Највећи добитници 1918. су Словенци и Хрвати који су преко Југославије побјегли из Хабсбуршке Монархије. Српска војска је 1918. ослободила покрајине које су онда постали ентитети из којих ће касније настати Словенија и Хрватска, рекао је у интервјуу за ИН4С католички теолог и хрватски историчар Горан Шарић. Шарић истиче да историја показује како је Србија највише изгубила у обје Југославије.

*Тезом да Словени на Балкану нијесу дошли са Карпата, већ су ту вјековима разобличавате теорију берлинско-бечке школе која је дубоко пустила коријене код нас и на коју се позива велики број историчара. Како сте дошли до теорије су Словени старосједиоци на Балкану и која је веза Словена и Илира на овим просторима?

-Када сам први пут посумњао у догму о досељавању Славена на Балкан у 7. вијеку, нисам ни знао да у постоје они који то досељавање оспоравају. Читајући описе античких становника Балкана – Илира, Трачана, Дарданаца, Хистра, Делмата и других код грчких и римских аутора, увидио сам да је то у суштини опис Динараца и да те антрополошке, културолошке, етнолошке и карактеролошке особине налазимо данас код јужних Славена на Балкану. Касније сам током студија имао увид у бројне документе и књиге које су били недвосмислене у томе да се масовно досељавање некаквих Славена у 7. стољећу никад није десило.

О вези тзв. Илира и Славена најбоље говори чињеница да не постоји ни један доказ прекида континуитета у 7 стољећу. Све оно што на Балкану у антрополошкој, физичкој, духовној или културолошкој сфери налазимо прије 7. вијека, налазимо код јужних Славена након 7. вијека. То показује да масовоног досељавања у 7. вијека није било и да су антички становници Балкана били сродни тадашњим Протославенима (Вендима, Сарматима и дјелу Скита), на исти начин на који смо ми сродници западних и источних Славена. Ми смо потомци оних становника Балкана који су овдје живјели од Винче, преко илирског и римског времена и свих оних који су се у посљедњих неколико хиљада година доселили.

*Година је уједињења и стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Како Ви гледате на тај чин? Ко је, по Вашем мишљењу, највише добио, а ко изгубио када се створило краљевство СХС?

-Стварањем Југославије свако је нешто добио и нешто изгубио. Највећи добитници су Словенци и Хрвати који су преко Југославије побјегли из Хабсбуршке Монархије. Српска војска је 1918. ослободила покрајине које су онда постали ентитети из којих ће касније настати Словенија и Хрватска. 1939. Хрватска је први пут у историји уједињена са Далмацијом и Дубровником. Да није било Југославије, данас ако би Хрватска и Словенија уопште и постојале, сигурно не би биле у овим границама које је ослободила српска војска, него би велики дјелови обале, али и унатрашњости били у саставу Италије, Аустрије и Мађарске.

Добила је и Србија. Готово сви Срби нашли су се у истој држави. Србија је коначно поново изашла на источну обалу Јадрана. Беч, вјековни непријатељ Срба и јужних Славена протјеран је са Балкана, а Хабсбуршка Монархија, највећи противник Србије заувијек је уништена. Међутим, краљ Александар није претпоставио и то му је највећа грешка, да ће Ватикан од Загреба направити нови Беч. Историја је показала, да гдје год међу Славенима имамо католике поред православних Славена, имамо сукобе и ратове. Циљ Ватикана је да све православне цркве признају првенство римског бискупа, односно папе и у ту сврху користи католичке Славене, Пољаке, дио Украјинаца и Хрвате. Ватикан никад не брине за хрватске интересе у односима Хрватске и Италије, него ту увијек стаје на италијанску страну.

На крају се показало да су у Србији највише изгубили стварањем Југославије, али тек она друга је била погубна по српске интересе. Зашто се комунисти српског поријекла нису борили за интересе своје нације попут хрватских и словеначких комуниста? Зашто су данас српске елите однарођене и презиру свој народ? Зашто су “већи католици од папе” и већи “нато-атлантисти” од Брисела и Вашингтона? И опет долазимо до теме о наводном досљевању у 7. вијеку. Што год је бечка, ватиканска и лондонска кухиња сервирала посљедних 200 година, тзв. елите у Србије су са гуштом појеле, па тако и то фантомско досељавање, а и много горе ствари од досељавања.

Стабилност на Балкану једино уз Русију

*У недавној емисији Суочавање говорили сте шта значи појам „разграничења“ који се толико користи када се говори о „косовском притању“. Како Ви видите да се тај „проблем“ може ријешити, да ли даљим преговорима или да се направи тзв. замрзнути конфликт?

–Шта је однос Хрватске и Србије ако не замрзнути конфликт који и није тако замрзнут? У свијету постоје бројни замрзнути конфликти, па и нуклеарних сила попут Индије и Пакистана. Палестина и Израел ратују већ 70 година, па је Израел и туристички и економски и на сваком пољу за Србију недостижан. Према томе, замрзнути конфликт не би утицао на стабилност и просперитет Србије, јер проблем Србије није неријешен однос са Косовом, већ корумпиране власти које су од 5. октобра служиле интересима страног капитала и западњачким глобалистичким елитама.

Побједа српске дипломатије приликом гласања о примању тзв. Косова у Интерпол показала је да се ствари мијењају на многим пољима. На глобалном плану чини се да Америка нема више ни моћи ни механизама да спроводи своју самовољу као до прије само неколико година. Питање је и колико се Трампова администрација бави Косовом, иако никад не треба подцијенити англо-америчку политику и стратегију која је дугорочно увијек штетна по српски фактор на Балкану.А кад Србију држиш на кољенима, а Русију далеко од Балкана, све ове квазидржавице врло брзо постану сателити и колоније сваког освајача, од Османског царства, Аустро-Угарске и Хитлерове Њемачке, па до овог англо-америчког мулти-култи неолиберланог циркуса, популарно званог “Нови свјетски поредак”.

Једина шанса за Балкан је стара девиза која је настала по узору на Монроову доктрину: „Балкан балканским народима!“. Стабилност и равнотежу може довести само повезивање са Русијом. Док Русија, а и Кина не буду овдје присутније, Србија мора тежити очувању статуса quo. Најважније је да ништа не потписује, никаква разграничења, никаква “коначна ријешења”, “историјске договоре”, него се мора окренути себи, јачању своје економије, меке и тврде моћи и изградњи националног поноса и националне идентификације. Сви народи на Балкану, па и они који нису старији од наше заједничке пријатељице Милице Ђурђевић имају јасне и дефиниране идентитете, а једино Срби не знају ни ко су, ни шта су, ни зашто су то што су. Кад год сам у Београду, не знам да ли сам у Југославији или Србији.

Од малих ногу фасциниран сам мудрошћу древне Кине, таоизмом, конфуционизмом… Кинези кажу да је умијеће чекања мајка свих умијећа. Британци су Хонг-Конг окупирали 20. 01. 1841, а Кинези су га вратили тек 01.07.1997. Ако су Кинези чекали повратак Хонг-Конга 156 година, а Јевреји повратак у Израел 2 000 година, онда могу чекати и Срби.

Иза свих страдања на Балкану стоје Ватикан или Британија

*Књига „Мит о Јасеновцу“ покушава да поништи сва злодјела које су припадници НДХ-а урадили над Србима, Јеврејима и Ромима. Званична Хрватска је одвојила одређена средства за промоцију књиге. Шта, по Вашем мишљењу, Хрватска покушава да уради овим новим негирањем злодјела из Јасеновца?

Негирање и ревизионизам нису у Хрватској неки новији феномен. Постоји континуитет у релативизирању и кривотоворењу Јасеновца још од стране комуниста у Брозовој Југославији. Није чак ни проблем у ревизионизму, јер задатак хисториографије и јест да ревидира дотадашње ставове и хипотезе у свјетлу нових доказа, али овдје се не ради о тој врсти ревизије, већ о најобичнијем фалсифицирању. Фронтмен тог новог старог кривотоверења Јасеноваца и геноцида над Србима у НДХ је двоструко осуђени криминалац Роман Љељак који своју књигу промовира по католичким жупама широм Хрватске. Постоји и неко „Друштво за истраживање троструког логора Јасеновац“ које је од државе добило средства и чији чланови гостују на ХРТ-у, а то је државана телевизија. Иза свега стоји Католичка црква, односно главни католички архивист, свешеник Стјепан Разум.

Кад год на Балкану имате неку свињарију, ако добро у њу загребете, пронаћи ћете или Британце или Ватикан. Друго је питање зашто историчари у Србији нису написали ни једну књигу која би се бавила тим фалсифицирањем Јасеновца, али зато пишу књиге у којима тврде да су се Срби довукли на Балкан у 7. вијеку и да Винча није имала писмо, иако сам ја у својим предаваљима показивао докторате, стручне књиге и per review научне радове доктора лингвистике и археологије од Америке, Њемачке, Италије до Румуније који су доказали да је “винчанско писмо” – писмо или бар протописмо. Кад се неком темом не бави струка, онда се њоме баве шарлатани и занесењаци. Зато имамо толико сулудих теорија о нашој древној прошлости, као и лицитирања бројем жртава Јасеновца, јер се историчари у Србији који су за то плаћени новцем српских грађана нису бавили озбиљним истраживањем Јасеновца (уз ријетке изузетке) или покушали направити научно утемељен контекст у којем можемо анализирати наше везе са античким становницима Балкана.

*У току су Ваша предавања по Србији, из дана у дан све више људи имају прилику да чују Вашу страну историје. Како то посматрају Ваше колеге неистомишљеници у Хрватској?

Гдје год сам држао предавања, у Хрватској, Србији, Босни или Црној Гори, свугдје је велика већина људи добронамјерна и подржава борбу за откривање истине о нашој прошлости. Највеће сам нападе доживио у Србији, како од стране аутошовиниста, тако и од стране тзв. патриота, па и од многих аутохтониста. Али морам нагласити да нигдје нисам имао тако топао дочек са толико емоције као у Србији код обичног народа. Да парафразирам мог пријатеља Александра Шаргића, један крезуби сељак у Србији је паметнији од свих тих акадамеца из Ануса (академија наука у Србији) и свих фејс патриота, експерата за тајне службе, који су мени пронашли десетак служби за које наводно радим.

У Хрватској су ме многи обични људи подржали, често ме у Загребу или Ријеци људи зауставе и пруже руку, а нападали су ми и пријетили само радикални десничари и клеро-фашисти, али никад уживо, они су храбри кад су иза тастатуре. Оно што је њима сметало је што сам како они кажу „Србе упетљао у причу о аутохтонизму“. Хтјели би бити аутохтони, али без Срба. Тако је одмах након мог чланка у хрватском часопису „Свјетлост“ о Винчи, изашао чланак у једном другом часопису који је све заслуге Винче приписивао

Вучедолу, а Вучедол је касна фаза винчанске цивилизације. Неки хрватски генетичари су чак и хаплогрупу И2 назвали хрватском, али их сад нема кад се показало да је тај “хрватски хаплотип” заступљенији и код Срба и код Бошњака него код Хрвата.

Својим предавањима и јавним наступима ја сам закотрљао малу грудву која ће постати лавина, јер нема веће заразе од оне идејом. Од почетка сам био свијесан да ће то значити нападе са свих страна, али што год да мени направе, моја идеја је дошла до стотина тисућа људи. У центру Суботице стоји споменик црном човјеку, цару Јовану Ненаду којег су убили из засједе, али је његова мисао побједила.

ИЗВОР: ИН4С

—————

25.11.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић