Студенти Филозофског факултета у Београду овом петицијом желе да пруже јасну, недвосмислену и отворену подршку свим професорима Одељења за историју, који већ годинама трпе малтретирања, понижавања и злостављања. Подршку посебно пружамо ванредном професору др Мири Радојевић, којој ометају избор у звање редовног професора, доцентима др Маји Николић и др Небојши Шулетићу, које желе да искључе из наставе, као и др Александру Фотићу, којег су већ искључили из наставе.
Последње што имају у свом арсеналу застрашивања и што су подмукло чували за крај јесте претња „одузимањем“ деце. Како видимо министар просвете је прекорачивши своја овлашћења, ових дана у својим изјавама пуштао управо тај „пробни балон“. Иако то није у његовом домену, нити за тако нешто постоји правно упориште, медији („РТС“) су прогутали причу. Срећом родитељи – нису, бар не већина која је ДОБРО ИНФОРМИСАНА и уме да разликује истину од медијско политичке пропаганде.
Један од темељних задатака државе јесте да обезбеди културно, отмено, цивилизовано осећање поноса својим грађанима. То осећање поноса обухвата колико национални патриотизам толико и државни патриотизам. Богате земље то осећање поноса купују новцем. Сиромашније земље морају да га створе. Али и једнима и другима је то осећање потребно, јер без њега не могу да постоје.
Помињући страну улогу у рату, новинар „Глобал рисрча“ наводи да су војнике ОВК у Албанији обучавали специјалци ЦИА и Зелене беретке, као и да је британски САС био кључан за обуку терориста у Албанији. У Покрајину су „сасовци“ упућивани на такозване оперативне пикнике, углавном да наводе авијацију. Аутор текста бележи и податак да су први њихови војници ушли на Косово 21. марта 1999.
Проф. др Миладин М. Шеварлић је нагласио да су ово производи за које су урађени елаборати и регистровани су да би добили географску ознаку порекла коју издаје Завод за интелектуалну својину Републике Србије.
Пуковник Љубинко Ђурковић сматра да су хероји са Кошара бранећи своју земљу, Србију, Косову и Метохију и тадашњу СР Југославију, исписали странице и странице херојских подвига и да су примјер младим генерацијама како се брани отаџбина. Он је поручио да се на Кошарама исписивала српска историја битака, попут оних на Колубари, Церу, Куманову и да је дужност државе и наредних генерација да се достојно одуже тим јунацима. По њему Кошаре су „дијамант на мачу српских побједа“ и да се та битка не смије заборавити.
Ако родитељи, мајке и очеви, дозволе држави да дозвољава штетне појаве за децу, онда ће мајке и очеви да дозволе, једног дана, држави и да им не дозволи да их деца зову мама или тата, него родитељ 1 и родитељ 2, и дозволиће држави да им одузима децу. Време је да се свим тим штетним појавама за децу стане на пут, а Србија уреди тако да деца имају добре услове за развој и здрав живот. Ако то не ураде родитељи, урадиће деца, која су одолела свим искушењима и пронашла прави пут. Експеримент свакако неће успети, у Србији.
Живановић, који је на крају рата 1999. важио за Павковићевог наследника, после рата на Kосову именован је за команданта елитног Београдског корпуса, али је 2006, после „реформе“ оружаних снага – пензионисан
ААС у једнакој мери стоји иза захтева за хитном променом политика и престанком деструкције Друштва и Града, без обзира како ће то бити формално спроведено. Неке штете су непоправљиве али то није разлог да не буду спречене нове и нове. Уосталом, Права и Традиције Слободе зову се Грађанским по речи Град а не по речима Самовоља, Умишљеност или Подаништво.
Чланови Пословног удружења (ПУ) “Градац 97“ уручили су данас у Остри кључеве од трактора борцу са Кошара Зорану Перовићу.
Довека је Србиново
Метохија и Косово,
довека је Божјег лика
врх Кошара и Паштрика!
Прича о одбрани „Кошара“ неправедно је тек последњих година у центру пажње јавности, а по много чему ће бити један од незаобилазних сегмената новије српске историје. Била је то нестварна, готово митска битка у којој се стотинак голобрадих младића сукобило са десетоструко више непријатеља и – победила.
Владимир Димитријевић није осудио ниједну особу јер је хомосексуалац, лезбејка, трансвестит или шта већ. Он се залаже да штитимо породицу која одумире, и то му се јасно ставља на терет у тужби
Поставља се питање: а шта да ради друштво поводом непосредне агресије ЛГБТ заједнице и њихових лукавих пропагандистичких лакеја? Шта да се ради ако је већ ствар дошла дотле да се судови позивају да би одиграли улогу мафијашких група за ликвидацију?
СРБски ФБРепортер 
Коментари читалаца…