ЧЕШКЕ НОВИНЕ: Разговор са Дејаном Баљошевићем – ЖИВОТ СРБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ (3)

Пред Вама се налази интервју који је са Дејаном Баљошевићем (бивши координатор за општину Ораховац, сада координатор за пројекте у општини Ораховац и повереник за избеглице) направила Катарина Крејцова из Прага (студент филма и савремених медија) за чешки часопис “Социјалистичка Солидарита” половином фебруара 2013. године.

30.04.2013. за ФБР уредник Биљана Диковић

У мноштву питања, Крејцова је обухватила она од суштинског значаја за свакодневнивни живот Срба, Горанаца и осталих неалбанаца.. али и питања која се тичу високе политике. Занимљиво је како је једна чешка новинарка, притом веома млада, у само једној посети Косову и Метохији успела да сагледа суштинске проблеме Срба и осталих неалбанаца у домену људских права, док то нажалост није пошло за руком многим београдским новинарима који са проблемом Косова и Метохије живе цео свој живот, а ретко су успевали да разумеју косовку старност и нас, косовске Србе у њој.
Овај интервју, захваљујући добро постављеним питањима (38 питања), представља својеврсни документ о животу Срба и осталих неалбанаца на Косову и Метохији у оквиру тзв. „Независног Косова“.

РАЗГОВОР

ПИТАЊА И ОДГОВОРИ

…

ЧЕШКЕ НОВИНЕ: Разговор са Дејаном Баљошевићем – ЖИВОТ СРБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ (1)

ЧЕШКЕ НОВИНЕ: Разговор са Дејаном Баљошевићем – ЖИВОТ СРБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ (2)

…

26.  What are your views on the privatisations of former Serbian companies, connected with bribery? What do you think of the involvement of top foreign politicians (Madeleine Albright and Wesley Clark) in the selling of Kosovar companies?    

(Какво је ваше виђење приватизације бивших србских компанија повезаних са корупцијом? Шта мислите о умешаности високих страних политичара (Madeleine Albright and Wesley Clark) у продаји косовских компанија?)

Дејан Баљошевић: Држава Србија је веома незадовољна начином на који је извршена приватизација друштвене и државне својине на КиМ и због тога најављује тужбу Европском суду у Стразбуру. Србија сматра да су УН и УНМИК имали право да располажу имовином на КиМ, али не и да је продају. Косово није у УН званично призната као независна држава, што значи  да је по међународном праву Србија је даље власник имовине на КиМ.
Бивши српски радници приватизованих предузећа су такође незадовољни начином њихове приватизације, јер многи од њих нису добили законом прописано новчано обештећење од продаје предузећа, нити су иком од њих, нови албански власници, понудили наставак радног ангажовања у трансформисаним предузећима, па су она постала етнички чиста – албанска.
Ових дана из медија сазнајемо да су и многи западни политичари попут бившег америчког секретара Медлин Олбрајт, која се својевремено, са позиције најмоћније жене света, предводила кампању за бомбардовање Србије и пензионисаног америчког генерала Веслија Кларка, команданта НАТО-а у време бомбардовања Србије, заинтересовани за куповину косовских компанија, попут фиксне и мобилне телефоније Косова и предузећа за експлоатацију руда на Косову. Ова чињеница говори у прилог онима који су тврдили да се иза лажне бриге запада за људска права Албанаца, заправо крију сурови економски интереси моћних западних компанија.

27.  Many international organizations are active in Kosovo (the U.N., EU, NATO – KFOR, OBSE). How do you, as Kosovar Serbs, perceive their presence in your daily lives? Are there any positive consequencies of their presence in the region for the civilian population?

(Многе међународне организације су активне на Косову (УН, ЕУ, НАТО – КФОР, ОЕБС). Како Ви као косовски Срби доживљавате њихово присуство у вашем свакодневном животу? Има ли њихово присуство позитиван утицај у региону за цивилну популацију?)

Дејан Баљошевић:  Први контакт Срба са међународним организацијама десио се 1998. године када је на КиМ распоређена верификациона мисија ОЕБС-а на челу са тадашњим шефом мисије, Американцем Вилијемом Вокером. Мисија је требала да надгледа мировни споразум постигнут између припадника тзв. ОВК и српских снага безбедности – полиције и војске. Србима, који су се у почетку противили мешању страног фактора у унутрашња питања своје државе, лакнуло је са доласком мисије, јер су мислили да ће њени чланови радити објективно и својом верификацијом правог стања ствари на терену зауставити антисрпску пропаганду која је покренута и почела да се захухтава у западним медијима. Међутим, испоставило се да њихов задатак није био да спрече рат, већ да га припреме. То се видело по томе што су одмах ступили у контакт и присну сарадњу са командантима тзв. ОВК, који су по њиховом доласку консолидовали своје редове и после неколико тешких пораза доживљених од српских снага, успели да се опораве и да наставе са провокацијама према српским снагама безбедности са циљем да код њих изазову бруталнију реакцију, коју би чланови мисије могли да окарактеришу као прекомерну употребу силе, на основу које би затражили страну интервенцију. Припадници тзв. ОВК су по свом оснивању најпре поубијали један број својих сународника који су били лојални грађани државе Србије. То су углавном били нижи државни чиновници и службеници каји су радили као поштари,  шумари, и слично, да би тиме заплашили и дисциплиновали сопствено становништво и натерали га да се дистанцира од тадашњих институција државе Србије. Када су обезбедили логистичку подршку свог становништва, почели су да из заседа на путевима убијају припаднике српске полиције и војске. Српским снагама безбедности је било веома тешко да се носе са оваквим начином герилске борбе, јер би припадници тзв. ОВК након што би извели напад побегли, поскидали униформе и сакрили се међу својим становништвом. Када би српске снаге у потрази за њима вршили претрагу по албанским селима, верификациона мисија би ишла за њима и оптуживала их за репресују и нападе на  цивиле, што је да будем искрен, и нама Србима понекад тако изгледало.  (Случај убиства једног од првих команданата тзв. ОВК, Адема Јашарија у селу Преказе, кога Албанци сада славе као свог националног хероја).  Тако је један оружани обрачун српске полиције са јаким снагама тзв. ОВК, средином јануара 1999. године, у њиховом упоришту, албанском селу Рачак, одакле их је „ОВК“ претходних дана више пута провоцирала, послужио као повод шефу верификационе мисије Вилијаму Вокеру, да оптужи Србе за масакар албанских цивила и да позове НАТО да коначно интервенише против Срба, што су они  са нестрпљењем једва дочекали и тако започели рат.  Касније су многи страни новинари и форензичари који су обавили обдукцију тела убијених Албанаца, признали да извештај из Рачка, који је послужио као повод за рат, није био тачан.  
После овако горког искуства косметских Срба са верификационом мисијом ОЕБС-а, долазак и распоређивање припадника међународних мировних снага КФОР-а, УНМИК-а, ОЕБС-а, по завршетку рата, није обећавао за њих ништа добро. Албанци су их дочекали са великом еуфоријом и слављем, док су Срби били неповерљиви према њима. Међународна мировна мисија на КиМ, која је тада бројала укупно око 45000 својих припадника, на самом почетку прави грешку, за коју се касније испоставило да је била намерна, када дозвољава Албанцима да се некажњено свете Србима и другим неалбанцима, како би наводно смирили своје фрустрације из рата, како су то, оправдавајући их, говорили на западу. Тада почиње егзодус више од 200 000 Срба и других неалбанаца са Косова и Метохије, који међународне снаге мирно посматрају, изговарајући се да још нису у стању да делују због тога што распоређивање њихових снага на терену још увек траје и да је њиховим војницима тешко да одмах по доласку разликују Србе од Албанаца, па зато не могу реоговати, јер не знају ко је ко на терену.  
Преостали Срби су у почетку тешко успостављали контакт са припадницима међународних организација, због тога што су они били углавном посвећени решавању албанског питања, док су према Србима, према упуствима које су добили, гајили одређене предрасуде и понашали се као да су изненађени што су затекли Србе на КиМ који су одлучили да остану и живе ту.
Али да се вратим вашем питању и садашњем односу Срба са међународним организацијама. Пре свега да кажем да су све те организације, сматрајући да је питање Косова решено, драстично редуковале број својих припадника и свеле своје активности на минимум. На пример, КФОР одавно више не чува срске „енклаве“ и манастире осим два манастира: Високе Дечане и Пећку Патријаршију, који су под заштитом УНЕСКО-а. УНМИК је задржао своје присуство само кроз рад неколико својих регионалних канцеларија и главне канцеларије у Приштини. Сличну реорганизацију рада са минималним бројем особља спровео је и ОЕБС, који је преко својих општинских канцеларија нешто активнији у односу на УНМИК.  ЕУЛЕКС уопште није активан у јужном делу КиМ, изгледа да се само бави проблемом севера Косова.
Срби на КиМ не могу бити задовољни радом и учинком поменутих међународних организација, али им је њихово присуство неопходно и веома значајно и то из два основна разлога: Први, што присуство међународних организација на КиМ, само по себи, одвраћа екстремне Албанце од насиља према Србима, које би сигурно било веће да се Албанци не прибојавају реакције међународних организација. Другим речима,  Албанци итекако добро знају да без подршке тих организација не би могли да остваре своје садашње циљеве и зато се плаше да их неким својим поступком не наљуте и не изгубе њихову подршку. Други разлог је тај што је Србима у свакодневном страдању потребан сведок, који ће кад тад посведочити истину о томе, а улогу сведока су, хтеле то или не, преузеле  међународне организације самим својим присуством на КиМ. То значи да уколико се деси неки напад на Србе и они вест о томе, односно, српски медији, пласирају у свет, то нема никакву тежину у широј јавности, али када о томе, у оквиру своје мисије, известе међународне организације, које су сведоци а некад и очевици тих инцидентних догађаја, онда то има тежину и на тај начин се истина о правом стању ствари на КиМ полако пробија у свет, који је сада помало збуњен и затечен, јер је навикнут само на вести које окривљују Србе. Насупрот томе, Албанцима све више смета присуство међународних организацција због тога што не могу самостално да креарију живот на Косову онако како би то по својој мери желели, и друго што их њихово присуство стално подсећа на то да нису у потпуности независни и самостални као што су хтели и за шта су се борили, јер уместо српске власти сада над собом имају међународну, која их такође, помало, спутава.   

28. Are there any positive instances of a Serb-Albanian coexistence in Kosmet (e. g. places where traditional neighbourly relations last to this day and where people help each other)? Do you personally have friends or colleagues among Albanians or is the society so split that these ethnic groups are completely isolated?

(Да ли на Космету има позитивних примера србско-албанске коегзистенције (на пр. места где традиционални комшијски односи трају до данас и где људи помажу једни друге)? Да ли лично имате пријатеље или колеге међу Албанцима или је друштво толико подељено да су ове две групе потпуно изоловане?)

Дејан Баљошевић: Таквих примера добрих комшијских односа је било доста пре рата, али су их ратни конфликти покидали. Да будем искрен, Срби и Албанци никада нису живели у великој  међусобној љубави, али су знали да међусобно изграде коректне односе. Ти односи су сада доста хладни, јер су оптерећени великом дозом међусобног неповерења и супростављеним интересима. Представници међународних организација су након рата безуспешно покушавали да поправе те односе тако што су инсистирали на поштовању принципа мултиетничности у свим сферама друштвеног живота.  Међутим, да би се ти односи побољшали потребна је добра воља обеју стране, што је у ситуацији када је једна страна добила све а друга изгубила све, просто немогуће, јер се у таквом односу снага, када нема никакве равнотеже интереса, не може код обе стране појавити подједнак мотив за успостављање добрих односа. Албанци сматрају да им Срби више нису потребни, јер имају своју државу, своје институције, своје нове пријатеље са запада, док Србима Албанци требају, јер у много чему зависе од њих, обзиром да се налазе у њиховом потпуном окружењу, али не желе то да признају.
Данас су места на којима се Албанци и Срби најчешће срећу и међусобно прилично коректно коминицирају, углавном пијаце, велики трговачки центри, јавне косовске институције и сл. На тим местима сам и сам имао прилику да сретнем неке своје пријатеље Албанце са којима се познајем пре рата и који су се са мном љубазно поздравили  уобичајеном људском конверзацијом, избегавајући непријатне теме. Но и поред свега тога мислим да су Срби и Албанци били и остали подељени и међусобнио изоловани народи, оптерећени сваки својим верским, националним, културним и другим схватањима и различитим погледима на свет, а пре свега на будућност Косова и Метохије. Зато је најбоље, као што неко рече, да ако већ не може другачије, српски и албански народ живе један поред другог, да се не мешају један другоме у животе и обичаје, али да поштују једни друге и да ради заједничког суживота убудуће избегавају међусобна сукобљавања.

29. My impression from a visit to Kosovo last August was quite a shocking one. I was mainly surprised by the obvious economic divide, e.g. luxurious villas on one side and impoverished villages a few kilometres away, where people barely subsist. The new state of Kosovo, to put it simply, gives the impression of a huge money laundry, while at the same time there is quite a lot of money pouring in from the European Commisson, for instance (in 2012, it was over half a billion Euros). Do you think that sufficient control is being exercised over the distribution of European funds in Kosovo?

(Утисак који носим из моје посете Косову прошлог августа је био прилично шокантан. Углавном сам била изненађена очигледном економском подељеношћу, на пр. луксузне виле на једној страни и осиромашена села само неколико километара даље где људи једва преживљавају. Нова држава Косово, једноставно речено, одаје утисак великог прања новца, док се тамо истовремено слива и велика количина новца из Европске комисије (на пр. у 2012. преко пола милијарде евра). Да ли мислите да се спроводи довољна контрола над дистрибуцијом европских фондова на Косову?)

Дејан Баљошевић: Ви сте то добро приметили, али многи представници међународних организација присутних на КиМ, нису или не желе да виде ту реалност. Срби узалуд сво време безуспешно покушавају да докажу да је слика која је отишла у свет о великој свеопштој угрожености косметских Албанаца, била лажна и да је објективном посматрачу било довољно да баци поглед на КиМ да би се уверио у супротно стање.  Довољно је било проћи Косметом и видети поред путева велике албанске куће, бензинске станице, стоваришта и магацине разне робе, маркете, трговачке центре, ресторане, хотеле и др. и са друге стране уочити да Срби живе у старим деловима града, у малим кућама или у забаченим селима удаљеним од главних путева.  Ово говорим о стању на КиМ какво је било пре рата, сада је та подела на богате Албанце и сиромашне Србе, још израженија, што наравно, не значи да су сви Албанци богати, нити да су баш сви Срби сиромашни, али је индикативно да је таква подела итекако уочљива на КиМ.
Такођe je, пре рата, Србима било невероватно како то страним посматрачима није могла да западне за око још једна велика противречност присутна само на КиМ и нигде више у свету. А то је, како је могао народ који је у њиховим медијима представљен као обесправљен, беспомоћан, мирољубив и вечита жртва српске државне репресије, да истовремено у тој истој и таквој држави доживи толику експанзију наталитета, повећање животног стандарда и свеопштег развоја, који није забележен нигде на Балкану где живе Албанци, укључујући и саму Албанију, а да је истовремено насупрот томе, српски народ који је у тим истим медијима представљен као агресор, доживео да се нађе у позицији да се бори за свој опстанак и да је пред нестајањем.
Многи кажу да је КиМ у овом тренутку највеће градилиште у Европи и ником није јасно откуда Албанцима толики новац за изградњу огромних објеката разних намена када је економија слабо развијена а нека озбиљна индустрија и не постоји. Постоји сумња да Албанци новац обезбеђују од бављења нелегалним пословима у западним земљама и да им део новца осим из Европе стиже и из богатих арапских земаља.  Познато је да је Светска банка присутна на КиМ и да финансира неколико инфраструктурних пројеката, као што је изградња ауто-пута и да иста има великих примедби на корупцију, која је присутна и у врху косовске власти, али ми није познато да ли Европска комисија спроводи контролу новца који се дотира Косову.

30.  As much as 20 000 Kosovan Serbs already applied for Russian citizenship. Could you describe the motives for their decision? Is it also a gesture adressed at Belgrade which does not give them enough support?

(Скоро 20 000 косовских Срба су већ поднели захтев за руско држављанство. Можете ли објаснити мотиве овакве њихове одлуке? То је такође потез који је управљен ка Београду који Вам не даје довољну подршку?)

Дејан Баљошевић: Управо тако. Разочарани недовољном подршком Београда, који због свог несигурног пута ка Европској унији, помало кукавички тргује интересима Срба на КиМ, они су захтевом за добијање руског држављанства, хтели да покажу шта заправо мисле о актуелној политици Беграда коју води ка заштити српских интереса на КиМ. Србе са КиМ јако нервира када београдски политичари кажу да Европа за Србију нема алтернативу и да ће српска деца гладовати ако Србија не уђе у ЕУ, јер се такве изјаве, чак и да су у потпуности тачне, а нису, никада не изговарају у дипломатији, јер оне директно слабе српске преговарачке позиције у борби за очување КиМ у саставу Србије а истовремено охрабрују противну страну, западне земље и Албанце, да наставе са притисцима и уценама према Србији, не би ли је натерали да се дефинитивно одрекне своје јужне покрајине.

31. What do you think of a possible entry of Serbia into the EU on condition that Serbia recognize the independence of Kosovo? What are your views on the entry of Kosovo into the EU?

(Шта мислите о могућем уласку Србије у ЕУ под условом да Србија призна Косово као независну државу? Како гледате на улазак Косова у ЕУ?)

Дејан Баљошевић: То би за Србију био најгори могући сценарио и без обзира што неке изјаве садашњих српских политичара, јако забрињавају, јер звуче као припремање српске јавности и за такво могуће решење, мислим да до тога ипак неће доћи због тога што већина Срба (по анкетама), у овом тренутку не подржава улазак Србије у ЕУ, поготову не под тим условима и што са новим притисцима запада у Србији расте неповерење према ЕУ.
Што се евентуалног уласка Косова у ЕУ тиче, мислим да нас то, после свега што смо доживели од запада, не би пуно изненадило, јер је улазак неких земаља у ЕУ (попут Румуније, Бугарске и сл.), био мотивисан пре политичким него економским или неким другим разлозима, због којих су такве земље заслужиле да буду чланице ЕУ.

32. How does the Serbian minority feel about the opening of four border crossings which was negotiated by Belgrade and Priština last month and what influence do you think it will have on the daily lives of Serbs living in the nothern part of Kosovo?

(Каква су осећања србске мањине у вези отварања четири гранична прелаза о којима је преговарано између Београда и Приштине прошлог месеца, и шта мислите, какав ће утицај то имати на свакодневни живот Срба који живе на северу Косова и Метохије?)

Дејан Баљошевић: Осећамо да је ово био још један непотребан уступак Приштини. Ми Срби нисмо против увођења реда и контроле у транспорту људи и робе, али овде то није примарни циљ, већ успостављање атрубита државности Косова и заокруживање његовог територијалног интегринтета. Поготову је то болно на северу КиМ, где је увођење тзв. интегралног управљања граничним прелазима, ојачало неприродну границу која дели Србе и Србе тј. Србе са КиМ и Србе у остатку Србије. То ће се свакако негативно одразити на свакодневни живот тамошњих Срба, јер ће им појачати осећај издвојености од остатка Србије, а царињење српске робе, коју довозе из централне Србије, условиће повећање цена свих животних намерница, па ће штету од тога имати и сви остали Срби са КиМ, који се намерницама снабдевају у Косовској Митровици.  

33.    In connection with the opening of border crossings there has been talk of a possible partial independence for Serbian municipalities within Kosovo. Would you welcome such a solution?

(У вези са отварењем граничних прелаза, причало се о могућој парцијалној аутономији за србске општине на северу унутар Косова. Да ли би сте поздравили овакво решење?)

Дејан Баљошевић:После више безуспешних, па чак и насилних, покушаја Приштине, да уз подршку међународних снага, пре свега КФОР-а и ЕУЛЕКС-а, север Косова интегрише у систем тзв. државе Косово,  све гласније се у међународној заједници чују попустљиве речи разума да северу Косова ипак треба признати одређену специфичност у односу на остатак Косова. Мислим да се Приштина, поготову сада када ужива толику подршку запада, неће помирити са чињеницом да у потпуности не контролише север КиМ и што у том делу није успела да инсталира своје органе власти, али ће под притиском међународне заједнице можда пристати да преговара о некој врсти аутономије за тамошње српске општине. Поједини Срби, навикнути на сталне поразе и протеривање Срба, узимајући у обзир садашњу подршку запада Албанцима, сматрају да је то у овом тренутку максимум који Срби могу да добију и да се по принципу, спаси што се од КиМ спасти може,  пристане и задовољи таквим решењем.
У сваком случају, било би добро ако би Срби са севера задржали садашњи степен независности у односу на Приштину. Треба истаћи и да се Албанци осећају помало превареним од запада који им је обећао цело Косово, због чега намерно подижу тензије у Прешевској долини (југ централне Србије) како би произвели некакав реципроцитетни однос ових двеју територија, али са друге стране ни сам запад не може испинути баш сваку њихову жељу, јер је својим инсистирањем да Београд више никад не може управљати Албанцима, сам себи сузио маневарски простор да притиска Србе на северу да прихвате управу Приштине.
На крају, мислим да Србе на северу КиМ, и уколико се изборе за некакав облик аутономије, очекују тешка искушења и живот под сталним тензијама, јер ће Приштина и запад вршити константан притисак на њих у жељи да коначно заокруже тзв. независност Косова.

34.   One of the official interpretations of the Balkans conflict is that it has been caused by the Serb nationalism. Serbs are typically presented in the media as intolerant and xenophobic. Nevertheless, if you take a look from the other side, basing your view on the experience with UCK policies and methods, would you say that there is such a thing as Albanian fascism?(If so, is it, being a little-noticed extremist position within Europe, a real threat? ) „If so, do you think that European media do pay enough attention to it?“

(Једна од званичних интерпретација Балканског конфликта је да је узрок томе србски национализам. Срби су  у медијима представљени као нетолерантни и ксенофобични. Упркос томе, ако се погледа са друге стране, заснивајући ваш став  у односу на ваше искуство са политиком и методама УЋК-а, да ли би сте могли рећи да постоји нешто попут албанског фашизма? Ако постоји, да ли ова екстремна позиција, готово непримећена у Европи за Европу представља праву претњу?  Ако постоји, да ли мислите да европски медији поклањају томе довољно пажње?)

Дејан Баљошевић: Срби свој национализам употребљавају само у одбрамбене сврхе, не би ли њиме заплашили своје непријатеље и натерали их да их оставе на миру, представљајући себе горим и опаснијим него што то заиста јесу, што су многи западни медији злоупотребили извлачећи Србе из контекста ратне ситуације у којој су се нашли, представили их као нетолерантне и ксенофобичне и једине кривце за све што се десило у вези распада бивше Југославије. А заправо се иза српског национализма крије њихов страх од поробљавања, од одузимања територија, од губитка идентитета, од нестајања. Срби су народ који је кроз историју често пута ратовао и зато се, по стеченој навици, са наиласком ратне опасности наоружа национализом, али треба напоменути и то да Срби никада нису водили ратове изван територија на којима су живели и да су ти ратови увек били одбрамбени. Српски национализам није ни бољи ни гори од осталих национализма, само што су други, попут Хрвата или на пример, Албанаца, знали да свој национализам, уз помоћ својих савезника са запада и њихових медија, камуфлирају и представе га као борбу за људска права, за независност и слично. Као очити пример двоструких стандарда запада у том погледу је тај што су Србе, који су желели да сачувају и да у оквиру остатка распаднуте Југославије задрже неке српске територије на којима вековима живе, окривили за покушај стварања Велике Србије и за национализам, док на садашњу тежњу косметских Албанаца за уједињење у Велику Албанију, чије је стварања по некима већ на делу, гледају прилично  равнодушно, посматрајући је као вековну романтичну жељу Албанаца да живе у заједничкој држави.  
Срби су народ чија одлика није да неког мрзе или да не праштају, али ако су неке западне земље у једном тренутку код Срба осетиле мржњу, онда је то била оправдана и очекивана реакција Срба на све оно што су те земље неправедно учиниле према њима.  Да Срби нису нетолерантан и ксенофобичан народ говори чињеница да се данас у Србији током традиционалног такмичења трубача у Гучи (позанатог као највећа журка на отвореном на Балкану), или током одржавања Међународног музичког фестивала „Егзит“ (Exit), oкупи неколико стотина хиљада посетиоца из региона и из света, а да не помоњемо колико младих из региона долази у Србију да на трговима српских градова прослави дочек нове године или неке друге празнике са својим српским вршњацима и да сви они кажу да се у Србији добро осећају и проводе и да им прија српско гостопримство.
Срби немају ништа против, и не мрзе ни Албанце, али им замерају што су кроз историју увек служили великим силима као њихово средство у борби против Срба. Тако на пример, током турске окупације, злоупотребљавали су свој повлашћени положај исламске нације да угњетавају поробљени православни српски народ на КиМ, по чему су у окрутности предњачили и над Турцима. Током фашистичке окупације Србије у другом светском рату склопили су колаборациони споразум са Мусулинијем и опет постали повлашћени над српским народом на КиМ, који су поново терорисали и нагнали на чувену масовну сеобу. Па све до данашњег дана када су искористили непријатељатво западних земаља тј. НАТО-а према Србији да остваре свој циљ и опет су захваљујући свом савезништву са великим силама, постали повлашћени народ на КиМ.
Мислим да је Европа свесна ризика који са собом доноси исламски радикализам на Косову, чијој је појави сама највише допринела, али није реално очекивати да западне земље признају своју грешку што су на тлу Европе створили услове да се он појави и да евентуално ескалира и да због тога, у овом тренутку, промене своју политику према КиМ. За сада Европа са великим опрезом гледа на појаву вехабизма међу младим Албанцима на Косову, гледајући на њега више као на албанско тренутно верско надахнуће због победе над православним Србима, него као реалну претњу сопственој безбедности. Осим тога, западноевропске земље сматрају да је Косово довољно далеко од њихових врата и да за сада могу бити спокојне.  Са друге стране Албанци неће моћи још дуго да седе на две столице, то јест, и да снажно изражавају свој исламизам, представљајући се заступницима исламских интереса у Европи и да, истовремено, буду у пријатељским односима са западом, то јест, Америком. То заправо не иде једно са другим, јер је међусобно противречно. Мислим да ће једног дана неминовно доћи до раскида њихове садашње неприродно склопљене коалиције са Америком, на несрећу и против интереса српског народа.

35.  How can Czech citizens help Serbs and other minorities in Kosovo whose rights are being violated? What are the things most needed by the people there?

 (Како Чешки грађани могу да помогну Србима и осталим мањинама на Косову чија се права нарушавају? Шта је оно што је тамошњим људима најпотребније?

