Данас славимо Видовдан, дан постанка нашег, дан очњега вида,
незнавени, горди, опијени собом… главно да се слави…
наздрављамо себи страствено, охоло…
лишени сјећања, кајања и стида.

А сјети ли се ико данас, од вјечности скупљег трена,
кад глава Цара нашега одлеће, али не паде,
кад се у Небо вину од гријеха очишћена,
када на чело боље… Небеске Србије стаде?!

Виђе ли ико ријеку што се у Небу улива,
ријеку крви Српске што Светом Лазару тече,
је л’ нам се коровом дивљим утрла родна њива
што нам је земаљско царство од Царства Небеског прече?!

И сви би да смо Лазареви, а нико неће да Му служи,
крену ли ико Светоме пољу да божуре врати ишчупане,
оста ли ико брз на дјелима, или смо ипак на ријечима бржи,
може л’ се родити сунце у Србији, ако над Призреном прво не сване?!

Хоће ли ико за душу своју пред душама ратника Светих упалити воштаницу,
може ли ико љубављу чистом и Вјером Праведном главе Њихове у Кивот Свети смјестити,
има ли Србина да стазама Њиховим у освит зоре нађе Лазарицу
и да се смије као они некад крвљу Христовом пред страшним Судом смјело причестити?!

Данас, Мајко Србијо, кад имендан славиш без дјеце своје,
данас кад шапатом Бога дозиваш на Крсту разапета,
клечим пред Тобом као пред Олтаром вапећ` да услишиш Молитве моје:
ОСТАНИ СВОЈА И ЛАЗАРЕВА, КОСМЕТОМ КАЂЕНА НА МНОГАЈА ЉЕТА.

аутор Невен Милаковић

——————

27.6.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић