Образложење предлога за постављање спомен обележја словачким песницима Јозефу Бохуславу Бели и Светоплуку Освалду

Словачки песници, славјанофили, панслависти, носиоци идеја словенске узајамности и србофили, Adolf Svätopluk Osvald (1839-1876) и Jozef Bohuslav Bella (1832-1876), су личности кроз чији се живот, дела, али и смрт, рефлектују деветнаестовековне блиске и братске везе између припадника српског и словачког народа.

Ова два песника неговала су изражена славјанофилска и србофилска осећања, која су у потпуности утицала на њихове највише принципе и идеале, у складу са којима су на крају окончали своје кратке животе у борби против Турака 1876. године као добровољци у редовима српске војске.

Jozef Bohuslav Bella

Adolf Svätopluk Osvald рођен је 12. маја 1839. године у Банској Бистрици. Био је писац, бавио се новинарством а радио је и као преводилац, писар и уредник листова у Прагу, Будимпешти и Словачкој. Након завршеног основног и средњошколског образовања у Банској Бистрици, у периоду између 1863. и 1866. похађао је студиј филозофије на Карловом универзитету у Прагу. Писао је под бројним песудонимима: A. Sv. Bystrický, Detvan, A. S. Pohronský, Turanský, Turský, Urpinov, Urpinský. Аутор је бројних биографија, прича, политичких коментара итд. Надахнут славјанофилским осећањима, придружио се као добровољац српској војсци у њеним борбама против Турака и погинуо је као припадник Дринске дивизије 4. јула 1876. године у близини Сремске Раче.

Jozef Bohuslav Bella, рођен је 23. октобра 1832. у словачком месту Липтовски Св. Микулаш. По занимању је био занатлија, али се од ране младости посветио писању песама. Био је панслависта и баштинио је идеје словенске узајамности и славјанофилства. Тежио је упознавању културе свих словенских народа и носио се идејом да напише велику поему о Словенима. Након избијања српско-турског рата, попут других словачких добровољаца, држећи се принципа словенског братства као и Хердеровско-Коларовске перцепције о Словенима, придружио се као добровољац српској војсци и погинуо у борби против Турака у близини Алексинца као припадник Дринске дивизије између 17. и 24. августа 1876. године.

Руско-турски ратови, као и национални ослободилачки покрет и ратови које су Срби водили против Турака током седамдесетих година деветнаестог века, представљали су значајну тему оновремене словачке литературе, а пре свега песништва. Српски и бугарски ослободилачки покрети, у контексту књижевних дела и деловања оновремених словачких писаца, али и других представника тадашње словачке и словенске интелигенције, перципирани су као највиши акт словенске солидарности, хришћанско-словенског принципа, пожртвованости, херојства, људског савезништва и словенског братства, али и као узвишени облик борбе угњетаваних против надмоћног непријатеља и „вековног тлачитеља” а тиме и као примери мартирства. У општој клими славјанофилства која је постојала међу бројним Словенима, још током првих деценија деветнаестог века изграђене су чврсте културне везе између Срба и Словака, чиме је уједно започела блиска, пријатељска и искрена многострука сарадња између ова два народа која траје до данас.

Негујући културу сећања на пале и страдале личности који су допринели стварању српске државности, односно модерне српске државе као независног, сувереног и самосталног политичког ентитета, Република Србија би требало да укаже адекватну почаст двојици словачких добровољаца и песника који су погинули у ратовима за њену слободу. У том циљу, предлажем да се у част двојице страдалих песника поставе примерена спомен обележја. Постављањем меморијала, Jozefu Bohuslavu Belli и Adolfu Svätopluku Osvaldu,, велики славјанофили који су своје животе узидали у темеље српске државности и уписали их у меморију српско-словачког братсва добили би почаст којом би држава Србија на достојан начин изразила пијетет према онима који су своје животе положили за њену слободу.

Предлагач
Др Небојша Кузмановић