Иако је агресија извршена на заштићену зону УН-а и пред очима многобројних припадника УНПРОФОР-а, до сада, ни пред међународним ни пред домаћим судовима, нико није процесуиран за злочине над Србима почињене у овој акцији.
Директор центра „Симон Визентал“ у Јерусалиму Ефраим Зуроф рекао је да се фашизам и неофашизам у Хрватској могу зауставити једино ако се руководство те државе недвосмислено супротстави овим феноменима и негирању „Јасеновца“.
Ову поставку чине црно-беле фотографије, портрети седамдесеторо деце која су преживела бомбардовања у зонама Донбаса током три године. Више од 200 њих није преживело, а око 500 је рањено. Ове фотографије нису само портрети деце, ови портрети су порука.
Код Централног споменика за 305 погинулих српских цивила и војника у Скеланима код Сребренице данас ће бити служен парастос и одата почаст убијеним Србима из овог мјеста и сусједних села од којих је 69 настрадало на тај датум прије 26 година.
Председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић одликовала је Тању Белобрајдић, жену која је учестововала у мучењу Срба у злогласном логору Лора, орденом за посебне заслуге стечене у рату.
Усташко-њемачки логор у Сиску основан је 3. августа 1942. по завршеним операцијама на Козари и Шамарици.
У свом је саставу имао и посебан логор који се службено називао „Прихватилиште за дјецу избјеглица“. Дјечији логор у Сиску, највећи те врсте у НДХ, налазио се под покровитељством „Женске лозе усташког покрета“ и „Усташке надзорне службе“.
Данас се навршило 26 година од 8. јануара 1993. године када је у заседи војника ХВО у Занаглинској шуми убијено 11 а рањено више од 10 српских војника и цивила из Равног код Купреса, а затим, у осветничкој ватри српске артиљерије, погинуло осам а рањено више од 40 хрватских и муслиманских војника и цивила у Бугојну и Томиславграду.
Масовна убиства у Чуругу ће трајати све до ноћи између 9. и 10. јануара. У једном магацину митраљеским рафалима убијено је 400 људи. Куће убијених пљачкала мађарска руља, војници и жандарми
Посљедице усташког геноцида биле су стравичне. На подручjу Херцеговине ниjедна српска породица ниjе остала поштеђена, а да неко њен ниjе страдао. Многа села потпуно су биолошки уништена. Многе породице заувиjек су затрте. Остало jе на десетине хиљада сирочади. И док jе посна херцеговачка земља кључала од вреле српске крви, лелек у црно завиjених несрећних жена и дjеце одjекивао jе по голом херцеговачком кршу.
Данас се навршава 12 година од акције ЕУФОР-а у селу Бјелогорци код Рогатице, гдје је на кућном прагу убијена Рада Абазовић /47/, а тешко рањени њен малољетни син Драгољуб и супруг Драгомир. Италијански карабињери у раним јутарањим часовима 5. јануара 2006. године упали су у кућу породице Абазовић и почели да пуцају. У тој пуцњави смртно је рањена Рада Абазовић, која је од задобијених повреда преминула у фочанској болници, док су њеном сину Драгољубу /11/ и супругу Драгомиру нанесене теже повреде.
После албанске голготе и опоравка, српска војска је на Солунском фронту 1916. године водила Горничевску битку, заузела највиши врх планине Ниџе –Кајмакчалан, водила борбе у окуци Црне реке, заузела Битољ и померила напред линију фронта за приближно 40 километара. У те борбе ушла је према организацији од 26. фебруара 1916. године. Организована је у три армије, у чијем саставу су биле по две дивизије са обвезницима свих позива.
Срамна одлука Европског суда за људска права који не штити захтеве нашох сународника отераних са својих огњишта. Пузигаћа: Протерани више од 20 година немају никаква права
– Међу многима, три догађаја остала су урезана у моје сећање: први су последице „Олује” 1995. године, са „црнокошуљашима” који су учествовали у масакру беспомоћних Срба који нису успели да побегну, и то пред равнодушном међународном заједницом; други је бомбардовање Маркала 1995. као и аматерски и непрофесионални начин на који је кривац одмах идентификован, без довољно поузданих информација за конзистентни закључак; трећи је, наравно, Сребреница и сви догађаји који су уследили.
ИСТОМ ИНИЦИЈАТИВОМ СЕ ТРАЖИ И ПРЕКИДАЊЕ СВАКОГ САОБРАЋАЈА И ДИПЛОМАТСКИХ ОДНОСА
* Украјина наравно – то признају и сви трезвени у Кијеву – у рату против Русије нема никакве шансе. То њеном председнику Петру Порошенку и Вашингтону, међутим, и није важно. Њима треба увлачење Москве у рат, а довољно им је и да Украјина буде у улози жртве
СРБски ФБРепортер 
Коментари читалаца…