Михаило Меденица

Орах, пустињак- монах…

По читаву ноћ гледам у тај орах.
Орах тих, миран, пустињак- монах.

Широке, густе крошње, благо повијен,
читаво небо на њему блиста,
васцелу ноћ шапуће
псалме и акатиста.

Кад ли се замонашио ту
насред неспокоја и немира?

Је ли му послушање
да усред погани и греха
буде духовник и исповедник
непокајнога човека?

Свратиште за вране, пусте дане
и овог грешног одрода
што се стотину пута одрекао
и стотину пута погинуо
за Господа.

Моја келијо, мила покајнице,
твоја кора моје је лице…

Мркло, наборано,
набраздано од једа и греха,
моје ноћи у хиландарском миру,
моја јутрења у олисталом манастиру…

Слава теби Господе!
Недостојан сам благости твоје,
ових ноћи и ораха,
монаха- пустињака.

Хвала ти за тог умнога старца,
за ту крепку тишину
усред вриска распомамљеног вира,
хвала ти, Господе, за пустињачки смирај
усред пустахијског немира.

Седимо тако ноћ и ја загледани у орах,
ко деца сва од питања и жеља,
а мудри старац благо прекорно затрепери лишћем:
кад не чујеш себе- из себе чујеш јеванђеља…

Михаило Меденица

ИЗВОР: Два у Један

————

24.5.2019. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић