ФБ Коментар:
Марко Пејковић, 28. јун 2021. 

Царство небеско није то што се Св. Кнез Лазар мачем борио против нехришћанског завојевача и за то положио живот. Има много православних владара који су исто то радили, али нити су свети нити су тако створили Завет као Лазар. Већ то што није хтео да се коцка са папском унијом како би преко ње, наводно, добио помоћ против Турака од папине коалиције (посрнуле неславно пар година потом у Никопољској бици). Свети Кнез је одлучио да се бори против Турака, макар и са мањим сопственим снагама, али никако по цену православне вере, како су у његово доба радили многи бугарски, византијски и кијевско-руски владари.

Св. Кнез је одбио коалирање са Латинима, а Св. Кнегиња Милица је након његове смрти продужила дело и склопила вазалски, тј. савезнички дил са Турцима уз услов да Србија сачува Веру и најширу могућу аутономију у деловању. То није могла добити савезом на Западу. Њих двоје су у целости урадили скоро сасвим оно што је урадио Св. Александар Невски, само што су њему са истока претили Монголи, а не Турци. На крају крајева, Турци нису тражили ни Лазару ни Милици да се одрекну Вере ни за јоту, али папска коалиција јесте, јер папа је од свих крсташких коалиција увек у то доба тражио безусловну духовну покорност. Нема примера у документима других ситуација да је папа икада примао неког у редове коалиције, а да је тај пре тога одбио да призна папу за врховни ауторитет Цркве. Документи у Лазаревом случају нису сачувани, али се преко упоредне анализе односа папе према другим православним владарима којима су претили незнабошци у то доба, тај закључак намеће сам по себи, тим пре што је Вук Бранковић кокетирао и на речима и на делу са папином коалицијом, поставши млетачки грађанин средње категорије што је у оно време било неспојиво са православним исповедањем вере (млетачки грађани унијати су развлачени по судовима у Венецији само због грчког обреда, да не причамо шта је било млетачким грађанима који би порекли папу).

Лазар је дакле од Турака бранио царство земаљско и хвала му на томе, али је од Латина бранио Царство небеско и на томе му највећа хвала и зато је светитељ. Народ и Црква су сачували Завет о том Царству иако су документи тог времена нестали у вихору историје, али је у томе сва величина Срба као народа, јер су срж Завета сачували, иако су многе појединости и модус тог Завета некако закопани и доступни су нам само индиректном и упоредном историјском анализом. Руси пак, имају тај Завет у документима на примеру Св. Александра Невског (када тера папине поклисаре речима да му њихове догме не требају и слично), али се није у руском народу у тој мери и у том смислу развио као у српском током последњих векова, како је то лепо истакао о. Јов данас на барајевској Видовданској академији.