MAIL - RSS FEED

QUO VADIS, RIO TINTO?


Извор: ФБ Александар Ристић
9.1.2022.

Крајем деведесетих, док сам радио у Хитној помоћи, ми лекари често смо међу собом размењивали мишљења па смо тако уочили повећан број људи оболелих од појединих врста карцинома.

Пошто нисмо имали све податке, јер протокол умрлих води и болница, а нисмо наравно имали ни статистички обрађене податке о овом што нас интересује већ само основану бригу, нас пет лекара опише проблем и писмено тражи од Завода за Јавно здравље да нам изађе у сусрет.

Тражили смо да нам пошаљу обрађене податке за претходних двадесет година о броју, промилима, структури умрлих по старости, патохистолошкој дијагнози, занимању.

Као разлог смо навели намеру да установимо да ли постоји статистички значајно повећање броја оболелих да бисмо заједно да њима предложили одређене превентивне мере.

Добили смо два одговора.

Директорка Завода нам је одговорила да они редовно воде статистику везану за ово наше питање.

Други одговор, са далеко више података о нашем питању добили смо са неочекиване стране. Директор здравственог центра нам је топло препоручио да се бавимо својим послом или ћемо у супротном сви добити отказ.

Нисмо били лењи па смо покушали да објаснимо и њему разлоге својих захтева и да је наш посао да бринемо и о стању здравља целог народа. Није ни он био лењ па је звао телефоном начелника наше службе да припрети не само отказом.

Илузија да ће након петог октобра бити другачије напустила ме је поприлично брзо.

Опет се некако прича наведе на оно што те занима, па једном приликом професор Мандарић, грудни хирург док смо распредали о којечему каже да по његовој статистици, од оних пацијената које је оперисао због карцинома плућа има највише Ужичана.

Ми смо окривљивали микроклиму и конфигурацију терена, котларнице на угаљ и мазут. Професор и неке друге факторе.

Свакако смо тада, са истом бригом као и деведесетих, само овог пута увећаној за последице огромне количине детонираног експлозива на Пониквама размишљали о свом граду и својој деци.

Неколико нас, овог пута више у приватним контактима, из тадашње ВЈ и пар Ужичана са ВМА, један хемичар, покушали смо да започнемо бар нека испитивања која би водила процени утицаја на здравље оног оргијања НАТО пакта у близини Ужица.

Постоји велики број података из Вијетнама који су доступни па су могли послужити као основа за даље активности. Којих није било.

Јер су припадници војске грубо опоменути, лекари ВМА упозорени да се баве својим послом, а оно мало узорака и података заплењено. Добили смо пријатељски савет да се зна ко то треба да ради, да истраживања ускоро почињу и да није по закону да се мешамо у туђе ингеренције.

Да ли је тачно или није, не знам па се ограђујем, али добили смо информацију да су власнику каменолома изнад града скренули пажњу да ћемо му ми затворити мајдан јер је то сврха наших „активности“.

Податке о истраживању које ускоро почиње можете видети на сајту www. шупаљносдоочију.

Нисмо били докони, па смо покушали да на мала врата померимо ствари са мртве тачке.

Увек у једном моменту дође до онога да се у теби пробуди инат. Да докажеш да ти намере нису лоше, напротив. Да би да урадиш нешто за опште добро, да немаш задњих намера, да ставиш струку испред љењости и политике, да промениш правила која званично не постоје.

Тада се још увек шверцовала роба са Косова, Црне Горе и БиХ разним каналима и то храна, кућна хемија, лекови за стоку, пестициди, цигарете.

Хтели смо да уозбиљимо питање контроле уноса и употребе ствари опште намене, јер је почело растакање државних установа које се тиме баве и то не само корупцијом, већ и одливом кадра и променама законске регулативе и овлашћења без стручне расправе.

Зрењанин је већ због бушотина нафте ушао у проблем са пијаћом водом. Почеле су гласине о продаји изворишта воде. А неколико забринутих Ужичана је видело прилику да натера „власти“ да промене однос према својим грађанима и то у смислу да им пружи тачне и јасне информације.

Тражили смо објашњење зашто се само у Ужицу од целе Србије флуорише пијаћа вода и како се то тачно дозира количина флуора на свакој славини и свакој чаши воде коју попијемо.

Након конференције за штампу почиње Via dolorosa. Нико од релевантних установа не одговара на ово јасно и кратко питање. Друга два учесника конференције нису били толико интересантни за естаблишмент, јер је доктор хемије био члан странке на власти, а други запослен у приватној фирми која дистрибуира дезинфекциона средства.

Добио сам чак детаљнији одговор од оног ономад, који ми је дао бивши директор.

Сазнао сам доста нових и необичних ствари. Да нисам стоматолог па се не разумем у зубе и кости, да више нисам страни плаћеник већ сарадник УДБ-е, да сам студирао десет година, да са завршио факултет у Приштини са просечном оценом 6 (и да је тако то није никаква срамота), да ми је неко украо диплому из персоналног досијеа, па је једини немам у Здравственом центру, да користим страх да би дошао на место генералног директора, да се дружим са наркоманима и обавештајцима.

Остала двојица су ангажовали доктора хемије и биологије који су у тадашњој општини објашњавали проблем са стручног нивоа, нарочито скрећући пажњу на превенирање будућег проблема акумулације у Вруцима, који су као и др Тодор Јовановић (откуд он у целој причи не знам?) названи идиотима од стране представника Здравственог центра.

Ја сам на стручном састанку где смо имали заједнички научни рад, већ објављен на међународном конгресу (уредно најављен у установи са циљем, методама рада, са потписима учесника добровољаца и подршком лабораторије) од стране заменика директора ЗЦ назван доктором Менгелеом који експериментише на људима. Радило се наиме о храни која има пробиотски ефекат против затвора и препоручљив за оболеле од дијабетеса, а не о лековима или хемикалијама.

Породица је далеко теже од мене подносила кампању увреда нарочито на локалним медијима, знајући моје мотиве.

На протестном окупљању испред зграде општине кад је (за разумне на време најављен) проблем са акумулацијом и пијаћом водом букнуо свом силином, међу огромном масом од триста Ужичана било је троје из наше куће. Остале спорадичне случајеве, њих шездесетак хиљада, није занимало шта пију ни они, ни њихова деца.

Зашто пишем све ово?

Можда неко прочита да нисам сисао весла ни лизао ћошак од општине да бих био паметнији.

У светом тројству сваке власти: интерес, страх и манипулација нема места за друге, наше мотиве.

Како да разумеју да неко има чисте алтруистичке мотиве? Они други интереси, да сам их имао, водили би ме путевима успеха оних који су ме препознали као противника. Путем директора, народног посланика, члана разних одбора, власника приватне фирме отворене парама установе, становима у Београду и апартманима на Златибору.

Свој сам животни успех мерио другим аршинима.

Зашто пишем све ово, да било „уста моја, хвалите ме сама“?

Не, заиста. Око Рио Тинта се материјализује исти ентитет, само тамнији и већи од флуора.

Уочио сам напредак манипулације од злог, али ипак аматерског портпарола Здравственог центра до врхунских манипулатора обучених у истим таквим институтима.

Исправљена је велика грешка. Обичан доктор више не може да се појави на телевизији. Енде. Само „експерти“.

Страх је сведен искључиво на егзистенцијални. Просто речено само за парче хлеба. Јер шта је друго узда тромесечних уговора и ВД стања него манипулација страхом губитка посла? Проституција из разлога глади није непознат појам.

Ниједна власт у Србији у претходних век и више није волела своје грађане, а нарочито оне српске националности. Није век кратак да се од нечега направи успешна држава. Уз поклањање свега нашег којекаквим белосветским битангама, Рио Тинто са својим планом ставља печат на тактику спаљене земље.

Овај израз из вијетнамског рата настао је због пустоши коју је и данас оставила употреба Оранжа/глифосата на вијетнамски биљни свет.

Овај тотални хербицид се радо препоручује пољопривредницима од стране великих компанија.

Мислите да нас власт воли, искрено, као људе, слободне грађане, богате, успешне? Здраве да све то и достигнемо?

Тврдим да највећи страх није онај од болести. Ни од глади.

Највећи страх је онај од губитка власти.

Често сигурно чујете да неко каже: „Ма шта ме брига више, нека буде како Бог каже, мора се једном и мрети.“

У борби за власт нема одступања. Жртвује се све: пријатељство, здравље, породица, сарадници, кумови, успешно предузеће, народ, држава, будућност.

Онај ко гледа само у хлеб, превиђа чињеницу да се не живи од хлеба. Наши стари су то добро знали, онако нешколовани, патријархални, непросвећени европским и тржишним вредностима, посвећени части, миру и слободи.

Архетипски појам онога што мрзи и од чега зазире свака власт.

Рио Тинто долази после своје претходнице коју је стекао одгајајући и улажући у најгоре међу нама.

QUO VADIS, RIO TINTO? Иде својим послом, у њему ја не постојим.

Боље питање је Quo vadis, Србине брате?

Све је разасуто у бесцење. Чак и вода за пиће није више наша. Остала је земља од које се једе хлеба и на којој се живи.

Док њу поклања пробисветима, власт труби да неће дозволити да поскупи хлеб Сава. By the way, не знам шта је то нити ко га једе.

Онај хлеб који ја видим има везе са рудницима Рио Тинта. Рударски, са седам кора, горак не због тешког рада, већ због отрова од кога деци испадају зуби.

Да упозорим, док смо овакви какви јесмо, ни нафора нам неће бити слатка.

Категорије:MAIL - RSS FEED

2 replies »

  1. ЗА ВРЕМЕ КРАЉА ПЕТРА ПРВОГ КАРАДЂОРДЂЕВИЋА ЈЕ ИМАО ЗАКОН ОВО ДА СЕ ДЕСИЛО ТАД БОЖЕ МИ ОПРОСТИ РАСПРОДАЈА СРБИЈЕ ЖАНДАРИ БИ ТО УГУШИЛИ ТАКО ОВО зло комунистичко ТРАЈЕ ОД 1944 БРАТСКИ ПОЗДРАВ РЕДАКЦИЈИ СРБСКОГ ФБР РЕПОРТЕРА И СВИМ ИСТО МИСЛИЋЕМ СРБИМА

    Свиђа ми се