14 октобар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Данијела Радосавчевић

Србија је битна карика једног од пет главних светских ланаца за транзит проститутки и белог робља ка западној Европи. Зашто је све то баш тако, зашто се све више младих особа бави „најстаријим занатом“?
Са Института за криминолошка истраживања кажу да је код нас кажњиво навођење на проституцију, а не пружање услуга, због чега је постала честа пракса да се елитне проститутке оглашавају преко интернета. Када крену, обично планирају да тај посао раде краће време, док не узму неки новац. Али, криминални свет не испушта „лаку робу“. Већина њих кад-тад затражи физичку или неку другу заштиту, и тако својом вољом оду у наручје криминалаца. Проблем је и средина која их одбацује, јер људи не желе да их виде у свом друштву. Најчешћи клијенти су им наши људи, али се наше девојке одлично котирају и у страним круговима па их узимају и странци. Овај проблем постаје све већи, обимији, а друштво у коме се налазимо једноставно затвара очи због страха од „замерања“ великих сила. Када написах ово*великих сила*, у ствари, желим да упитам све вас који ће те наћи за сходно да прочитате и дате кратак одговор – шта се заправо дешава?
Податак да годишње око 3.000 девојака са наших простора проциркулише ка Космету, Македонији, али и осталим државама бивше Југославије, није нимало занемарујући, а друштво и даље ћути..
У нашем главном граду, у нашој метрополи – Београду, улицу Страхињића Бана прозваше и силиконска долина, а друштво и даље ћути… Разлог ћутања је вероватно и то што су у трговину белим робљем често укључени цариници и полиција… На жалост, много се младих (деце) одлучи на овај тужни корак јер, све оно што не могу наћи у својој породици потражују на улици, па тако у недостатку породичне топлине, љубави и материјалних добара, на њихов први поглед – улица пружа. Под плаштом „пословне пратње“ девојке отворено оглашавају врсту секса коју пружају, а клијентела коју траже најчешће су странци. И тако се полако упуштају у посао коме се не види крај…

Село Гибовац, Смедеревска Паланка. Разнолики људи, свака породица живи на свој начин. Сеоски обичаји, сеоски послови, а време је такво какво је, па људи раде за себе и своје потребштине – да не кажем , преживљавање и државне наметнуте дажбине.

Отац, који не може да превазиђе прерану смрт своје супруге, и ћерка на коју падају сви кућни послови, као и незавршена основна школа, су тема данашњег текста. Наиме, пријатељ који је желео да помогне, и није успео, замолио ме да изнесем и поделим ову тужну причу…
Аница је дете рођено 1993. године. Радост. Безбрижно детињство је кратко трајало, мајка умире прерано, па Аница наставља да ради све што до тада није радила. По завршетку основне школе у свом селу, уписује средњу железничку школу у Београду. И ту почиње све оно што ово друштво оправдава, а зашто? Аница полако са својим друштвом излази на улицу. На улици је понуда, од заносних „силиконских“ плавуша до бринета и „природних“ црнки, које су веома цењене. Девојке су њене другарице, обично имају од 17 – 25 година. Она се прикључује својим другарицама. На једној страни немаштина, отац алкохоличар, недостатак мајчинске љубави, а на другој материјално покриће. Постаје лак плен. Шетња по београдским улицама где раде макрои, проститутке и џепароши, постаје Аничина свакодневница… Туга једне младости, срамота једне породице, фамилије… Размислите и пре него ли изађете на улицу или одете у неку јавну кућу, да тамо не видите своје дете, дете свог пријатеља, дете које је принуђено да ради нешто што не жели…
Да ли затварати очи пред овим постојећим проблемом? Иако се Аница представља као независна, њен пријатељ сматра да заправо неко мора да стоји иза ње, али ко? Оваквих прича је све више, а друштво као да не чује вапај – где је држава у којој се све ово дешава? Ко је за све ово одговоран?

Записала: Данијела Радосавчевић