Данас се навршило 26 година од 8. јануара 1993. године када је у заседи војника ХВО у Занаглинској шуми убијено 11 а рањено више од 10 српских војника и цивила из Равног код Купреса, а затим, у осветничкој ватри српске артиљерије, погинуло осам а рањено више од 40 хрватских и муслиманских војника и цивила у Бугојну и Томиславграду.

Пише: Душан Марић

Други дан Божића Купрешка висораван осванула је прекривена дубоким снежним покривачем и повремено обасјана сунцем. По плану, тог дана је вожено седмодневно следовање хране за батаљон ВРС у Равном. Село се налазило на првој линији одбране Купрешке висоравни, па је због сталне хрватске артиљеријске ватре, у лето 1992. цивилно становништво пресељено у Купрес.

Равњани су знали којим даном војни камион иде у њихово село, па су то користили да посете своје куће. На несрећу, 8. јануара испред команде 7. бригаде ВРС у Купресу, одакле је кретао камион за Равно, окупило се више од двадесет мушкараца, жена и деце. Војника и цивила. Војници су се после Божића проведеног са породицом у Купресу враћали у јединицу. Цивили су пошли да бар други дан Божића проведу у својој кући или да посете гробове својих најмилијих. Радовали су се што иду у Равно.

Анђа Јарчевић је кренула да тамјаном окади гроб мужа Неђељка (42), који је убијен 6. априла 1992. у Купресу. Са собом је повела и обоје деце: сина Вукана и кћерку Мару. Богољуб Лугоња је пошао да запали свећу на гробу свог сина Стеве (26), којег је приликом упада у Купрес 6. априла 1992. Хрвати заробили и стрељали. За покој његове, али и за покој душе свог другог сина Ратка (30), којег су Хрвати истог тог 6. априла заробили, одвели у логоре у Хрватској и на непознатом месту убили.

Команда бригаде на челу са командантом пуковником Витомиром Грујићем већ месецима није предузимала никакве мере ради обезбеђења камиона који превозе људство, храну и материјално-техничка средства до Равног. Овај пут је за то имала и додатне разлоге. Први то што је, преко телефонске „црвене линије“, 22. децембра између команде ВРС у Купресу и команде ХВО у Томиславграду постигнут договор о примирју у време католичких и православних божићних и новогодишњих празника, које је требало да траје најмање до 15. јануара. Други разлог је тај што нико није веровао у могућност да Хрвати, који су хришћани и велики верници, Србе нападну на други дан Божића, највећег хришћанског празника. Трећи је тај што су дан раније у посети Равном боравили пуковник Грујић, председник општине Купрес Митар Марић и поп Зоран Перковић. До села, у којем су посетили борце на линијама одбране Купрешке висоравни, стигли су без посебног обезбеђења. И без икаквих проблема.

Уз све то, од последње хрватске заседе на путу Купрес-Равно, 3. маја 1992. године, када су диверзанти ХВО напали командно возило у којем се налазио пуковник Станко Летић, командант 11. оперативне групе ЈНА и убили тројицу српских извиђача, прошло је више од пола године.

Путници за Равно су се попели на камион и испод цираде поседали на џакове и кутије брашна, пасуља и оталих намирница. Камион је из Купреса кренуо у подне. Прошао је преко Купрешког поља и кроз село Рилић ушао у Занаглинску шуму. Занаглинска шума се налази у међупростору који, због недостатка војске, није брањен. Једноставно од Доњег Малована до Мушића и Равног, у ширини од пет-шест километара, није било српске војске.

Користећи то, преко Јаворног врха у Занаглинску шуму је ушла извиђачко-диверзантска група хрватских војника из Томисавграда. Наоружани ручним бацачима и аутоматким оружјем поставили су заседу поред пута. На руку им је ишла околност што је скоро целом дужином пут окружен густом црногоричном шумом.

Када је, око 12 часова и 40 минута, камион наишао отворили су ватру. Прво су у мотор камиона испалили три „зоље“, а онда запуцали из пешадијског оружја. Миран дан у Занаглинској шуми проломио се од пуцњаве, вриске и јаука. Хорор је траја неколико минута, када су нападачи, истим путем којим су и дошли, одступили према Томиславграду.

У својим извештајима вишим командама, команда 7. бригаде је као учеснике ове акције навела Хрвате из Купреса Драгу Ивића Шпанца и Максима-Горана Лозанчића.

Анђа (Марка) Јарчевић (45) је тешко рањена. Умрла је два дана касније у Бањалуци. Срећом, њена деца су остала неповређена. Међу погинулима је и Радмила (Јове) Јарчевић (19), члан једине женске тенковске посаде у овом рату у целој БиХ. Радмила и још четири купрешке ђевојке управљале су тенком М 84. Убијен је и Богољуб ( Жарка) Лугоња (60).

Осим њих, смртно су страдали и Душанка (Замфира) Јарчевић (59), Марко (Симе) Контић (70),
Михајло (Душана) Драгољевић (32), Момир (Илије) Драгољевић (21), Цвијо (Тривуна) Драгољевић (37),
Војо (Лазе) Лугоња (38), Ристо (Михајла) Лугоња (54), Бранко (Светка) Лугоња (36) и Остоја (Гојка) Челебић (37). Сви из Равног. Рањено је више од десет бораца и цивила.

На фотографији, која је направљена са планине Малован, види се село Рилић (сасвим лево), пут који из Рилића води у Занаглинску шуму, Занаглинска шума и Равањска врата (сасвим десно), на улазу у Равно

Вест о заседи у Занаглинској шуми у Купресу је изазвала шок и неверицу. Очајан и бесан, пуковник Грујић је својим артиљеријским јединицама издао наредбу: „Дувно и Бугојно збрисати са лица земље“. По ова два града, али и Шујици, Прозору и Горњем Вакуфу, као и положајима ХВО, отворена је страховита артиљеријска ватра из топова и хаубица. Хрвати су одговорили паљбом из вишецевних бацача ракета, топова и хаубица по Купресу, Бућовачи, Рилићу, Маловану, Малој и Великој Шуљаги. Артиљеријска битка је трајала до касно у ноћ.

У следећем броју „Међаша“, месечника који је издавала команда 7. бригаде ВРС у Купресу, објављено је да су Хрвати саопштили да су српске гранате 8. јануара у Бугојну и Дувну убиле 8, а раниле 43 лица.

Следећег дана, 9. јануара, пуковник Грујић ми је наредио да извиђачко-диверзантску чету 7. бригаде, којом сам у то време командовао, пребацим у Рилић, са задатком да обезбеђујемо пут кроз Занаглинску шуму, што смо и чинили у следећих месец дана, када је наређено да се вратимо у базу јединице у Купресу.

————

8.1.2019. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић