БАНДИТСКА ТАЈНА!

Као обичан војник и борац србске војске у БиХ рату. Открио сам дуго чувану подвалу и политичко официрску тајну. Тајну рата. И на основу мога учешћа у рату и тих спознаја, одлучих се, да проговорим о тој њиховој подвали и тајни, о којој нико, јавно не говори.

Да ли ради страха, кукавичлука, незнања, или ради тога што су се многи људи – борци, за ситне паре, радна места или нешто треће, тој политичко – официрској банди продали, не знам. Али знам, да таква банда, постоји у сваком народу и на сваком месту, и у свако време, па и ратно. А пошто сам очевидац и сведок, понашања србских политичара и официра у рату o томе могу и хоћу да говорим и изнесем, ону истину, која је дебело сакривена и о којој се не прича. Из простог разлога, што би се разоткрили многи злочини, али и лажни хероји, као и лажне велике војсковође, који су лажно произведени у србске јунаке рата.
А који су у ствари, били сасвим нешто друго. По мени, обични ратни злочинци и удружена банда, који су уживали у својим генералским и високим официрским чиновима, командујући војском и борцима, као и ратним догађајима. И то из далеке и сигурне позадине, где су се они налазили, као и њихови командни центри и штабови.

У тој сигурности и далекој позадини, су се налазили и сви политичари. Који су заједно и у договорима са генералима и високим официрима, били господари живота и смрти. Те су се у том ратном паклу, играли са нашим људским животима и главама. И то поштених и доброћудних сељака и радника, правећи од нас “животиње” или мете за одстрел. И то из простог разлога, што у том рату, нико, ама баш нико, не одговара за рањене или изгинуле људе.

И сама концепција ратовања је направљена тако, да генерали и високи официри, као и политичари, не иду на прву ратну линију фронта, нити они буду у рововима са својим војницима. Јер то је намењено само за неке резервне, а изузетно неспособне, у већини случајева и приглупе ниже официре, например воднике, поручнике или капетане, којима је дата команда, над нама, обичним војницима. А ти нижи официри, који су са нама на ратишту, ради своје сигурности, праве за себе и команду, сигурне заклоне, таборе – командна места, која су од прве, ратне линије фронта, обично удаљени по неколико километара. А ти и такви официрчићи (част малобројним изузетцима, јер је и њих било часних, храбрих и способних), обично се додворавају вишим официрима и вишој генералској команди, тако, што без икакве потребе, излажу људе – борце и то са прве линије фронта, беспотребним рањавањима и погибији. И то само ради тога, да би на основу неке битке са непријатељем, за себе, уграбили већи чин или неко признање, које им може послужити, зарад веће плате, а поготово привилегија и награда, када се рат заврши.

А да бих био, још објективнији, морам рећи, да се знало десити, да се неки генерал, са својом свитом и то високих официра и многобројним обезбеђењем и појави на првој линији фронта. И то онда, када нема ратних дејстава и кад се требало сликати за неке новине или Телевизију. А да је свим генералима и високим официрима, као и политичарима рат игра, у којем они и те како уживају и материјално профитирају, навешћу и следеће. Да у трајању рата у БиХ, а који никада званично није био проглашен, није доживљено, а нити се десило, да ико, од генералско – официрске, као и политичке банде, дадне, или пошаље своје дете у рат, као ни од своје ближе па и даљне родбине. Тако да њима у рату, из њихових породица и фамилија, нико, ама баш нико на првој ратној линији, није рањен, а нити је погинуо. Али зато јесу масовно рањавани, као што су и масовно гинули људи и деца сељака и радника, као и њихова браћа и сестре.

И док је гинуо тај унесрећени народ и борци са првих линија, дотле је генералско – високо – официрска банда, заједно са политичком, отворила свој ратно – профитерски посао. И то посао трговине са љутим и ратним непријатељем (како су нама борцима, били представљени муслимани и Хрвати), продајући му све, да све оно, што му је било потребно: Од муниције, оружја, нафте и бензина, цигара, брашна, кафе и соли, као и алкохола, па чак и изнамјљивања артирељије, али и живих војника, који су некада ратовали за муслимане, а против Хрвата, а некада су наши србски борци ратовали за Хрвате, а против муслимана, а дешавало се да су ратовали и за муслимане, а против муслимана. Што је по мени, нечувен и невиђен злочин у историји ратовања и то према сопственом народу. А тај злочин, према нама Србима, осмислили су србски политичари и генерали, као и остали високи – активни официри из бивше ЈНА. По којима би рат још трајао, да га Американци уз припомоћ Руса, Француза, Енглеза и Њемаца, не завршише и не зауставише, те, 1995. године, натеравши их, да потпишу Мировни Дејтонски споразум. И да не би, тог М. Д. Споразума, наша политичко – генералско – официрска банда, би рат у БиХ, и даље наставила. Јер јој се рат био и те како осладио, а поготово њихово, ратно – профитерство.

Тај крвави посао згртања пара, над главама и животима часних, невиних, а поштених србских људи, сељака и радника, као и неког залуталог, високо – образованог човека, који није имао веза и везица, али ни пара, да буде извучен и склоњен са прве линије ратишта. А како су чинили сви они људи – газде, који су имали паре, и са којима су плаћали генералима и високим официрима, или политичарима, да им деца и родбина, буду склоњени и то што даље од прве линије ратовања, обично у дебелој позадини, или Србији или Црној Гори, или негде у иностранству.

Е, баш ради тога и таквог понашања политичара, генерала и високих официра, ми Срби, у овом БиХ рату, и јесмо доживели тотални пораз. А о коме сви ћуте, или лажу, само из једне намере, да би се сакрило понашање политичара и генералско – официрске банде. Као и њихова издаја, али и злочин, којег су током рата у БиХ, починили, према нама србским борцима, али и народу, у већини. Јер сем беспотребног страдања, и изгибије, а које се десило због лошег командовања и вођења народа и војске у рату, та банда нам је приредила и стравичан егзодус. Јер имамо огромног број народа, који је морао да бежи пред непријатељем, и који је напустио своја стара – вековна огњишта, куће, њиве и села, као и градове и то за стално. Остајући тако без игде ичега, сем неког јадног завежљаја, којег је са собом у оној бежанији, неко могао да понесе. А у том србском егзодусу и бежанији, многи Срби су остали и без своје деце, сестара, браће, као и очева и мајки. А за шта су једини, директни и највећи кривци, наши, србски ратни политичари, као и њихови генерали и високи официри, а поготово, њихово ратно профитерство, које им је било прече и драже од војника – бораца и самог народа. И уместо да су за такво понашање и издају народа, били хапшени и суђени, они су из рата, изашли као победници и народни хероји. Које су, све досадашње политичке власти, не само оне ратне, прогласиле великим војсковођама, родољубима и народним херојима, без којих, не би било Републике Српске.

А сем тих почасти, добише они и дебеле новчане награде, неки велике пензије, неки ордење, неки саветничка и професорска места и то на разно – разним приватним, али и државним факултетима. А поготово су сви награђени великим становима, неки и са два стана, а неки и са новцима за изградњу њихових велелепних и огромних вила. И уз све то, је ишло и обавезнио запошљавање њихове деце у државним и општинским институцијама. Али има и тога, да су татина деца, отворила приватне фирме (и то уз помоћ оног крвавог ратно – профитерског новца), које веома успешно, раде за владу или општине, зарађујући милионске износе новца за себе и своје тате, те “хероје рата”?! И тај новац се и даље отима и пљачка, од збуњеног и слуђеног, а испрепаданог и зстрашеног народа.

И тек сада, а на основу свих изнесених, а веродостојних чињеница, сваки разуман и паметан човек, може закључити, да су нама Србима, током рата и ратова, највећи и најстрашнији непријатељи били, наши ратни политичари, као и генерали и високи официри из бивше ЈНА. А што се и данас види и то у њиховом свакодневном понашању. Као и односу према правим борцима и рањеницима, али и породицама изгинулих бораца. Којима су одредили неке категорије, а онда на основу њих, доделили мизерне и недовољне за живот, ратне додатке, или инвалидске пензије, што је општа брука, грех и злочин, не само према тим људима, већ и према Богу.

Знам, да се многима, ова изнесена истина неће допасти и да ће многи, плаћени дупелисци и керови, залајати на мене. Са питањем, а што ти то јуначе – поштењачино, ниси говорио кад је то требало говорити. На шта ћу им одговорити истинитим и необоривим чињеницама. Да је ради овог изнесеног, а које је само мали делић истине, о ратно – птрофитерској банди, управо и избила, односно, организовала се, она војна, непоновљива и незабиљежена Бањалучка војна побуна 1993. године, са нас, триста и двадесет војника (320). А чији је командант био, часни војник (водник), и борац Остоја Зец, а моја маленкост, би, гласноговорник Кризног штаба. Те сам по наређењу Остоје Зеца, као гласноговорник о овоме, о чему овде пишем, онда те 1993. године, то јавно путем Радија и ТВ, саопштио и србском народу. А недуго потом, заједно са командантом побуне, Остојом Зецом и његовим замеником Билак Остојом, исто то и то са папирнатим и много обимнијим писаним доказима, предочисмо и саопштисмо председнику Републике Српске Радовану Караџићу, као и целој влади. А потом, смо са тиме, дан касније упознали и Генерала Младића, као и генерала Талића. А на крају, моја маленкост је упознала и генерала Лисицу, који је био, једини генерал, који је нама борцима и побуњеницима дао подршку, као и нашим захтевима које смо предали лично у руке, председнику Р. Караџићу.

Тако да о злочинима наше багре и политичко – генералске и официрске банде, јесам говорио, и то онда кад је требало и кад је било време. И ради свега тога, што сам тада у рату радио и говорио, био сам од стране наше политичке и војне власти, заједно са Остојом Зецом, и још неколико наших сабораца, затваран у Фочански затвор. Уместо да су се затварали ратни – профитери, и издајници србског народа. Који се и даље и данас, шепуре и глуме народне хероје, иако многи борци и људи – Срби знају, да су они само обична банда и злочинци. Који су највише штете и зла, нанели србском народу.

И на крају, захваљујем се драгоме Богу, што ме је пронео кроз сав тај пако рата, остављајући ме у животу, можда, да и, о овој истини проговорим, а о којој сви ћуте. А сем захвале Богу, Богу ћу упутити и молитве и замолити га, да све, ратне профитере и злочинце, као и њихове породице, сустигне правда и праведна Божија казна. Јер ми Срби, нисмо зрели, а нити смо дорасли, а нити смо способни, јер немамо знања, а ни памети, а поготово немамо храбрости и поштења, да ратним – профитерима и злочинцима, тим великим грешницима и штеточинама судимо и пресудимо. И то за издају народа и државе, а поготово Бога и божијих закона.
А пошто је и то истина, ни овај делић изнесене истине, неће сметати исконским борцима, људима и Србима праведницима, управо из разлога, што се истина не да убити.

Ратни ветеран и Србски песник за децу и одрасле, проф. Милосав Миле Кнежевић

Нирнберг, Њемачка, децембар, 2017. године

——————-

18.12.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић