АКТУЕЛНО

ПЕСНИК Слађана Божић – Чувар родног краја, традиције и обичаја


(фото: приватна архива Слађана Божић)

Слађана Божић је песник који својим стиховима уме да дочара непроцењиве вредности традиције родног краја, села, србске културе, духовности и обичаја. Одрастање у селу Бован код Алексинца имало је велики утицај на њено стваралаштво. Лепа реч, одлично исплетена у стих, дотиче најтананија осећања читалаца. 

ТАМО ГДЕ ЈЕ СЕЛО НАПУШТЕНО

Питају ме одакле си родом
где је кућа твојега детињства.
На питање ја одговор немам
само суза у оку ми блиста.

Тамо где је село напуштено
где је коров и где трње цвета.
Ту је кућа мојега детињства
ал` двориштем сад нико не шета!

Најлепша си кућо моја драга
ал` ти нећу прећи преко прага.
Степенице воде ме ка кући,
од бола ће срце моје пући.

Где су сада родитељи моји
да ми врата и руке рашире.
Низ лице ми сузе бола теку
али душу не могу да смире!

Кућо моја и огњиште драго
једино сам овде срећна била.
Ал` сам једном полетети хтела
као птица раширила крила!

Сада не бих за сва блага света,
већ би овде проводила лета.
Није срећа од куће далеко,
већ је срећа кад те чека неко.

(Слађана Божић)

(фото: приватна архива Слађана Божић)

Од рођења, 1971.године, живи у селу код бабе и деде који су јој у одрастању уткали љубав према рођеном месту и народној традицији, и до данас се бави пољопривредом.

ПРИЧА МОГА ДЕДЕ

Крај огњишта док ватра пуцкета,
слушам деду од стотину лета.
Изборано и лице и руке,
тешку причу испричале муке.
Тешко време чемера и јади,
мало хлеба много више глади.
Ал’ једнаки сви су тада били,
сваку бразду сузом су залили.

Сува проја и свињски опанци,
руку љубе и оцу и мајци.
Празна софра само со и хлеба,
ал’ за слогу више и не треба.

Брише деда кришом своје лице,
док милује косу унучице.
„Драго дете нема већа казне,
него куће кад остану празне.
Зато чувај и проследи деци,
Све што су нам оставили преци“.

(Слађана Божић)

(фото: приватна архива Слађана Божић)

Слађана је члан удружења жена „Језеро“ из села Бован и са њима путује ширећи културу традиције, вредности најстаријих србских јела, као и обичаја свога краја.

(фото: приватна архива Слађана Божић)

Била је једина жена косац на „Косидби на Рајцу“.

(фото: приватна архива Слађана Божић)

Њене песме нису остале незапажене, већ је добијала награде. На тему несрећне љубави Војводе Пријезде од Сталаћа и његове љубе војводкиње Јелице, где је прво место освојила песма песника Веселина Џелетовића, Слађанина песма „Јецаји Мораве“ освојила је друго место, делила га је са песмом вишеструко награђиваног новинара и писца Михаила Меденице. 

ЈЕЦАЈИ МОРАВЕ

Испричала хладна река
причу што се збила давно.
Да је могла тога дана
не би текла водоравно.

Кроз векове она тече
ал` јој срећно није лице.
Пред очима стално види
смрт Пријезде и Јелице!

Из даљине видела је
загрљени како стоје.
Једно другом заклињу се
како смрти се не боје!

„Мој војводо од Сталаћа
љубав се животом плаћа.
Увек сам ти верна била
са тобом сам све делила“.

„Ја сам реку изабрала
јер сам теби љубав дала.
Нек ми река сад пресуди
него Турчин да ме љуби“.

Заплакала тужна река
због судбине што их чека.
Руке своје раширила
двоје младих загрлила.

Све је тога трена стало
и небо је заплакало.
Једна љубав угашена
ал` живеће успомена.

Пролазе јој тако дани
зачас цела вечност мине.
Још понекад у свом хуку
чује крике са зидине.

Несрећна је ова река
несрећна је у свом јаду.
Свима прича ову причу
о Сталаћу тужном граду.

(Слађана Божић)

(фото: приватна архива Слађана Божић)

 

5.7.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић