за неке – ЕУ је у административним и политичким проблемима због некадашњег такозваног српско-хрватског а сада српског, хрватског, босанског и црногорског језика – из тих разлога размишља и има у плану да у догледно вријеме једну од ове четири варијанте у суштини једног те истог језика прогласи за јединствени службени језик.

Страни лингвисти у последње вријеме поново указују додатним ставовима и образложењима, да су разлике између америчког енглеског и британског енглеског или између немачке и аустријске варијанте немачког језика много веће него разлике између српског, хрватског, босанског и црногорског језика. Али то није мијењало до сада ову политизовану дискусију. Данас постоје четири званична језика, иако између њих уопште не постоје проблеми у комуникацији – дијалекти су прикупљени и проглашени за независне језике деведесетих година из политичких разлога.

Осим разлике у само неколицини израза (нпр. крем или шлаг, кашика или жлица, крух или хлеб, супа или јуха, ж. станица или колодвор и још пар других ријечи) остало је само чисти дијалект, тако да се сада у ЕУ поставља значајно питање – због чега се информације о производима, као млеко или млијеко понекад и млико али и све дипломатске преписке, морају превести у четири различита примјерка?

Само три главне европске институције, Европска комисија, Европски савет и Европски парламент запошљавају око 5.000 људи који раде на преводу и тумачењу услуга и докумената. Трошкови овог језичког режима износе око милијарду евра годишње, што је много новца, али са друге стране то значи и два евра по становнику. Многи међусобно прослијеђени документи и Интернет публикације на енглеском и француском као и на немачком, званично трећем радном језику у европским институцијама, представљају огроман проблем у свим врстама комуникација. Могућност да се званичници у ЕУ договоре да један од ова три службена језика може постати официјелно јединствени службени радни језик је засада још равна нули. Гласање за тако нешто би због евентуалног отпора Италијана, Шпанаца и Пољака засигурно пропало. Дакле, највероватније да ЕУ остаје и даље посвећена структури вишејезичности, у којој ипак енглески постаје све више доминантан језик, провлачећи се ажурно на мала врата.

Из свих ових наведених разлога и чињеница, али и због бојазни да се на овом примјеру не би можда створиле и друге језичке конфронтације међу државама на другим географским областима,  новокомповани балкански језици представљају велико додатно оптерећење европским институцијама, којег се политичким одлукама желе ријешити.

Уколико се у погодном периоду поводом тога званично покрене иницијатива (како се у последње вријеме “шушка“ иза кулиса европске бине), која језичка варијанта ће бити у предлогу претензирана, остаје да се види, али није тешко да се претпостави. Сви добро знамо коме је и како ЕУ највише наклоњена.

Српски језик је вјековима заступљен на цјелокупном балканском подручју, са својом штокавском- екавском и ијекавском формом. Овим ијекавском дијалектом, како сте већ у међувремену примијетили, и ја се лично служим од свог рођења и он представља саставни дио верификованог српског језика. Пришивати ијекавски дијалект искључиво основном изражавању хрватског језика, од многих који то раде, је потпуно погрешно.

Хрватски лингвиста 19-ог вијека Људевит Гај, спознавши да је штокавски српски језик изванредна опција за Хрвате, (с обзиром да су Хрвати све до тада употребљавали искључиво чајкавски или кајкавски са којим није био изразито срећан) иницирао је од Вука Караџића пристанак на договор 28-ог. марта 1850 год. – тада је група српских и хрватских лингвиста и књижевника у Бечу донела такозвани “бечки споразум,“ по коме су се неформално сагласили да се успостави и употребљава штокавско – ијекавски дијалект, као заједничка основа за српски и хрватски језик.

Међутим, овај пројекат у потпуности није успјешно свугдје примјењиван, јер је у Србији устаљено постојао и још увек постоји штокавско – екавски дијалект, док је по босанским и хрватским подручјима договорени штокавско-ијекавски дијалект постао приоритетан.

Било како било, витално важан фактор је да српска Влада и САНУ, морају бити перманентно јединствени и спремни у очувању националног језичког културног блага, да се не би десило да нам уз отимање територије, отму још и наш од постанка вјековни национални српски језик.