У договору са уредништвом Србског ФБ Репортера, обављујемо краће интернет истраживање ставова људи из света политике, новинарства, блогосфере, науке, о томе какав је данас однос између наше земље и Северноатланске алијансе и свима поставили исто следеће питање: „Да ли су се променили односи између Србије и НАТО-пакта након 20 година од бомбардовања (агресије), како видите перспективу тих односа?“

Спровели смо новинарско истраживање, дакле, међу људима, који утичу на јавно мњење, намерно смо избегли свет забаве и естраде, па да чујемо њихове одговоре (узгред многи наши академски грађани су избегли да одговоре, тако да се овом приликом свима захваљујемо на указаном поверењу и исказаном ставу, који су поделили с јавношћу).

Застава Соколског друштва пре Другог светског рата, илустрација – аутор истраживања Г. Игић

Василиос Провелегиос, председник Грађанске странке Грка Србије:

„Односи су се променили скоро за 180 степени. И то не зато што је Србија инсистирала на томе, насупрот. Такозвана мека моћ у Србији сасвим добро врши функцију и остварује резултате и из НАТО-а перципирају да отворених оружаних сукоба неће бити и да са моћи коју поседују на Kосмету могу врло лако да контролишу регион. Што се тиче перспективе све зависи од тога ког ће коња подржати у српској политичкој трци и како ће тај коњ проћи… Инструментима које већ имају и уз подршку „коња“ врло лако могу инструирати јавно мњење и представити нам чланство у НАТО као нешто што нам је насушно потребно, а ми баш и нисмо познати по добром памћењу.”

Светлана Козић, покрајинска посланица Народне странке
(лидер те странке Вук Јеремић је 2016. био један од кандидата за Генералног секретара УН):

„Односи се јесу променили, самим тим што нема војних конфликата. Оно што се није променило су страх и предрасуде јавности по овом питању. Много тога што утиче на креирање мишљења јавности је искривљено пренето. Из тог разлога је будућност тих односа оптерећена екстремним ставовима друштва подељеног на оне за и оне против сарадње или уласка. Да су ових 20 година уложене у информисање јавности по овим питању, лакше би се формирали ставови и о минулом и о будићем правцу односа Србије и НАТО-а. Такође, са мање емоција, а са више разума, пришло би се свим питањима која су на столу.”

Др Тамара Керковић Миленковић, универзитетски професор и члан Председништва Српског покрета Двери:

„Однос Србије према НАТО одликује напетост која произлази из фактичке окупације дела српске територије Косова и Метохије са једне стране, и тражења модуса легитимације афирмативног НАТО дискурса од стране власти, са друге. После 2000. започиње „нормализација“ НАТО дискурса у српском јавном простору, док се фактички однос креће, од стања рата 1999. ка трагању за „партнерским“ модалитетима акција. Доласком на власт СНС видљиво је јачање сарадње са НАТО, где се одвија „пузајуће“ учлањење Србије у војни савез који је извршио агресију на нашу земљу и окупирао је. Тренутно се налазимо у критичној фази када власт од латентне натофилије прелази у отворено залагање за учлањење у НАТО, и то ће бити кључна дебата за српско друштво у наредном периоду. Дакле, може се рећи да се у последњих 20 година однос Србије према НАТО променио. Иако декларативно неутрална, Србија, захваљујући власти, недвосмислено нагиње НАТО савезу. У постколонијалном маниру, мимикријским дискурсом, садашња власт тражи легитимацију управо служећи интересу ове агресивне војне алијансе, игноришући суверену вољу сопственог народа. И ту је кључни проблем из перспективе НАТО односа према Србији: успевајући да практично потпуно деконструише српску националну политичку елиту, спонзоришући „издају“ национално оријентисане интелектуалне елите, остаје нешто што је константа отпора: сам српски народ. Српски народ који је увек плаћао своју слободу сопственом крвљу, презире и одбацује окупатора. Зато ће компрадорска власт и елита у наредном периоду учинити све да заобиђу глас народа и Србију уведу у НАТО перфидним квазиинституционалним маневрима. Верујемо да ће то бити крај ове постколонијалне структуре у Србији. Српски народ ће је одбацити, и узети суверенитет у своје руке.”

Гојко Раичевић, главни и одговорни уредник портала ИН4С:

„Након што је држава Србија прекинула праксу 20-годишњег ћутања поводом НАТО-агресије 1999. заиста вјерујем да је заустављен „пузајући“ и било какав улазак у Алијансу. Дакле, обиљежавања 20 година од агресије, сјећање на страдале грађане, филмови, округли столови, музејске поставе, изложбе које се дешавају ових дана увјерава нас да ће Србија остати војно неутрална.”

Александар Шаргић (Србија Глобал):

„Наравно да нису. НАТО пакт је војна организација светске дубоке државе, а једина нада за Србију јесте да Трампова администрација добије други мандат и ограничи дејство и значај ове организације.”

Петар Виденов, новинар, мултимедијални портал „Фар”:

„Србија је војно неутрална земља, а односи Србије и НАТО су се мењали у последње две деценије. У томе је, пре свега, утицала актуелна политика тадашње власти и НАТО бомбардовање. Након петооктобарских промена дошло је до унапређења сарадње Србије и НАТО. Последњи пример је једнодневна конференција „Србија и НАТО – поглед у будућност“, одржане маја месеца ове године, на којој је истакнута војна неутралност Србије, али и намера да се оствари квалитетна сарадња са НАТО у оквиру Партнерства за мир уз политички дијалог и партнерски однос, али и да Србија не мора да бира ли ће јој пријатељ бити Запад или Русија. Пракса је показала да се сарадња са НАТО знатно побољшала, али у народу и стање на терену говори, као и на основу новинарских истраживања, да се грађанима и грађанкама не свиђа било какво војно груписање и да је њихова порука мир, благостање и економски напредак. Једно је политика актуленог политичког естаблишмента, а друго глас народа. Углавном политичари и не чују глас народа, без обзира што је већина њих гласала за њин на изборима, и верујем да се после кратког времена разочарала. Са друге стране, добар однос са овом алијансом пружа низ предности, али Србија је увек бирала другачији пут и време ће показати да ли ће постати или не део ове војно моћне групације.“

Бојан Симић, маш. инжењер, председник Градског одбора ДСС-а у Нишу:

„Као учесник ратова, демобилисан после рата 1999. могу рећи да мислим да однос према НАТО-у није промењен и код великог процента људи је исти – дакле, негативан. Страх, бомбардовање, рушења и убиства, довели су нас у ропски положај. Показана „љубав“ према НАТО-у руководства земље у дубокој је супротности са реалним мишљењем народа. То што народ ћути и трпи, надам се да је назнака дубоког бунта према свему што нас експлоатише и држи у пониженом положају. НАТО, као, за нас Србе, симбол и експонент „Милосрдног анђела“ биће још дуго – зло. Бомбардовање осиромашеним уранијумом смо доживели званично само ми, и последице тога, које се крију, а већ су видљиве, биће разлог све веће мржње код оних који нису у купљеној владајућој гарнитури и њиховим увлакачима. Надам се да овај народ није блесав и да за рачун шаке долара заборави крв коју су пролили у Србији.“

Здравко Ђокић, лидер Срба са централног Косова:

„Мишљења сам да им и даље нисмо заборавили 1999. годину и да су то и даље наши непријатељи! Нису заштитили српско становништво на Kосову, иако су се обавезали резолуцијом 1244. Затим 20 година раде на отцепљењу Kосова од Србије, обучавају и наоружавају Kосовску војску. Kако може неко ко је разарао нашу земљу и убијао наш народ, затровао природу уранијумом, данас бити наш пријатељ? Сећања су још увек свежа.“

Милан Тодоровић, дипл. инжењер и SEO експерт:

„Ух, ја сад то не могу да знам, однос НАТО-а према Србији, могу да кажем мој став према НАТО-у, а то је да не треба да будемо чланица НАТО, јер никада нећемо бити његов активни део, већ само његово топовско месо… тако да заговорник сам баланса са Русијом, Kином, неоосманлијама и НАТО-ом. Али НАТО не доживљавам непријатељски и да мора да се разјасни последица НАТО бомбардовања кроз много више бројки статистика, показатеља. Нисам ни за руске војне параде у част Путина у Београду, то је исто непотребно. Искрена неутралност уколико је то могуће.“

Др designatus Драган Шљивић, политолог:

„Имао је осцилације тај однос – по мом мишљењу и требало би имати у виду различите димензије, односно разликовати однос Србије и однос Срба према НАТО-у. Уопште узев, блискији су односи државе и НАТО-а. Нема КЗБ (Копнене зоне безбедности), постоји серија споразума, који су 1999. били незамисливи. Став народа се вероватно није битно променио, због чега још увек ни једна власт не сме да јавно заговара чланство Србије у алијанси. Ако се за полазиште поређења узима ратно стање, односи су свакако мирнији.”

Милица Ђурђевић-Стаменковски, члан Председништва српског Сабора Заветници:

„Односе Србије и НАТО пакта можемо тумачити у два колосека – први је став грађана према Западној војној алијанси, који је према свим анкетама негативан. Више од 80% се противи чланству Србије у НАТО-пакту. Са друге стране, сва државна руководства након 2000. године начинила су низ корака у процесу приближавања Србије НАТО-пакту. Тако су усвојени СОФА и ИПАП споразум, а 2016. године и Закон о сарадњи са НАТО у области логистичке подршке. Подсећам да се при Министарству одбране налази канцеларија НАТО-пакта, што показује да ова војна алијанса будно мотри и непосредно утиче на важне процесе у Србији. Чињеница је да упркос томе званични Београд понавља да остаје привржен концепту војне неутралности. Тренутно смо у фази стезања обруча око Србије, јер НАТО-пакт настоји да што пре заокружи своје позиционирање на Балкану и нашу земљу сврста у ред својих нових чланица. На том путу свакако их спречавају руски и кинески геополитички и економски утицај. Мислим да се НАТО ни на који начин није потрудио да промени своје виђење српског питања. Напротив, отворено подржавају и обучавају војску тзв. Kосова, а званичници НАТО Србе етикетирају као реметилачки фактор. Србија мора очувати своју самосталност и интегритет. То је једини гарант стабилности и безбедности.“

Наравно, ова анкета се може проширивати и са другим актерима друштвеног живота, само смо желели да покажемо да ова тема постоји као необрађена у новинарским круговима, те да ми многе ставове сазнајемо врло оскудно, јер јавне дебате на ову тему нема, осим у уском кругу експерата безбедности и(ли) одбране, што сигурно не допире до народа. Надамо се да ће ова анкета бити подстицај да новинари почну да постављају права питања свима који обликују јавни простор, јер без питања нема ни одговора.
Хвала г-ђи Биљани Диковић на подршци.

Горан Игић, аутор истраживања

Горан Игић

• СРБски ФБРепортер подржава идеју истраживања аутора, који је имао потпуну слободу да бира учеснике, чија имена нисмо знали до самог тренутка објављивања на сајту.

19.5.2019. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић