Огњен Војводић
12. децембар 2018.

„Некада је неписменост народа бољи чувар народне особености, његове културне физиономије, него писменост по сваку цијену“.

Константин Леонтјев 

Увод

Ове године су у Србији и Хрватској прослављани јубилеји југословенске језичке политике, у Србији 200 година од објављивања првог спорног „Српског рјечника истолкованог њемачким и латинским ријечма“ Вука С.Караџића (Тршић,1787- Беч,1864), у Хрватској је празновано 400 година од рођења римокатоличког фратра и филолога Августина Јураја Крижанића, према хрватском језикословљу првог промотера хрватског језика (Липник, данашња Хрватска, 1618.- Беч,1683.). У Србији је слављан јубилеј Караџићевог реформаторског Рјечника, а у Хрватској дан рођења Крижанића као хрватског римокатоличког мисионара латинске славистике и религије. После распада Југославије југословенки `народи` југословенске јубилеје прослављају као датуме посебне националне српске или хрватске културне политике, али, оба овогодишња јубилеја представљају континуитет јединственог југословенског језичког програма аустрославистике, а у контексту колонијалне културне политике европске латинске славистике. Дакле, Крижанића и Караџића не спаја само мјесто погреба већ и програм еврославистичке исте историјске и идеолошке мисије. У повјесном, политичком и научном контексту југословенски језички програм представља пројекат латинске славистике, примарно римокатоличке, али као општеевропске колонијалне културне политике, програмски и првенствено усмјерене према колонизацији руског језика и писма, као највећег словенског православног правописног простора.

Августин Јурај Крижанић (lat. Georgius Crisanius, tal. Crisanio) је био римокатолички свештеник и мисионар, првенствено на подручју Русије и Балкана. Августин Крижанић је средином 17. вијека из Рима упућен у Русију ради унијатске мисије. У Русији је Крижанић спроводио политичку, религиозну и лингвистичку мисију, тј. поред политичког израђивао је програм прозелитског правописа и нову кодификацију књижевног језика. Програм Крижанићеве латинске лингвистичке мисија за реформу руског језика и правописа је планиран и креиран као антимисија православној мисији Светих Ћирила и Методија, као раскид са православним правописом и књижевним језиком, а израђивања  правописа и књижевног језика за нови национални културни и религиозни идентитет словенског народа, који ће бити уједињен под папом и римокатоличким словенским царем. Због антидржавне и противправославне агитације у Русији Крижанић је прогнан у Сибир, и послије петнаест година прогонства протјеран из царске Русије.

Вук.С.Караџић-1832 (уље на платну Димитрија Лактарија 1832. Народни музеј Београд)

Вук С. Караџић је био сарадник аустрославистичке мисије у програму југословенске реформе српског језика и правописа. Караџић је у Аустрију дошао као избјеглица послије слома српског ослободилачког устанка од османске окупације. Караџић је писао у „Новинама сербским“ које су објављиване у Аустрији и промовисале политички пожељне српске ставове у Аустроугарској. Такође Новине Србске су биле центар српских сарадника аустрославистичке културне политике у програму аустријске и европске спољне културне колонијалне политике. Караџића су у Аустрији подучавали аустријски слависти, првенствено државни аустријски цензор за словенске језике и штампу, који је српске сарадникеслужбено упућивао у програмске културне пројекте аустрославистике у Аустроугарској и на простору словенских држава. Аустрославистички југословенски језички програм је био првенствено римокатолички пројекат, али у контексту европског латинског славизма, у који су укључивани српски сарадници ради рада на терену са српским установама културе и народом. Због негативног искуства у православним државама, какво је било Крижанићево, римокатоличка мисија у 19. вијеку користи слаовенске (српске) сараднике који су формално православни, фолклорно национални просветитељи, а спроводили су програм еврославистичког југословенског језичког и правописног практичног прозелитизма.

(У истом мисиоарском контексту и континуитету кадрова конгрегације радио је и исусовца Бартол Кашић (Cassius, Cassio) (Pag, 15. VIII. 1575 – Rim, 28. XII. 1650), почетком 17.вијека, упућен на Балкан ради кодификације књижевног језика словенског становништва ради религиозне мисије међу православним народима. Значајни центри за школовање словенских мисионара за мисију међу православним словенсским народима су били Институт Св.Јеронима у Риму и Завод за илирску (словенску) младеж у Анкони, у којима се и Бартол Кашић школовао, а касније радио и Авгистин Крижанић у вријеме боравка у Риму и изучавања словенских језика)

Као што је Крижанић прогнан из Русије тако је и Караџић прогоњен из Књажевине Србије од српског Књаза и православне цркве. Караџић и сви српски сарадници у програму аустрославистике били су оптуживани од српске православне цркве да спроводе реформу српског правописа којом ће Србе одвојити од православља, руског правописа и народа. Крижанићев покушај латинске лингвистичке мисије у царској Русији средином 17.вијека и аустрославистичка реформа српског језика и правописа почетком 19.вијека, коју је формално спроводио Вук С. Караџић, један су повјесни процес и програм латинске славистике. Крижанићев програм `католичке` колонизације руског православног правописа и књижевног језика коришћен је као узор унијатске мисије у изради аустрославистичког југословенског програма реформе српског језика и правописа, а касније у реформи руског правописа у царској Русији и Совјетском Савезу. Крижанић није могао спроводити програм латинске славистике у границама руске државе, али је такав програм спровођен међу православним Словенима у границама римокатолчких држава, као у дијелу Украјине под окупацијом Аустроугарске.

Цар Петар I Романов је 1708. године наложио спровођење реформе руског ћириличног правописа према узорима европског просветитељства тј. прилагођавања писму латинске графике. Реформисани правопис је почео да се примјењује од 1710. године, позната под називом `грађанска азбука`. Реформа руског правописа је рађена и под утицајем латинске лингвистичке мисије, која је била континуитет Крижанићевог мисионарског рада на руском ћирилчном правопису, као и утицајем руског Цара који је био заговорник европских просветитељских и протестантских учења. Поред осталог, заговорници рефомре руског ћириличног писма према лaтинскима словима су тврдили да је таква рефомра услов технолошког напретка, тврдили су да се ћрилични правопис мора прилагођавати штампарским машинама донесеним из Европе, да штампарска руска слова морају да личе латиничним словима. Заправо, као што је у прошлом вијеку покушано од стране евроамеричке културне политике да се са употребом компјутерске технологије наметне латинично писмо свим народима свијета.

У царској Русији су постојали прозелитистички покрети који су заговарали избацивање `непотребних` слова из руске азбуке и која немају еквиваленте у латинчном правопису, поједини пролатински филолози у Рисији су били против слова „Ъ“ (тврди знак), као што и српски сарадници аустрославистичке реформе српског правописа. Захваљујући великом руском православном правописном предању руски филолози и научници нису дозволили реформу руског ћириличног правописа према латиничном обрасцу. Руска `грађанска азбука` је служила као образац формирања савремених ћирилица – бјелоруске, бугарске, македонске, руске, русинске, али је реформа српског ћириличног правописа, српска савремена ћирилица, рађена непосредно у аустрославистичкој реформи југословенске језичке политике, као реформа раскида са предањем православне писмености и припајања породици језика латиничне писмености.

Мала српска Књажевина, која је обухватала трећину српског народа на Балкану, окружена римокатоличком и османском империјом, није могла одбранити себе нити већину српског народа од моћне мисије римокатоличке монархије и европске папско-протестантске европске латинске алијансе. Као православни хришћани, Срби су у аустроугарском царству користили ћирилично писмо, богослужбени црквенословенски језик и српски књижевни језик, зато је према српском језику и писму спроведена упоредо радикална римокатоличка и револуционарна реформа. Аустрославистичка реформа српског језика и правописа спровођена је у програму југословенске језичке политике, који се састојао у прилагођавању српског ћириличног писма и књижевног језика унијатском мисионарском моделу правописа и књижевног језика, који су користили покатоличени Словени у Далмацији – латинични фонетски правопис и књижевни језик кодификован на простој дијалекатској основи. Такво упрошћавање језика и правописа је рађено намјенски ради брже мисије и уједно разграђивања јединственог књижевног језика и предања православне писмености православних Словена. Тако је српског језика разграђиван дијалекатским раздјељивањем језика преко кодификовања књижевног језика на једном дијалекту и упрошћавањем правописа на фонетској основи изједначеног са латиничном верзијом правописа покатоличених Словена – касније `Хрвата`. Такав модел реформе је требало спровести и у царској Русији и примијенити на руском језику, ради чега је Крижанић упућен у Русију и због чега је прогнан у Сибир, а потом протјеран из Русије.  (Јединственост и јединство сродне групе језика се одржава изграђеним кохезивним култним књижевним језиком, као што је јединство и зсродност заједнице европских језика изградио језик и речник латинске сколастике. Такав кохезивни култни књижевни филолошки фактор је за словенске језике био црквенословенски језик и речник, а ћирилични православни правопис).

Континуитет „католичке” Крижанићеве мисије у 19. вијеку

фратар и филолог Јозеф Добровски

Континуитет `католичке` Крижанићеве славистичке мисије наставио је најзначајни оснивач латинске славистике, фратар и филолог Јозеф Добровски (1753-1829), припадник језуитског реда и римокатолички мисионар. Европска латинска `славистика` је конституисана почетком XIX вијека, а Јозеф Добровски је наметан као ауторитет славистике и православним Словенима, зато је у свом словенском свијету програмски називан и „патријархом славистике“. Јозеф Добровски је 1772. године примљен у језуитски ред у Брну и припреман за мисију у Индији, али је упућен у мисију латинске славистике као кључну у решавању Источног питања. Фратар Јозеф Добровски је у изради и мисији програма `славистике` користио радове филолога и заређеника Августина Крижанића. Биљешке о Крижанићевим радовима Добровски је послао у престоницу царевине (Беч) канцеларији за словенско питање на подручју Балкана, као мисионарски материјал за програм аустрославистике у југословенској реформи српског језика и правописа. Програмска начела мисионарског рада Августина Крижанића Добровски доставља цензору словенске штампе у аустријској царевини Бартоломеју  Копитару. О чему свједочи преписка коресподенција Јозефа Добровског и Бартола Копитара, из које сазнајемо да Добровски тражи 1824. године од Копитара враћање својих биљешки о Крижанићевом раду. У писму преписке помиње и Вука.Ст. Караџића као могућег корисника Крижанићевих радова. (4 Pisma Dobrovskago i Kopitarja v povremennom porjadke. Trud I. V.Jagiča,Petrograd 1885. (u: Sbornik Otdelenja ruskogo jazyka i slovesnosti. Imp.Akademii inauk, Tom XXIX); Nove pisma Dobrovskogo, Kopitara i drugih jugozapadnih slavjan. Trud I. V. Jagiča, Petrograd 1897. (u Istočnički dlja istorii slavjanskoj filologii, Tom II. Sbornik Otdelenija russkogo jazyka i slovensnosti, Imp. Akademii nauk, Tom LXII).

Бартоломеј Јернеј Копитар

У програму аустрославистичке југословенске језичке политике корисници Крижанићевог правописног прозелитског програма су били цензор словенске штампе и културне политике у аустроугарској Бартоломеј Јернеј Копитар и српски сарадници аустрославистичког програма Вук С. Караџић и Ђура Даничић (Поповић). (Филолог Ђура Даничић, као сарадник југословенског језичког програма писао је анализе радова Августина Крижанића.) Као Августин Крижанић, и цензор словенске штампе Бартоломеј Копитар је мисионарио на простору Украјине који је био под аустроугарском окупацијом. Копитар је основао катедру за црквенословенски језик за Украјинце и Русине ради школовања унијатских свештеника, и израђивао пројеакат отварања у Аустрији свесловенског института за славистику, ради израђивања речника и граматика за све словенске дијалекте по југословенском српском моделу реформе раскида са православним предањем писмености и књижевности. Бартоломеј Копитар није скривао мржњу према православљу и највећем православном словенском народу – Русима, у новинским чланцима је православне свештенике називао ′мрачњацима′, а у Копитаровој кореспонденцији можемо прочитати како је римокатоличком ревношћу радио на раздвајању Словена од православља. Заправо, Аустроугарска је оснивала катедре за словенске језике као координате евроцентричне славистике и религиозне регрутне центре римокатоличких кадрова унијатске мисије; о том програму Бартоломеј Копитар је писао у свом програмском тексту ,,Патриотске фантазије једног Словена“: „Управо због тога је старословенски језик од заједничког интереса за све слависте, а посебно за аустријске је од посебног интереса, зато што му је ту мјесто, тако да Аустрија не би требало да препусти његово изучавање прљавим рукама Руса“.

Августин Јурај Крижанић, Јозеф Добровски и Баартол Јернеј Копитар

Начела нормирања и кодификације књижевног језика и правописа која је Крижанић креирао за православне народе Бартоломеј Копитар као Словенац и писац граматике словеначког језика није примјенио на матерњем језику, већ је правопис словеначког језика урађен према историјско-етимолошком принципу. Аустрославистички реформаторски програм био је намијењен разградњи језика и правописа православних Словена. У том програмском концепту је одбијен предлог Караџића и Даничића да се у југословенском језичком програму у хрватску варијанту латиничног писма унесу поједина ћирилична слова, ради формирања југословенског синкретистичког правописа и заједничког језика, према Бечком књижевном договору, као што је у српски правопис унесено латинично слово Ј, а уклоњена ћирилична слова за тај глас, која су у одређеном контексту имала битну фукцију, и избачена сва карактеристична слова која су повезивала српску ћирилицу са графичким и семантичким системом ћириличних писама. Предлог је одбијен и образложен очувањем културног континуитета, идентитета и интегритета система писма латинске графике и симболике.

У царској Русији су у том периоду покушаване сличне мисије, као што је 1833. године објављен текст „Искуство увођења нових руских слова“ (OPЫT WEDENIЯ NOVЫH RUSSKIH LITER), којим се за руски правопис предлагало прављење правописне мјешавине латинице и ћирилице, као што је урађено у реформи српског правописа. Пољски латински мисионар К. М. Кодински је 1842. године штампао је књигу „Поједностављење руске граматике“, којом је предлагао да се руски ћирилични алфабет замијени латиничним. Познати руски књижевни критичар Висарион Бјелински је предлагао да се слово „Й“ замијени латинским словом „Ј“, што је у Србији урађено у југословенском језичком програму као `иницијатива и иновација` српског `филолога` Вука С. Караџића, а заправо програмски прозелитски правописни концепт латинске славистике. Напоменимо да су Караџић и Бјелниски били сарадници, као што су сви Караџићеви сарадници у Русији били у мисији европске славистике, рационалистичког, религиозног или револуционарног европског програма; као што је сва Караџићева познанства и путовања у Русију организовала аустрославистичка катедра у програму унијатске мисије.  (Руско библијско друштво са којим је Караџић сарађивао било је подружница Британског и иностраног библијског друштва основано у организацији и протестантској мисији Британског библијског друштва у Русији – које се у почетку називало Петровградско библијско друштво, јер је основано у Петровграду 1812.године. Мисионарски рад у Русији Британско и инострано библијско друштво је започелло 1813.године, када је основано у Петровграду, а рад је прекинуло 1824. године одлуком Цара Никоја I и залагањем Руске православне цркве. Караџиће је сарађивао са Петровградским библијским друштвом по налогу Бартоломеја Копитара у програму превода Светог писма Новог завјета на „народни језик“ , то јест упрошћавања језика и садржаја Светога писма у сврху обесвећивања Светога писам као Свете књиге и свођења на профани поучни ванвјерски садржај).

ЈУГОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИЧКИ МОДЕЛ ЕВРОСЛАВИСТИКЕ

Крајем деветнаестог вијека европски колонијализам је затварао круг колонизације ваневропских језика. Почетком 20.вијека планетарни програми латинске лингвистике и писмености су били спроведени или су спровођени у свим језицима ваневропских народа. Препреку васељенској владавини латинске писмености представљале су велике монархије великог копна – Руско царство, Османски Калифат и Кинеска царевина, као стубови вишеполарног језичког поретка писмености и књижевности. Суштински и стратешки супротстављено империјалном једнополарном латинском језичком и правописно пројекту било је православно Руско царство. Зато је почетком 19. вијека на простору Аустријске царевине основан покрет латинске славистике, познат као аустрославизам, у којем је посебну мисију представљао југословенски језички програм.

Југословенска језичка политика је спровођена почетком 19. вијека у контексту решавања Источног питања и као континуитет унијатске мисије у Далмацији и на Балкану. Сврха југословенског језичког програма је било спровођење европске колонијалне културне политике на Балкану и на словенском православном Истоку, а у програму потискивања и прогона православне писмености са Средоземног и Јадранског мора. Југословенски језички пројекат је представљао колонизацију српског језика као предања православне писмености и књижевности, али, југословенска реформа српског језика и правописа није била локалног лингвистичког карактера већ је представљала мисионарски модел `меке моћи` према православном словенству. Поред потискивања православне писмености са Средоземља, југословенска језичка мисија је имала циљ прављења прозелитског пролаза према правописном простору православног Истока. Југословенска реформа српског правописа и језика је била и `пробни балон` пуштен према простору православног правописа, правописни прозелитски пројекат припреме за освајање великог руског православног правописног простора. Заправо, југословенски језички програм је израђиван као модел разграђивања језика и правописа великог православног словенског царства, као пробни програм колонизације руског језика и правописа.

Југословенска реформа српског језика и правописа је спроведена према начелима програма који је Крижанић креирао за реформу руског језика и правописа; као унапређени мисионарски модел „католичке“ колонизације руског језика и правописа, као највећег словенског језика и правописа као ујединитељског филолошког фактора православних народа и православног правописног простора. У том програму реформа српског језика и правописа је примјер примјењеног правописног прозелитизма и разградње словенског књижевног језика. У програмском повјесном смислу југословенски језички програм је модел антимисије дјела и мисије Светих Ћирила и Методија, програмско потискивање православне писмености и књижевности, а наметање речника латинске схоластике, писмености и књижевности. У геополитичко-религиозном поретку то значи повратак пракси `тројезичне јереси`, као средству успостављња једнополарног језичког и правописног латинског поретка.

Колонијални програм латинске славистике, какав је спроводио Крижанић, заједничког латинског простог правописа и књижевног језика формираног према латинској схоластици за све Словене, уједињене папским поглаварством, није утопистички пројекат, како се често у лингвистичкој литератури оцјењује, већ поступан, реалрелигиозан и реалполитички пројекат, који се реализовао са постизањем повољних политичких прилика и мисионарских могућности. Словенски језици су имали изграђену сложену писменост и књижевни језик, због чега су програми колонизовања словенских језика и правописа били сложени. Такође, кад је мисија латинске славистике била немогућа на простору руске царевине спровођена је према Словенима у границама европских држава или у пограничним малим православним државма каква је била Књажевина Сербија.

Мисија латинске славистике од средњег вијека користи јединствен језички програм у колонизацији словенских језика, посебно после мисије Светих Ћирила и Методија и увођења словенског ћириличног правописа и језика у хришћански богослужбени и књижевни поредак. Југословенски језички програм је израђиван према мисионарском модусу средњовјековне латинске славистике, као средњовјековна стратегија латинске лингвистике у 19. вијеку, реализована упоредо са револуционарним рационалистичким и религиозним филолошким формама. Унијатска мисија је спроводила описмењавање православног народа гласовним правописом и простим књижевним језиком као средствима ефикасније мисије латинске асимилације и пропаганде, и истовремено ради религиозног раскида са предањем православне писмености и књижевности. Простим правописом и књижевниим језиком су словенски народи одвајани од заједнице православних народа, а присаједињавани латинској писмености и речнику латинске схоластике, као сложеним правописним и књижевним формама.

Латинска лингвистичка мисија на Балкану је од средњег вијека креирала ћириличне варијанте прозелитског правописа. Фрањевачка филолошка школа је писала мисионарске књиге варијантом простог ћириличног брзописа, такозваном `западном ћирилицом`, којом су упрошћавани правопис и језик – свођењем писма на гласовни правопис и књижевног језика на дијалекатски језик. Југословенска језичка политика представља примјер практичне примјене правописног прозелитизма на ћирилични правопис, израду сурогата ћириличног правописа према латиничној варијанти фонетског правописа коју су користиле заједнице покатоличених Словена у Далмацији. Српски савремени прости гласовни правопис је формиран према мисионарском модусу латинског прозелитског правописа и фонетског фонда дијалекатског књижевног језика. Дијалекатски или прости народни «књижевни» језик, будући дијалекатски што значи произвољан, увијек може да се модификује, ограничава или проширује према потреби, најчешће политичкој. Такође, прости `ћирилични` правопис је служио као средство разградње српског ћириличног правописа, као правопис прелаз са ћириличне на латиничну верзију фонетски компатибилног латиничног гласовног правописа. Српски сурогат ћириличног писма справљен је као прозелитски правопис за прелаз на латинично писмо, као мисионарски модел мјешовитог ћирилично-латиничног правописа. (Правопис који има један знак другог правописа има функцију мјешовитог модела правописа, као што српска савремена ћирилица има латинично `Ј`, а свака српска ћирилична фонема и фонем еквивалент у хрватској латиници)

У програму латинске славистике Словенима латинске вјере који се граниче са руским православним царством су измишљани називи језика, у процесу одвајања од руског језика и царства, али су њихови књижевни језици кодификовани у континуитету изграђеног књижевног језика. Међутим, српски језик, као језик православног народа, је подвргнут програму разградње писма и језика, двоименовања и вишеименовања, а српски књижевни језик потиснут и проглашен наметнутим језиком од Руса, Словена, грађанске класе, аристократије, правосланве цркве (од којег Срби треба да се ослободе и проговоре својим «народним» природним дијалектима). Југословенски језички програм је креиран као филолошка формула фрагментације српског језика и правописа у свим сегментима. Пошто је име српског народа било историјски изграђено као културно-историјски православни појам, синоним православне припадности и писмености, аустрославистика је спроводила програм преименовања и вишеименовања српског језика. Упоредо са промјеном правописа и књижевног језика у аустрославистичком југословенском језичком пројекту спровођен је програм промјене назива српског језика, формирањем вишецентричног вишеименог југословенског језика. Доктрином дијалекатског дијељења српски језик је раздјељиван на дијалекатске књижевне језика, а потом су дијалектима „додјељивани“ називи `националних` језика, чиме су српски језик и народ раздјељивани према политичким потребама европске колонијалне политике. Као што је словенском језику на Балкану аустрославистика креирала `историјско` име `илирски`, од латинског израза `илирикус`, тако је касније креиран геополитички назив `југославизам`, у оквиру којег су дијалектима српског језика наметнути нови национални називи – од двоименовања, преко југословенских комбинованих трочланих и двочланих назива, до данашњег вишецентричног вишеименог петоименог «заједничког језика» са програмском тежњом даљег дијељења на нове називе.(У том програмском континуитету и контексту данас идеолошки и инстутиционално истрајава Институт за српски језика САНУ, користећи двочлани назив `српскохрватски језик` у изради Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ. )

Југословенска реформа српског језика и правописа је била и програм упрошћавања свијести српског народа. Српска култура описмењавања је сведена на потребе просте комуникације и револуционарног права на  писменост, обављања простих послова и потреба, разумијевања потрошачких и политичких пропагандних порука. Програм реформе српског правописа и језика је креиран као колонијална религиозна мисија и као револуционарни атеистички принцип описмењавања, ван континуитета и културе писменности српског језика. Сврха савременог српског описмењавања је сведена на формирање функционалнијег и економичнијег правописа ван културног континуитета, без умног и интелектуалног напора, ван особеног националног и религиозног смисла и значења. Симболика графике, морфологија и семантика српског правописа су сведене на «естетику максималне економичности», прилагођене простим потребама.

Прости правопис и прости «народни» дијлекатски књижевни језики званично је уведен у Књажевину Србију  1868.године, чиме је укинута законска забрана коришћења аустрославистичког реформисаног српског правописа. Тако је званично прекинут српски континуитет књижевног језика и писмености, и онемогућено обогаћивање српског језика коришћењем постојеће изграђене терминологије и нормираног језика, који је слободно употребљавао словенски речник сложене научне терминологије, »што је омогућавало праћење текућег развоја цивилизације и науке» у свијету, који је располагао обимним терминолошким фондом црквенословенског језика у области филологије, философије, богословља, као и природних наука, разрађиваним од средњег вијека, «а на подручју администрације у православној цркви, посебно у канцеларији Карловачке митрополије». Југословенска језичка политика је школски практичан примјер колонизовања језика, кодификовања књижевног језика на простој дијалекатској основи и разграђивања континуитета изграђеног књижевног језика. Језичка стратегија «савременог» српског језика је заснована на филолошкој формули фрагментисања, а не формирања језика, разграђивања, а не изграђивања; није заснована на континуитету књижевног и правилима писаног језика, него на «спонтаном» говору и писању према говору просте демократске већина народа. У првој „филолошкој“ фази упрошћавања књижевни језик је кодификован на простом дијалекатском говору, чиме је раскидано са континуитетом књижевног језика; у другој фази је истим принципом упрошћаван `народни` језик – дијалекат, а у трећој је спровођено упростачење и примитивизација језика. Српски књижевни језик је прво спуштен на разину простог дијалекатског говора, (који будући по природи дијалектски, то јест дјељив, дијаболичан, „диваљ“, није могао бити основа изграђивања књижевног језика, већ управо залог дијељења и разграђивања), потом је такав српски «народни» и књижевни језик филолошком формулом фрагмнације «пиши као што говориш», као правом демократске просте већене и логиком лингвистичког либерализма, сведен на говор гомиле, а језичка правила прилагођавана `развоју` `разговорног` језика.

У контексту такве кодификације књижевног језика, у програму колонизовања српског језика, уведен је и пропагандни појмовник «филолошке» фразеологије, као популарна фраза о «језику у сталном развоју».У периоду скоро стопедесетогодишње идеолошке индоктринације и српски лингвисти су заборавили суштинска разлика између појма «развоја» и изграђивања језика, имеђу спонтаног формирања језика и смишљања то јест осмишљавања језика и језичке терминологије. Заправо, шта значи изграђивање књижевног језика умним и интелектуалним радом и напором, као језика људске заједнице разумних и религиозних бића, а шта је такозвани језик у « сталном развоју» који је препуштен случају стихијског «спонтаног» говора и колоквијалном «корову», који либерални лингвисти само описују и кодификују као књижевни. Појам «развоја»  и «напретка» у вријеме владавине револуционарне комунистичке власти и претходно Краљевине Југославије и Србији, промовисан је у програму идеологије «прогреса» и просветитељског позитивизма, према којем је уређивана и језичка политика. Зато «развој» језика већина Срба схвата као демократско право просте већине, право револуционарног разграђивања континитета изграђеног књижевног језика, упрошћавања и упростачења језика, приказујући такву језичку политику као начело националне српске културне политике.

КОНТИНУИТЕТ  КРИЖАНИЋ – КОПИТАР – КАРАЏИЋ

Латинска мисија је у словенске народе упућивала Словене римокатолике или протестанте, као што је био римокатолички мисионар Августин Јурај Крижанић или Бартолмеј Јернеј Копитар. У 19. стољећу, вијеку револуционарних покрета и побуна, латинска мисија је у словенске народе упућивала и Словене `слободне мислиоце`, следбенике просветитељског позитивизма и рационализма. У српском случају мисија латинске славистике је унаприједила селекцију словенских сарадника `караџићевском` категоризацијом кадрова – мајсторима медијског маркетинга филолошког фолклора, а који су истовремено били револуционарни рушитељи религиозних, класних, књижевних, друштвених и духовних норми православног предања.

Зато, као ознаку за културно-политички процес програма мисије латинске славистике и југословенске језичке реформе српског језика и правописа можемо користити синтагму `континуитет Крижанић-Копитар-Караџић`; својеврсну синтагму као ознаку континуитета политичког програма мисије латинске славистике, али не у раду три историјске личности које су различите и чак супротне својим капацитетом и културм, већ ознаку програмског процеса европске колонијалне културне политике у колонизовању словенских језика свим средствима које оправдава циљ. Програм латинске славистике је у различитим филолошким формама, религиозним, рационалистичким, револуционарним, примјењиван на правописе и језике православних Словена. Повјесни период `просветитељске` и протестантске пропаганде 19. вијека, који је имао велики утицај на школоване Србе и Русе, можемо назвати прелазним периодом међу мисијама Крижанића и Караџића – раздобљем `рационализма` до револуционарне `реформе` раскида српског језика и правописа са предањем православне писмености и књижевности.

Каква је разлика између филолошке мисије и личности Крижанића и Караџића?

Августин Јурај Крижанић је био ревносни римокатоличики свештеник, карактеристични римокатолички мисионар свог времена, политички и теолошки противник православља. Августин Крижанић је друштвене науке студирао у Љубљани, филозофију у Грацу, теологију у Болоњи, докторирао је у Риму на Грчком колегијуму за унијатску мисију (Collegium graecum) 1642. године. Због школовања на грчком колегијуму и поријекла из Далмације, и што се у Русији потписивао и као `Србљанин`, постоје претпоставке да је српског поријекла, као многи поунијаћени православни Срби који су учествовали у унијатским мисијама. Такође, српском народношћу се могао служити као православним псудонимом ради лакше прозелитистичке пропаганде и приступа властима у царској Русији. Послије школовања Крижанић је из Рима упућен у Русију ради религиозне и лингвистичке мисије. У рУсији је писао је против православног предања, проповиједао прелазак у римокатолицизам и признавање папе за поглавара, позивао је руског Цара да се поклони папском примату и постане римокатолички император Словена. Крижанић је био латински легионар и лингвиста, римокатолички ратник и ревнитељ на теолошком, лингвистичком и бојном пољу. Заговарао је славистички пуризам и папизам, што је карактеристично код Словена римокатолика, као и свођење народности на племенско и расно. Због антипаравославне и револуционарне антидржавне агитације протјеран је у Сибир, а после 15 година прогнан из Русије.

Вук С. Караџић је био формално православни Србин и фолклорно национално Србин, а политички и практично атеистички агитатор против православне цркве и монархије, ангажован у програму југословенске аустрославистичке колонијалне културне политике. Караџићеви језикословни памфлети представљају програмску стратегију класне борбе, антиаристократске, антимонархистичке, антицрквене агитација на плану језичке и правописне политике, у служби колонијалног категоризовања и разграђивања развоја српског друштва. Караџић је у аустрославистичком програму наступао под псеудонимом патриотизма и националног препорода, а програм југословенске реформе српског језика и правописа је спроводио у форми српског филолошког фолклора. Атеистичку агитацију против православља Караџић је прикривао и протестантизмом, а посредно правописном и језичком политиком позивао на револуционарну класну борбу против православног племства и свештенства. Караџић се према програму латинске славистике позивао на паганско словенско наслеђе као пандан православној култури и књижевности. Према програмском упутству европских слависта користио је српске епске пјесме као покриће у промовисању реформисаног правописа. Као што је Крижанић заговарао чистоћу словенског језика, Караџић је у српски речник уносио турцизме и туђице других језика ради отуђивања из српског језика српских ријечи, словенског речника православног појмовника и предања, јер је у програму аустрославистике планирано формирање новог туркофоног „српског“ језика, као језичког конгломерата ради удаљавања српског од словенских језика, а тиме православних Словена од Средоземља. Караџић је пропагирао политичко и језичко југословенство, категорично се залагао за равноправно коришћење латиничног и реформисаног ћириличног правописа – `двоазбучност`, зато се потписивао и латиничним писмом. Караџић се залагаo за религиозни релативизам у српском народу и појма Српства као синонима православне припадности, то јест да Срби буду равноправни бројчано у три конфесије, због чега је пропагирао унијатски мисионарски модел о три вјерозаконао као наметнутим националним религијама (турском, римском, грчком), а што је практично посвједочио вјенчањем у римокатоличкој цркви.

Новчана помоћи коју је Караџић добијао из Русије била је резултат исте програмске манипулације какву је према налогу аустроугарских мисионарских ментора Караџић користио у Књажевини Србији и Српској цркви. Караџић је ради новчане помоћи обмањивао српске државнике и владике да ради на ползу православља, српског језика и сакупљања српских народних пјесама. Караџићев манипулативни карактер и метод за добијање новчане помоћи у Српској цркви и Књажеству су откривени после објављивања „Српског рјечника протолкованог њемачким и латинскијем ријечима и изразима“ 1818. године у Аустрији, штампаног у унијатском јерменском манастиру `ћириличним` прозелитским правописом. У речнику су наведена имена многих угледних Срба као пренумераната, који су дали новац за потпуно другачији српски рјечник, какав им је лажно представио Караџић да би добио новац за штампање. Сврха реформаторског `Српског рјечника` је било спровођење југословенског програму аустрославистичке реформе српског језика и правописа, уписивање  турцизама и латинизама, а изостављање српских ријечи, изостављање речника српско-словенских вјерских, научних, филолошких појмова и израза, а уношење терминологије турске и латинске схоластике.

Копитаров и Караџићев реформаторски речник је вршио колонијалну културну категоризацију српског народа, свођењем Срба на рурални речник и посао, на подкултурну категорију колонијалног народа, док је речник занатског, интелектуалног, научног, религиозног, филолошког језика преузет из латинског и турског језика.     Руски филолози и дипломате на Балкану био је познат политичко-религиозни рад Караџића и Даничића у Аустроугарској, зато су јасно писали о њиховој мисији политичког и прозелитског правописног програма. Руски конзул у Босни, филолог Александар Хиљфердинг, у својој студији `Западни Словени` 1858. године, о реформи српског правописа пише да је Караџић „саставио нову српску азбуку која се сасвим одваја од Кириловог предања задржавши само спољашњу форму руских слова, али усвојивши сасвим латински правописни систем. Вук разваљује предање које Словене веже са дјелом Светог Ћирила, а да их азбука коју је он узео, управо води примању латиничног писма, које код Словена важи као симбол римокатолицизма.“

НОВА МИСИЈА ЛАТИНСКЕ СЛАВИСТИКЕ

Нова мисија латинске славистике практично и симболички почиње југословенском језичком реформом српског језика и правописа, као и реформом руског језика у дијелу Украјине који је био окупирана од Аустроугарске монархије. Латинска мисија реформе српског језика и правописа почетком 19. вијека почиње са почетком ослободилачких ратова Срба од османске окупације то јест урушавањем Калифата што је омогућило ослобођење православних народа на Истоку. Аустроугарска колонијална културна политика спроводи аустрославистички југословенски језички програм ради онемогућавања обнове српске језичке политике на подручју Балкана, програм стратешког спречавања поновног успостављања православне писмености на српском етничком и језичком простору, што је значило онемогућавање ослобођења Срба као културно-политички независног православног народа, успостављања српских установа културе и услова самосталног уређивања језичке политике. Заправо, спречавања Срба да обнове државу на српском етничком, језичком и правописном простору, јер би самостална обнова српске језичке политике значила уједињење српског народа од Вардара до Триглава, а истовремено правописно и политичко повезивање са православним народима, првенствено са православном царском Русијом. Зато је аустрославистика спроводила југословенски језички програм спречавања успостављања стратегије српске језичке политике, обнову континуитет књижевног језика и српског књижевном договора који би ујединио српски језик као јединствен једноимени језик. Аустроугарска реформа је зато спровела радикалан раскид српског језика и правописа са српском словенском основом и ћириличном писменошћу. Стога је у југословенском језичком програму са српским сарадницима и представницима хрватске и словеначке заједнице у Аустроугарској организовала Бечки књижевни договор 1850.године о заједничком југословенском језику и новоформираним варијантама латиничног и ћириличног писма српског или хрватсог, или словеначког језика и правописа.

Геополитичка стратегија латинске славистике у југословенском језичком програму је била онемогућавање обнове језичког јединства словенских православних народа после ослобађања од османске окупације, то јест  повезивања православног правописног простора. Стога је стратешка сврха колонизовања српског језика и правописа било раздвајање природне, правописне и политичке везе српског језика и народа са највећим словенским језиком и народом, руским језиком и правописом, православном руском царевином и црквом. Сврха југословенске језичке политике је зато било свођење на најмању могућу мјеру језичких веза српског језика са словенским језицима, српског правописа са православним правописима словенских народа.   Такође, као што је Константинопољ описмењавао и обједињавао словенске народе православним правописом, као у мисији Светих Кирила и Методија, мисија Москве као новог Цариграда била је православна просвета обнове православне писмености и књижевности, посебно почетком ослобађања православних народа од османског ропства. Зато се латинска лингвистичка мисија супротставила, као у средњем вијеку мисији Светих Ћирила и Методија, правописном повезивању Срба са православним народима и православном руском царевином. Дакле, да Срби не обнове државу са установама културе православне просвете, писмености и књижевности него са установама југословенске језичке политике и књижевности.

Латинска мисија у ваневропским народима је спровођена према мисионарским могућностима и моћима европских колонијалних држава. Државне позиције европске алијансе су одређивале духовно позиционирање папске и протестантске мисије. У латинској колонизацији српског језика и правописа познат је државни указ Царице Марије Терезије 1770. године за одобравање штампања књига и часописа на српском језику на подручју Аустријске царевине. Сврха дозволе штампања српских књига, уџбеника и часописа у Аустријском царству је била контрола српске културне политике, књижевног језика и правописа. Заправо, закон је обавезивао Србе на коришћење само српских уџбеника штампаних у аустријској цензури и царевини, а забрањивао коришћења нецензурисаних православних уџбеника и књига које су српске школе добављале из Царске Русије. Закон је забрањивао рад руским православним професорима у мисији православне писмености, раздвајао православне Србе од православне писмености и припајао Словенима латинске писмености и религије. Позната програмска књига југословенске језичке политике штампан по програму и закону аустрославистичке цензуре у Аустрији јесте Караџићев и Копитаров `Српски рјечник протолкован њемачким и латинским ријечима` објављен 1818. године.

Наставак истог програма је указ Цара Јосифа II 1781. године о увођењу у српске школе латиничног правописа, народног дијалекта као књижевног стандарда и учења њемачког језика. Указ Цара Јосифа је повучен захтјевима и молбама српске цркве, српских установа културе и српских културних дјелатника, посебно Теодора Јовановића Мирјевског (Сремска Каменица, 17. април 1741 – Санкт Петербург 22.5./3. јун1814) директора српских и румунских школа у Банату – Хазбуршком царству. Теодор Мирјевски је имао статус аустријског племића, био је секретар темишварског Владике Петра Петровића. Године 1781. Теодор Јовановић је написао референдум Бечком двору о српском језику и писму. Противио се латинизацији српских књига. Теодор Мирјевски се на позиву царице Катарине II преселио у Петроград, добио наследно племство и спахилук Норк у Могиљевској губернији у Белорусији.. Царица Катарина II 1783. године Teodora Мирјевског поставља за директора основних школа у Петроградској губернији. Његовом заслугом је основан `Завод за спремање учитеља`, који ће касније постати Учитељска семинарија и Педагошки институт 1804. године. Теодор Јовановић је учествовао у настанку Устава народних школа, основао је прво министарство просвете, због својих заслуга је постао члан руске академије наука“.

У одбрани од латинске мисије православна црква је дјеловала у својим могућностима, митрополит Мојсије Петровић 1718. и 1821.године је послао молбе Цару Петру Великом и Руској цркви да пошаљу српској цркви учитеље црквенословенског језика, православне богослужбене и школлске књиге. Синод Руске православне цркве је маја 1726. године послао у Сремске Карловце синодског преводиоца Максима Суворова учитеља црквенословенског језика. Суворов је донио значајан број књига, словенских граматика, лексикона, буквара и 1726.године је у Сремским Карловцима отворена гиимназија. Црквена и световна словенска литература је од тада почела да пристиже из Русије, као и руски провесори. Руски србиста Н.И.Толстој пише о том периоду: „Четрдесетогодишњи период од 1740. до 1780. године с правом се сматра добом владавине ’славеносербског’ књижевног језика насталог на руској основи. Међутим, ту руску основу не треба схватати као обичан руски језик. То је био старословенски језик каснијег руског типа, тј. руски ’високи’ књижевни стил 18. вијека” В.П. Гудков, «Исследование частных вопросов славянских языков», 2007, с. 53.

Крижанић креира католичку руску државу, језик и правопис

Сврха упућивања Августина Крижанића у Русију је била религиозно-политичка и социо-лингвистичка мисија. Римокатоличка мисија је простор православног руског словенства традиционално третирала као шизму или продужетак паганизма, зато је планирала простор православне Русије уредити унијатском мисијом. Једно од римокатоличких решења руског православног простора је била примјена `католичке` круцијалне концепције римокатоличке духовне државне доктрине, религиозне државе под папским поглаварством према назорима култне `католичке` књиге Аурелија Августина „De civitate Dei“- Држава Божја или Божја Држава, (потпуни назив: De Civitate Dei contra Paganos „О Држави Божјој против пагана“) објављенена латинском језику 420. године.

Крижанић је као студент у Риму писао представку 1641. године за мисионарску дјелатност међу православним Словенима. Своју молбу Крижанић је образложио Франческу Игнолију секретару нове Конгрегације за ширње римокатолицизма ријечима: „Не сматрам Московљане кривовјернима и расколницима јер њихов раскол није настао и из охолости, већ из незнања, него сматрам да су преварени“. Крижанић је у мисији „у својим политичким иступима отворено проповиједао оправданост буна и устанака против тиранства руског цара и његове владе.“ Крижанићев религиозни резон је био римокатолички програмски став према православљу. Папска пропаганда, од свог издвајања `папства` у засебну институцију, проповиједа о православним Светим Оцима као кривовјерним мистицима који су измијенили јеванђелско учење. Папизам се противио богословљу Светих Отаца зато што светоотачко богословље негира теорију о духовној изузетности римског патријарха. Такође, такву теолошку теорију тумачења православља као исквареног јеванђелског учења наставио је протестантизам. Теолошка теорија коју је Августин Крижанић проповиједао православним Словенима о погрешном вјерском учењу које су им наметнули Грци јесте римокатоличка програмска пропаганда против православља. Римокатоличка теолошка теорија коју је у Русији мисионарио Крижанић унесена је и у југословенски програм реформе српског језика и правописа. Таква теолошка теорија је међу православним Србима је позната као Караџићева `теорија` о Србима три вјерозакона а у којој је православље названо `грчким законом`.

Августин Крижанић је у Русији написао филолошки оглед на комбинованом синкретистичком правопису „Објаснијеније изводно о писмје словјанском новом“, а затим „Граматично исказаније об руском јазике“. У оба језичка рада Крижанић се бавио правописом заједничког славенског језика сачињеног за правосланве Словене. У програму латинске славистике Крижанић је за православне Русе и све православне Словене креирао прозелитски правопис, „двоазбучност“ – упоредно коришћење латиничног и ћириличног писма или мјешовити правопис комбиноване ортографије латиничног и ћириличног алфабета, као мисионарске моделе правописног прелаза из православне у латинску писменост, какав је коришћен у унијатској мисији у Далмацији (граматичка и правописна правила која су касније примијењена у реформи српског језика и правописа). „Крижанић је у новокреирану ћирлицу увео слова `ј`, и избацио тврде знаке како је касније урађено у реформи српског правописа. Пошто се бавио решавањем изражавања фонема И и Ј, и меким сугласницима, у Крижанићевим књигама се може уочити `недоследност` у писању ових фонема и разлика у ортографији, што је зависило од потребе за новим графичким решењима у изради функционалнијег мисионарског правописа. Већина Крижанићевих радова није штампанаи већ су коришћени као мисионарски материјал према прозелитским потребама.

Концепцију новог словенског језика Крижанић је представио књигом „Граматички приказ руског језика“ (Граматичко изказање об Руском језику) штампаном 1665.године у Тоболску у Сибиру. Крижанићева граматика је критичка, нормативна и компаративна граматика књижевног руског и других славенских језика, којом је обрађивао и креирао заједнички језик за све Словене. У граматици обрађује и предлаже тродијалекатну чакавско-кајкавско-штокавску комбинацију као модус будућег свесловенског стандарда, што је била пракса латинске мисије у Далмацији. Придјев `Руска` у називу граматике не односи се на говорни нити на књижевни руски језик већ на политички назив заједничког језика (коине) свих Словена који је требало наметнути и Русима. Таквим називом Крижанић управо прави отклон од руског власништва над највећим словенским језиком којим се преноси и којим је написано велико православно предање. Заправо, смисао назива је „Граматички приказ словенског језика“, како је у предговору Крижанић и појаснио назив граматике као митско-повјесно поимање заједничког поријекла шест племена – Руса, Чеха, Бугара, Срба и Хрвата, од којих име Руси сматра древним и зато неутралним називом наднационалног будућег заједничког словенског језика.

У том контексту назив «руски» за нови свесловенски језик је предложен као прозелитски програм подвођења и коришћења моћне велике руске империје као средства спровођења римокатоличке мисије. У Болоњи после школовања Крижанићу је понуђено да буде начелник Илирско-угарског завода, али Крижанић је тражио рад у мисији практичног прозелитизма. После школовања у Риму Јурај Крижанић 1642.године долази у Далмацију гдје борави као жупник у Вараждину до 1646.године. Затим добија наредбу за мисионарски пут у Русију. Године 1646. први пут долази у Русију, у Смоленск код бискупа Petra Parczewaskog. У Москву стиже у октобру 1647. и после два мјесеца се враћа у Пољску. После повратка из Русије борави у Цариграду од октобра 1650. до маја 1651.године (као капелан бечког посланства и као секретар Johana Rudolfa Schmida zum Schwarzernhorna. Године 1652. долази у Рим у Институт Св. Јернима и одакле други пут путује у Русију.

Потом у Риму борави од 1656. до 1658. године у Тевтонском заводу Кампо Санто. У Риму пише студију против православних богослова, од патријарха Фотија до савременика, коју је сабрао у необјављеној књизи „Свеукупна библиотека  расколника“ (Bibliotheca Schismaticorum Universa). Поново путује у Русију 8. јануара 1661.године, када је царском наредбом прогнан у Сибир 8. марта 1661. у град Тоболск. У прогонству је провео петнаест година. После смрти Цара Алексеја Михајловича Романова протјеран је из Русије. У октобру 1677. напушта Русију и долази у Вилниус гдје приступа у Доминиканском реду и узима редовничко име Аугустин. Придружио се пољској војсци Јана Собиевскога, коме је посветио своје дјело „Хисториа де Сибириа“. Крижанић је погинуо 12. септембра 1683. године у редовима пољске војске код Беча.

Југословенска академија знаности у Загребу – центар југословенске језичке и националне политике

Бискуп Јосип Јурај Штросмајер

У програму римокатоличке аустрославистичке мисије на Балкану у Аустријској монархији је 1866. године основана Југословенска академија знаности и умјетности у Загребу. Покровитељ Југослевенске академије је био њемачки бискуп Јосип Јурај Штросмајер, а предсједник фратар и филолог Фрањо Рачки. Први значајан пројекат Југословенске академије био је „Рјечник српског или хрватског језика ЈАЗУ“. Рјечни Југословенске академије је израђивао Ђура Даничић (Поповић) (Нови Сад 1825 – Загреб 1882), сарадник аустрославистичког југослвенског програма реформе српског језика и правописа. Бискуп Јосип је позвао Ђура Даничића да се из Србије пресели у Аустрију ради израде Речника Југословенске академије. Даничић се 1867. године преселио из Србије у Аустроугарску,  из Београда, гдје је радио као професор на Београдској великој школи, у Загреб. Даничиоћ је именован за секретара Југословенске академије у Загребу гдје је до своје смрти радио на изради `Рјечник српског или хрватског језика ЈАЗУ`. Римокатоличкој југословенској језичкој мисији је био битан Даничићев пристанак за рад на речнику из практичних разлога прикупљања речничке грађе, али прво ради пристанка и потписа српске стране као носиоца националног историјског права на назив језика којим су дијалектом до тада говорили само Срби.

Ђура Даничић (Поповић)

Важан податак радне биографије Ђуре Даничића, који се програмски прикрива у српско-југословенској језичкој политици, јесте да је Ђура Даничић у часопису `Даница` писао против познате посланице руских словенофила братском српском народу „Србима, посланица из Москве“ (К сербам : послание из Москвы) 1860. године. Посланицу, коју је потписао Александар Хомјаков и најзначајни словенофили, напао је прво Даничић као православну и антизападну пропаганду, а Даничића је подржао његов сарадник и ученик Стојан (Коста) Новаковић. (Занимљив је и податак да је Стојан Новаковић по предлогу Ђуре Даничића, као што је Ђура Даничић промијенио своје презиме  од Поповић у Даничић, своје име Коста промијенио у Стојан.

Ludwig Gay – Људевид Гај

У програму југословенске аустрославистике коначну верзију латиничног правописа за балканске Словене Хрвате и Србе израдио је њемачки лигвиста Ludwig Gay (Људевид Гај), Године 1830. Ludwig Gay у Будиму штампа књигу Кратка основа хрватско-словенског правописа – `први општеприхваћени хрватски.` Правопис је писан двојезично, на `хрватском` и њемачком језику. Ludwig Gay праксом прозелитског простог правописа одредио за сваки глас у `хрватском` језику по један знак у латиничном писму. Ludwig Gay је прописао преузимање штокавског српског дијалекта ијекавског изговора за хрватски књижевни језик, као мисионарско средство на ширем простору Балкана и промовисања нове раимокатоличке народности. Варијанту хрватског латиничног правописа Ludwig Gay је формирао у југословенском језичком програму према којем је формиран и нови српски ћирилични правопис – фонетског типа и истог фонетског фонда.

Аустрославистички програм југословенског `српског или хрватског` језика и правописа је прво прихваћен у Загребу 1861. године, а поводом тога је Караџић 16. септембра 1861. проглашен почасним грађанином Загреба – Заступништво града Загреба је Караџићу додијелило повељу града. У Књажевини Србији југословенски језички програм је прихваћен седам година касније 1868. године. „Признање службености хрватског језика” у Аустријској царевини је озваничено 1892.године, `усвајањем Брозовог Хрватског правописа у Сабору, на Вуковој (и)јекавској основи и са њему прилагођеном редакцијом латиничког писма“. У истом програму, контексту и континуитету у Београду је 1894. објављена граматика Стојана (Косте) Новаковића екавског изговора и ћириличног писма, коју је Новаковић радио синхронизовано са Даничићем.

Текст Бечког књижевног договора потписам латиничним правописом и од стране српских сарадника Караџића и Даничића

Доктринарни документ аустрославистичке југословенске језичке политике који је претходио оснивању Југословенске академије је Бечки књижевни договор 1850. године. У југословенском језичком програму   Караџић и Даничић су са хрватским и словеначким филолозима су у Аустрији потписали Бечки књижевни договор о заједничком књижевном и народном језику Срба, Хрвата и Словенаца. У тексту договора назив `заједничког` језика се не наводи, текст документа је написан и сви потписници су се потписали новоформираним хрватским латиничним писмом, које је израдио аустријски лингвиста Ludwig Gay. Непосредно прије Бечког књижевног договора Аустроугарска је у програму југословенске језичке политике и `захтјева револуције 1848-1949. година патентом Reichs-Gesetz und Regierunsblatt од 4.марта 1849. године наложила норму „да Срби имају један језик који се службено називао српским“, тј. „илирско-српским“ ако је коришћено ћириличко писмо. Штампан латиницом тај се језик могао звати хрватским, или „илирско-хрватским“. У том контексту и програму је1850. године на почетку Баховог апсолутизма склопљен Бечки књижевни договор.“

Увоз књига и штампе на реформисаној аустрославистичкој југословенској `српској` ћирилици и коришћење реформисаног „ћириличног“ правописа у Књажевини Србији било је законски забрањено до 1968.године. Заправо, до одлуке проевропског колонијалног Књаза Михаила Обреновића да укине законску забрану, и када је свој државни допис написао реформисаном аустрославистичком ћирилицом. Исте године 29. маја по јулијанском календару Књаз Михаило је убијен у атентату. Књаз Михаило није имао опште образовање, одлука о увођењу југословенског језичког програма била је европска препорука у програму југословенских евроинтеграција. После многих погубних политичких поступака, увођење југословенског правописа, које је значило раскид са предањем православне писмености, књижевним и општим културним континуитетом, и истовремено раскид `савременог` српског правописа са руским правописом, као и родоскрвна веза Књаза Михаила са рођаком, малољетном кћерком сестре од стрица, били су постпупци којима је `прешао границу`.

Такође, и подаци о програму и радним биографијама оснивача, филолога и мисионара латинске славистике и југословенске језичке политике су у српским уџбеницима и повјесним прегледима лингвистике програмски прикривани и систематски селективно навођени. Римокатоличким славистима и мисионарима латинске писмености нису навођена религиозна и државна звања, народност, пуно име и презиме, већ србизована имена или надимци који су подсјећали на словенска значења. Заправо, југословенска језичка политика је о програмима и протагонистима аустрославизма формирала словенске пасторалне представе.

Југословенски језички пројекат је био основа за формирање вишевјерске вишенационалне Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, касније Краљевине Југославије, којом је на државно-политичкој разини остварен пројекат југословенског вишеименог вишецентричног заједничког језика. Првим свјетским ратом су постигнуте позитивне промјене за латинску славистику, уништена је православна царска Русија, формиран је СССР, укинуте су православне Краљевине Србија и Црна Гора, формирана је Краљевина Југославија. Оно што вјековима није могла остварити латинска лингвистичка мисија и аустроугарска моћна монархија спровела је Краљевина Југославија и СССР. У Уставу Краљевине Југославије српски језик и народ су троименовани у `српско-хрватско- словеначки`, а латинично писмо је законски одређено као равноправно са ћириличним у српском народу, латинска прозелитска правописна пракса `двоазбучности` постала је законски обавезна у школском описмењавању српске дјеце.

У Русији је револуционарна власт непосредно након заузимања власти 1918. извршила револуционарну реформу руског правописа каква је претходно извршена у југословенској реформи српског језика и правописа у 19.вијеку. Године 1918. 5. јануара објављен је обавезујући декрет Народног комесара за образовање, Анатолија Луначарског, да се све штампане публикације Совјетске Русије штампају новим правописом. „Кључна одлука реформе је била уклањање слова Ѣ (јат, рус. ять), Ѳ (тита, рус. фита), I (и, рус. и десятеричное), као и уклањање тврдог знака на крају речи и на крају делова сложених речи“, као и у Караџић-Копитаревој аустрославистичкој југословенској реформи српског правописа. Лунaчарски је предлагао да руски и сви језици нове државе пређу на латинично писмо. У Совјетском Савезу су језици многих народа прешли на латинично писмо, од 1928. године у СССР-у је основана комисија за латинизацију руске азбуке. Међутим, 25. јануара 1930. године Политбиро Централног комитета Свезне комунистичке партије бољшевика, којим је председавао Јосиф Висарионович Џугашвили Стаљин, је наложио Главној управи научних, научно-уметничких и музејских институција да обустави рад на том питању. Од средине 1930. године у СССР-у је промијењен партијски курс националне политике. Захваљујући појединим политичарима, руским лингвистима и претпостављамо православном образовању Јосифа Стаљина које је стекао као ђак православне богословије и на Богословском семинару у Тифлису (данашњи Тбилиси), можда и жеље његове мајке да буде православни свештеник, као и потреби за другом државном језичком стратегијом у новонасталим међунационалним и геополитичким односима, у СССР – у није потпуно спроведена револуционарна реформа разграђивања руског правописа и прелаз на латинично писмо. Наиме, није примјењен принцип полицентричног вишеименог совјетског језика и увођења `двоазбучности` као у реформи српског језика и правописа.

Аустрославистички југословенски програм реформе српског језика и правописа данас представља примјер формирања глобалне културе једнобразности, првог програма орвеловског `новоговора`.  Свођења сложене ортографије и појма писмености до `описмењавања` без умног труда, убрзано, мимо традиционалних токова и  смисла писмености. Атлантистичке архитекте глобализма завиде југословенском `српском` моделу правописа као најпрактичнијем принципу прилагођавања опште и високе писмености потрошачким потребама просјека и `естетици максималне економичности`, како су то урадили аустрославистички лингвисти за потребе аустроугарске асимилацие јужних Словена.

_______________

Литература:

1. Јован Дучић – Југословенска идеологија: истина о “југославизму“, Централни одбор Српске народне одбране у Америци, Чикаго, 1942.
2. Копитар и Вук –Јелена Шаулић; Вуков и Доситејев музеј, Београд,1978.
3. Предраг Пипер – Увод у Славистику; Технологије, издаваштво и агенција  Београд, 29. новембар 2000
4. `Против Вука` – Стубови културе – Београд 2004.
5. „О јавној употреби језика и писма“ – Синиша Стефановић,Завод за проучавање културног развитка, Београд.
6. .«О језику неадашњем и садашњем» Павле Ивић – Бигз 1990.