–    Колико је мени познато у Чешкој већ постоји Удружење пријатеља Срба на КиМ из Прага, које је доста активно и чији чланови лично посећују Србе на КиМ и помажу им на разне начине. Ми са великим интересовањем пратимо њихов рад и активности које предузимају у борби за права Срба на КиМ, и веома смо пријатно изненађени њиховим познавањем и разумевањем прилика на КиМ, што нам говори о томе да се ради о правдољубивим људима који нису дозволили да буду медијски изманипулисани западном антисрпском пропагандом, попут већине европљана, већ да сами трагају за истином.
Њихова даља помоћ Србима на КиМ би могла да се, пре свега, састоји у даљем ширењу истине међу својим сународницима у том делу Европе о животу Срба на КиМ, како би се код истих променила слика о ономе што се овде заиста десило.

36. What is your view on the work of the International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia and how do you comment the acquittals of the ex Croat generals Ante Gotovina and Mladen Markac, same as the acquittal of the ex UCK commander Ramush Haradinaj?

(Како гледате на рад Међународног суда правде у Хагу и како коментаришете ослобађајуће пресуде хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу, као и бившем команданту ОВК Рамушу Харадинају?)  

Дејан Баљошевић: Оне представљају логичан след догађаја, након западне интервенције у бившој Југославији. Анализом интервенције НАТО, односно, Америке против Срба у бившој Југославији и упоређујући је са осталим америчким војним интервенцијама у другим земљама у свету,  долазимо до закључка да су те интервенције обично биле спровођене у три фазе.
Прва фаза, по означавању непријатеља, у овом случају Срба, састојала се од агресивне медијске кампање која је имала за циљ да припреми светску јавност  за интервенцију која ће уследити и која је у западним центрима моћи већ унапред осмишљена. У ту сврху су на западу биле ангажоване многе медијске агенције, најмоћније медијске куће (BBC, CNN, Routers, Deutsche Welle и др.), професионални лобисти, јавне личности, „хуманитарне“ невладине организације и др., које су сихронизованом медијском кампањом, убедиле светску, односно,  западну јавност да Срби представљају народ који је агресиван, геноцидан, злочиначки, комунистички нетолерантан, недемократски и да као такав представља велику претњу околним народима на Балкану и западним интересима, због чега је НАТО приморан да интервенише.  Друга фаза је сама војна интервенција у комбинацији са наставком медијске ратне пропаганде, путем фризираних извештаја са ратишта, којим НАТО велича своје успехе и војну супериорност а умањује цивилне жртве. Трећа, завршна фаза је  излазна стратегија са санирањем негативних последица војне интервенције по имиџ запада и сузбијање евентуалне појаве анти западног расположења у свету, или такозвано, писање нове историје, које припада победнику. Улога у томе је поверена Међународном суду правде у Хагу, који је због тога и основан. Хаг је обавио свој задатак и испунио очекивања запада тако што је за све конфликте на просторима бивше Југославије осудио углавном само Србе и тако по „међународном праву“ обезбедио алиби НАТО-у, док је друге, који су били савезници запада, или у потпуности ослободио или их је казнио минималним казнама. У том светлу треба посматрати и ослобађајуће пресуде изречене хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу, као и бившем команданту тзв. ОВК, Рамушу Харадинају. Запад  није могао да дозволи да поменути буду кажњени, јер их је као своје савезнике сам помагао, саветовао и подржавао у борби против Срба.  У супротном то би значило да је запад подржавао стране у сукобу, које су чиниле ратне злочине и спроводиле етничко чишћење, што никако не иде уз неутралну и објективну репутацију западних земаља, како себе покушавају да прикажу.   

37. How do you see future development of the Kosovo situation, having in mind that until now, it has been recognized by 97 countries?

(Како видите даљи развој ситуације око Косова, обзиром да је до сада 97 земаља света признало косовску независност?)

