Екипа Клотфркета посетила је данас сеоско домаћинство једног уистину Великог Газде.

Приметили смо да је Газда мало улепшао двориште због наше посете, али му нисмо замерили на брзину посађено цвеће, најлоном прекривене рупе на стазама, ни то што је трактор паркирао баш испред оронулог зида трошне породичне куће, да се мање види. Нисмо му замерили ни што је предускршњим јајима подмитио ужу и ширу родбину да му баш тада, као случајно, дођу у госте и покажу да је омиљен у читавој фамилији.

Пустили смо га да се прави важан, да нас вода по воћњаку зараслом у коров, показује ледину на којој ће нићи најсавременији пластеник најдаље за пет година, да нам прича како парадајз само шећером прска, па му је најслађи на пијаци, све се градске фрајле око њега отимају, показао нам је и пашњак на коме ће лешнике да сади, а ако му комшија који ишчупа, ишчупаће и он њему, и то сто за једнога! Лешника.

Прича нам је деловала помало намештена, научена, ко да му је неко други писао, и све тако док нисмо прешли у ограђени део у коме држи животиње. Заигра му брк, зацакли се око, грудни кош му се рашири, ко оно реп у пауна кад се прави важан.

“Знате, ја сам најпоноснији на моје животиње. Немојте да кажете мојој жени, али више их и од ње волим. Оне су мој понос, мој живот, моја браћа… Немојте ово мом брату да кажете. Без њих ја никада не бих био ово што јесам.”

Загледасмо се и ми у животиње, у нади да ћемо видети нешто што никада видели нисмо, али, осим јата збуњених гусака, три измрцварена магарца, две мазге и једне потрошене краве музаре, не видесмо ништа!

Велики Газда је потпуно игнорисао нашу збуњеност, хвалећи своје животиње у заносу какав се, признајемо, ретко виђа. А онда нас позва да уђемо у шталу.

“Још нисте видели оно главно”, намигну нам заверенички. “Погледајте га! Мој величанствени во!”

Погледасмо у вола, загледасмо га са свих страна, тражећи бар неку назнаку величанствености, али џаба. Во ко во. Е, онда нам Велики Газда појасни у чему је ствар:

“Није вам он нека обична волина. То вам је заљубљени во! У овом се крају легенде испредају о његовој заљубљености.”

Помислисмо на ону мучну краву из дворишта, а Велики Газда као да нам је читао мисли.

“Никад не бисте погодили! Мој во је заљубљен у јарам!”

И стварно, во је мирно лешкарио у својој лепо намештеној штали, издвојен од осталих, а на леђима је имао огроман јарам, који је носио с таквом лакоћом, да га ни примећивао није. Стајао му је као рам око главе. Као да му је срастао уз врат.

“Не скида га ни кад спава”, поносно рече Велики Газда. “Ни на краву кад наскаче, да простите. Он више воли јарам да носи, него ишта! То вам је најбољи во у држави. Ма шта у држави? Ни у Европској Унији таквог нема! Због њега сам дао да ми се направи овај специјалан јарам за једног вола!”

“Па, добро, има ли он још каквих квалитета, осим што воли јарам?” упитасмо, а није да смо морали.

“А шта ће вам други квалитет код вола, но да воли јарам”, брецну се Велики Газда, ко да смо га за срце ујели. “Воли јарам, а воли и да слуша. Кад му кажем стани, он стане. Ја – иди, а он иде. Ја опет – стани, он опет стане. А јарам му поносно стоји!”

“И баш никада нисте имали никаквих проблема са њим?”

“Па сад, само једном је претерао, мада сам га ја потпуно разумео, али нико други није. Купио комшија скоро неке ждрепце, рекло би се полудивље. Искрено, ником живом није било јасно зашто се око њих онолико труди. Да му буду лепи? Да ужива у њима? Да буду гиздави, да им се сви диве, да – пази сад ову глупост – “уживају гледајући их”! Ждрепци распојасани, млади, не трче него лете по комшијским ливадама. Ко муве без главе! Нигде реда и дисциплине! А мој во, понос мој, дика моја, провали ограду, па у трк за њима! Јури ко да га виле гоне, а они се дрско с њим поигравају, па га понеки пусти да му се приближи. Ја посматрам из прикрајка да видим шта ће бит, а моја волина покушава ждрепцу да набаци јарам. Лутка моја препаметна. Ждребац се измигољи и побегне! И тако једно два’ес пута, док није пао мрак.”

“И шта је онда било?”

“Их, шта је било… Тужио ме комшија за проваљену ограду, све комшије ми се смејале месецима, жена ме из куће избацила… Али нека! Не марим. Дођем ја тако понекад овде, па се шћућурим уз њега, метнем главу на његов јарам, утонем у сан, а оно – у сну снивам све оне ждрепце ујармљене, не могу ни да потрче како треба, јарам о јарам удара, главе им клонуле… Па се мислим – ај сад уживајте у погледу на њих, ај сад аплаудирајте и дивите се лепоти, ај чик! А око мене моје гуске прхну крилима, па се начичкају уз ограду и лепо се види да им се кљунови смеју, а магарци њачу док…”

Полако се искрадосмо из штале.
Ни приметио није да смо изашли.
Остао је да, ужарених очију, будан сања о ждрепцима са јармовима.
Само је во мало подигао главу, погледао нас онако воловски, и ушушкао се у свој јарам.

НАРАВОУЧЕНИЈЕ: Није се родио тај во који ће ждрепцима јарам ставити! Сваки велики газда који таквог вола-у-покушају буде охрабривао и ценио, завршиће ужарених очију, док буде трабуњао и булазнио, а сви нормални од њега бежали.

И на крају, је*еш ти то газдинство у коме волови ждрепце у трку спутавају!

“Вратите ми мој јарам! Без њега сам само обичан во. Најобичнији.”

Љубинка Боба Недић

ИЗВОР: КлотФркет

———-

23.4.2019. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић