MAIL - RSS FEED

Србима на КиМ права опасност не стиже из сепаратистичког центра у Приштини, већ директно из Београда


Иван Максимовић, Србин. инфо

Десетогодишњицу своје владавине суоснивач Српске напредне странке, Александар Вучић, обележиће како и доликује, барем што се тиче Косова и Метохије. Када је дошао на власт, Срби на КиМ су зиму проводили смрзавајући се на барикадама противећи се проширењу надлежности квази-институција албанских сепаратиста. Данас се дешава исто. То јест, тек наизглед исто.

Срби се и данас смрзавају на барикадама противећи се проширењу надлежности квази-институција албанских сепаратиста, барем на простору на коме они живе. Међутим, суштински, разлика је огромна. Те квази-институције су у међувремену заживеле на уштрб српских које је, као што већ знамо, укинуо Александар Вучић.

Тако да народ на барикадама сада не организују политички представници којима они верују и које су бирали на локалним изборима јер је те изборе Скупштина Републике Србије, уместо да их распише, укинула 2013. године. Уместо њих, Влада Вучићеве Србије помогла је спровођење такозваних „избора“ организованих по правилима и у оквиру система албанских сепаратиста.

Масовним бојкотом народ је те квази-изборе новембра 2013. године обесмислио и учинио нелегитимним, али су припадници жандармерије, наравно по упутству напредњачког режима, насилно упали на нека од изборних места и ломили гласачке кутије како би они били понављани све док не успеју.

Насиље над Србима од стране Вучићевог режима, којим је на терену координисао тадашњи директор Канцеларије за КиМ Александар Вулин, тада постаје крајње отворено и неподношљиво па, у недостатку заштите и помоћи, легални представници Срба бивају замењени нелегитимним представницима Александра Вучића. Тако формирана „Српска листа“, као политичка фаланга СНС-а, почиње да спроводи сепаратистичку политику на Косову и Метохији чиме су отворена врата конкретизацији велеиздаје Косова и Метохије коју до данас спроводи Александар Вучић.

Беспредметно је очекивати да било какве барикаде или акције уопште, представљају вид доследне борбе за безбедност и опстанак Срба или очување КиМ, све док Вођа не одступи од свог годинама доказиваног пута велеиздаје или, још боље, не буде свргнут и уклоњен са политичке сцене. Тако неће помоћи ни ове којима смо данас сведоци.

Наравно да није случајно да су немири започели непосредно након првог Самита држава чланица Европске уније и земаља Западног Балкана одржаног у Тирани 6. децембра ове године а коме је Вучић „одлучио“ да присуствује након „неколико дана неизвесности“.

Домаћин скупа, Еди Рама, премијер Албаније који је у више наврата отворено заговарао не само отимање Косова и Метохије већ и стварање Велике Албаније која подразумева још неке делове Србије али и данас Северне Македоније, Црне Горе и Грчке, дочекао је и наишао на уобичајено срдачно расположење Александра Вучића.

За разлику од тих сусрета Вучић пред домаћом јавношћу не престаје да кукумавчи, лелече, пресавија се од тобожње муке и невоља. Такав је на том Самиту заступао „интересе Србије“ и српског народа, а није требало дуго да видимо и на који начин је то чинио.

Разуме се, њих двојица се, као и остали представници земаља Западног Балкана, не договарају ни око чега већ беспоговорно извршавају налоге. У то не да не треба сумњати већ је то конкретно, црно на бело, записано на папиру. Наиме, у члану 33. Декларације усвојене на поменутом Самиту, стоји:

„Поздрављамо чињеницу да се наши партнери са западног Балкана усаглашавају са горе споменутим тачкама.“

Дакле нема расправе, нема других предлога, нема спорних места већ искључиво сагласности и то у Декларацији којом, иако је конкретно и недвосмислено окривљена Русија за све недаће ЕУ, ипак је пре тога дефинисан проблем Косова и Метохије.

Како се у члану 8. наводи „Још су неопходни додатни одлучни напори за подстицање помирења и регионалне стабилности, као за проналажење и спровођење дефинитивних, инклузивних и обавезујућих решења за регионалне и билатералне спорове и питања партнера која имају корене у оставштини прошлости“. Затим се у наставку, под тачком 9., додаје:

„Настављамо да у потпуности подржавамо напоре високог представника ЕУ и специјалног представника ЕУ за дијалог Београда и Приштине и друга регионална питања Западног Балкана и од обе странке очекујемо конкретан напредак ка свеобухватном и легално обавезујућем споразуму о нормализацији њихових односа“.

Мотив за ову слепу послушност, како се у Декларацији наводи „сагласност“, видимо у делу који се односи на „заједничко хватање у коштац са негативним утицајима руског агресорског рата против Украјине“. Ту је реч о реорганзизацији европског енергетског система, а зарад „енергетске транзиције“ Западног Балкана уследиће „нови Пакет грантова ЕУ вредан 1 милијарду евра“ намењених грађанима, угроженим породицама и предузећима. Наравно, у опису препознајемо Вучића и дружину му политички високо позиционираних криминалаца, не само у Србији.

Занимљиво је да се „за регион мобилише (додатних) 30 милијарди евра“ док је за „рурални развој опредељено нових 560 милиона евра док је за „управљање миграцијама“ ЕУ знатно повећала своју финансијску подршку. Она је већ пружена у виду 170 милиона евра, као и још 40 милиона евра за „управљање границама“, а већ „спрема други програм у износу од 30 милиона евра“ на простору који се очигледно посматра као јединствена целина толико да се чак ради и на укидању роминга.

Није требало дуго да заинтересоване стране предузму прве кораке. Два дана касније, 8. децембра увече око 21 час, преко 300 припадника тзв. „Косовске полиције“ прелази из јужног у северни део Косовске Митровице под изговором да су ту ради мира и безбедности јер су Срби напустили ту службу те се јавио безбедносни вакуум.

Под сумњивим околностима уследиће хапшење бившег припадника те службе Дејана Пантића 10. децембра на прелазу Јариње, задужбини Томислава Николића и Ивице Дачића из 2012. године, а затим и неколико пријављених случаја пуцњаве и експлозија.

Истог дана дошло је до подизања барикада. Начелно ово би била позитивна реакција на хапшење само да читав догађај нису организовали људи криминалних кругова са севера КиМ под контролом Александра Вучића. Велики број њих је непрестано носио фантомке и понашао се прилично бахато и безобзирно што је уливало додатни страх и зебњу међу Србе који више нису знали од кога и са које стране им прети већа опасност. Језиво је било посматрати како се не мали број родитеља поздравља са својом децом шаљући их пут централне Србије.

Треба истаћи да је симптоматично то да су грађани Косовске Митровице о нередима начули већ током дана 8. децембра и пре него што се било шта заиста догодило! Дакле, неко је и те како добро знао шта ће уследити.

Чудно је било и како и где су подигнуте барикаде. Да би наводно спречили кретање наоружаних припадника полиције и других сепаратистичких служби, барикаде су подигнуте на административним прелазима на северу КиМ, затим у Зубином Потоку, Рудару код Звечана и оближњем Србовцу. Истовремено прилази из јужног ка северном делу Кососке Митровице у делу Бошњачке махале, главног моста преко Ибра и правца Сувог Дола са западне стране, остају потпуно отворени!

Ово је као да је неко кренуо да нападне вашу кућу у којој заједнички живите са братом који једини може да вам помогне, а од кога вас дели преградни зид на коме су врата. Ви, да би сте се заштитили, блокирате та врата и простор између спаваће и дневне собе, а улазна врата и прозоре оставите потпуно слободним. Врло брзо ће уследити последице несметаног кретања и промета саобраћаја између југа и севера. Дошло је до нових хапшења али не и до нових барикада!

Још један од догађаја који је требао да изнуди нове барикаде јесте и, како су медији искривљено пренели, „насилно преузимање власти у Косовској Митровици“ када су представници сепаратистичких структура преузели посланичка места у Скупштини општине „Северна Митровица“ јер су представници „Српске листе“ напустили те квази-институције нешто раније.

Ова два појма су заправо у потпуној супротности. Косовска Митровица је назив који има функцију да разликује овај од друга два града са идентичним називом, Сремска и Мачванска Митровица на територији исте државе, Србије. Како на Косову и Метохији нема других градова са називом „Митровица“, албански сепаратисти су преименовали град у „Северна Митровица“ како би га „извукли“ из остатка Србије. Тако да дословце све што носи назив „Северна Митровица“ јесте у оквиру система косовских сепаратиста са снажном тежњом, чак инсистирањем на томе да се ради о територијалној јединици такозване „републике Косово“. Ни у једном случају тај назив се не односи на било шта друго а тек не на нешто српско у административном смислу.

Сходно томе, „преузимање власти у Северној Митровици“ није преузимање власти од Срба јер су они у систему Републике Србије организовани и функционишу под општином Косовска Митровица коју је Александар Вучић, заједно са другим општинама, укинуо и претворио у „привремени орган“. Оно што се десило у такозваној општини Северна Митровица јесте искључиво то да су Албанци попунили упражњена места у Скупштини своје, сепаратистичке „општине“ коју су напустили Вучићеви пулени из, такође сепаратистичке, „Српске листе“. Дакле, само је постало огољено то да је власт заправо у рукама косовских Албанаца било да се на том месту налазе они или Вучићеви „Срби“.

Иако се поновила ситуација са Јариња, а затим и низ других нежељених потеза косовских сепаратиста, барикаде нису подигнуте ка јужном делу Косовске Митровице. Тако да више нема места сумњи у то да су последњи догађаји пажљиво испланирани и координисани.

Све ово иде у прилог систематском јачању сепаратистичких квази-институција и коначно видљивој, конкретној предаји власти у руке косовских сепаратиста и у оним срединама у којима Срби живе већински или готово искључиво, а што је спроведено по препоруци из Београда, конкретно председника Србије Александра Вучића.

Из тог угла посматрано, начин на који су барикаде подигнуте и није много погрешан јер Србима на КиМ права опасност не стиже из сепаратистичког центра у Приштини већ директно из Београда! Мада, оне неће помоћи ни мало.

Оно што охрабрује а догодило се као нуспојава јесте да се чини како у народу свест, али и воља, јачају у жељи да се Косово и Метохија сачувају. Не само на барикадама на којима народа има знатно више него икада раније како се чини, већ и у остатку Србије. Сваки покрет у том смеру значи много и може да одложи па и спречи коначну издају, чему се многи на КиМ надају и спремни су да истрају јер знају да уколико ове барикаде буду уклоњене олако, њима опстанка више нема.

Међутим, барикаде су ту тек да би мотивисале редове у позадини и дале им времена да се (ре)организују. Ако до тога успешно дође онда прва акција мора да буде спроведена не на Косову и Метохији већ у Београду, а то је свргавање издајничке клике са Александром Вучићем на челу. А ово је баш добар тренутак за то.

Категорије:MAIL - RSS FEED