Дејан Баљошевић: Практично гледано то је велики број земаља које су признале Косово, али формално гледано то је учинила само једна земља  – Америка. Односно, може се рећи да је само Америка самостално признала независност Косова, а да су све остале земље, које су то учиниле, тим својим чином заправо признале Америци да је тренутно најмоћнија земља на свету и да се њено стварање новог  светског поретка мора уважавати.  Погледи многих државних влада, које су признале Косово, нису у тренуцима доношења одлуке о признавању независности Косова, били упрти ка Косову, већ ка Америци. Многе  земље, поготову оне мале са удаљених континената, немају никакву реалну представу о томе шта се овде догодило, нити знају у ком се делу света налази Косово и који народи на њему живе (а за које смо, морам да признам, и ми – Срби са КиМ, први пут чули да постоје), али су оне ипак признале Косово, јер врло добро знају да се тако мале не смеју противити интересима Америке. Ако погледамо данас које су све земље признале Косово, видимо да су то учиниле пре свега западне земље и већина оних земаља чије су владе под контролом запада, односно, на које запад има војни, политички, економски или неки други утицај. Земље које воде самосталну и независну политику и на које Америка и запад, не могу вршити притисак, нису признале Косово и не намеравају да то учине руководећи се принципом поштовања међународног права и суверенитета и територијалног интегритета међународно признате државе Србије и својим личним интересима.
Хипотетички гледано, када би којим случајем Америка повукла своју одлуку о признавању Косова, што је наравно у овом тренутку немогуће, то би исто учиниле и све остале земље које су признале Косово, и то по истом редоследу по којем су га и признавале, и опет руководећи се искључиво својим односима са Америком а не сопственим ставовима и уверењима.
Мислим да ће Америка наставити са даљим притисцима на оне земље које нису признале независност Косова да то учине. Ту пре свега, после арапског пролећа, мислим на неке афричке земље у којима Америка покушава да на власт доведе прозападне снаге, које ће бити под њеном контролом. Али и то неће пуно помоћи Косову да се ослободи садашњег статуса тзв. замрзнутог конфликта који ће трајати све док траје и садашњи однос снага у свету. Уколико дође до промене тог односа и уколико се неке земље које су признале Косово ослободе садашњих притисака Америке, могуће је и да дође до промене њиховог става по питању независности Косова.
Са друге стране ни сами косовски Албанци и поред толике подршке најмоћнијих западних земаља, нису у потпуности сигурни у своју независност, иако самоуверено покушавају да покажу да је тај процес неповратан.   То се најбоље може видети по масовном истицању албанских застава  на скоро свим приватним и јавним објектима по Косову, којима Албанци обележавају своју територију и визуелно желе да покажу свету да је Косово њихово. Када им се и то не учини довољно убедљивим, они поред албанске заставе, најчешће истакну и Америчку, па када им и то не делује довољно снажно, онда истакну и немачку заставу и заставе још неких западних НАТО – земаља, тако да када се данас прође Косовом  може се видети велико шаренило застава, којима Албанци желе, пре свега Србима, да пошаљу поруку да су они, Американци, Немци и др. на истој страни и да зато Срби треба да држе даље руке од Косова.  То подсећа на ситуацију као кад неко незаконито и на силу присвоји нечији стан и истакне своје име на улазним вратима, али у њему живи нелагодно са сазнањем да ће кад тад доћи власник стана и затражити натраг своју имовину.      
То Албанце онеспокојава и ствара им нервозу која се огледа и у томе што ових дана врше нападе на древне српске манастире, попут манастира Високи Дечани, који је под заштитом УНЕСКО-а, јер их управо исти, као симболи вековне српске државности и културе, највише подсећају на то што на туђој територији покушавају да изграде своју нову државу.   Да би у томе успели  они покушавају да претходно избришу сваки српски траг на Косову који их на то подсећа и зато су управо српски манастири и цркве биле најчешће мете напада екстремних Албанаца који су до сада порушили око 150 цркава и манастира на Косову, док преостале покушавају да присвоје и да их прикажу свету као сопствено тј. косовско културно благо.  

38. Do you think that there is a possibility of a systemic approach in Kosovo which could lead to a peaceful coexistence of all indigenous ethnic groups? Do you think it is still feasible?

(Да ли мислите да је могућ системски приступ на Косову који би водио до мирне коегзистенције свих етничких група које ту живе?)

Дејан Баљошевић: Могуће је уколико би се заиста желело постићи праведно решење, а оно је да свако добије оно што му по Божјим и људским законима припада. А то је по мени да се Албанцима да апсолутно право на самоуправу у делу КиМ у којем чине већину, како би могли самостално и независно од државе Србије да организују и управљају сопственим животима, јер им то право припада по основу бројности становништва. А Србима, односно, држави Србији да се врати и призна право на државни суверенитет, који јој је на силу нелегално одузет. Мислим да би се у том случају остварила равнотежа између албанског права на административну самоуправу и српског права на територијални интегритет и суверенитет, који би произвео мирну коегзистенцију Срба и Албанаца али и свих других етничких група које живе на КиМ, под условом да се са тим сложи и међународни фактор, што је на основу тренутног односа снага у свету, мало вероватно, али мислим да ће се једног дана и тај однос променити.

15. фебруара 2013.
КРАЈ