Пише: Војислав М. Станојчић
фебруар 2019.

Републике Словенија и Палау разликују се по величини територије и броју становника, па можда и по ајкулама (које су, како недавно чусмо од председника Палауа, крај његових острва мирољубиве и не нападају људе, док се то тешко може рећи и за ајкуле које би допливале до Копарског залива), а сличне су по томе што су обе признале Републику Косово. Ове сличности, међутим, од пре неколико дана више нема, пошто је Палау повукао своје признање и у Београду дочекан као пријатељ, а Словенија не показује ннкакву намеру да се одвоји од земаља које су одлучиле да отму тај део Србије, што јој, ипак, како се види из дочека словеначког председника у Београду пре неколико дана, нимало не умањује статус пријатељске земље, бар према изјавама AVа, за кога је сваки страни државник који му дође у посету – доказани пријатељ Србије.

Председник Словеније Борут Пахор је крајем јануара посетио Србију

Словенија се, међутим, ни у ком случају не може изједначавати са оних пет чланица Европске уније које не признају „Косовску републику”, а поготово не са Русијом, Кином и осталим земљама у свету које се залажу за целовитост територије Србије, сем ако се свесно не заборави улога Љубљане у разбијању Југославије и настанку рата који је донео велика разарања и однео многе животе, а затим и њена политика у послератном периоду све до данас.

Сада већ далеке 1989. године, у Цанкарјевом дому у Љубљани одржан је велики митинг подршке побуњеним албанским рударима из Трепче, чиме се Словенија недвосмислено ставила на страну разбијача СФРЈ, да би затим децембра 1990, обзнанила „отцепитев” (одвајање) од дотадашње заједничке државе, а пола године касније, 25. јуна 1991, заједно са Хрватском прогласила самосталност. Одмах затим припадници Територијалне одбране Словеније почели су нападе на јединице ЈНА, па су се „прославили” и стрељањем војника који су им се предали. У исто време, словеначки званичници су ширили лажи о деловању ЈНА на територији Словеније, а у чему се посебно истицао министар за информисање (тачније – за лажи и пропаганду) Јелко Кацин.

Тих првих ратних дана затекао сам се у истарском насељу Барбариги и свакодневно слушао његова драматична саопштења о великм борбама и разарањима немилосрдне ЈНА, па сам путујући ваљда последњим возом који је још ишао ка Београду, приближавајући се Љубљани очекивао да видим рушевине Дрездена, Берлина или Стаљинграда из Другог светског рата, да бих тек на уласку у главни град Словеније схватио колико је тај човек бесрамно и смишљено лагао.

Јелко Кацин и Александар Вучић

Године 1992. Словенија је својим грађанима (било их је преко 25.000) који су имали држављанства других југословенских република (па, тако и Србије) одузела сва документа. Тиме су они изгубили и право боравка у Словенији, једноставно су „избрисани” као да никад нису постојали. Словенија је упорно одбијала да им помогне, па су се оштећени обратили Суду за људска права у Стразбуру. Он је 2012. године пресудио да је Словенија кршила људска права својих грађана. Према одлуци суда, Словенија је дужна да у року од три месеца шесторици тужитеља исплати укупну одштету у износу од 240.000 евра на име накнаде материјалне штете која је настала њиховим брисањем из пописа становништва 1992. године.

Од организатора митинга подршке албанским побуњеницима 1989. у Цанкарјевом дому, шта би се друго и могло очекивати него да се 2008. године нађе међу првим државама које су признале Косово и које су у свакој прилици на његовој страни.

Нико не очекује да се наша земља држи непријатељски према свим државама које подржавају отимање Космета али их исто тако не сме сматрати ни за пријатељске и изједначавати их са онима које то заиста јесу.

Војислав М. Станојчић