УЖИЧАНИ испред куће славног војводе Живојина Мишића у Струганику 10.децембар 2017.

Дан, неко ће рећи као и сваки други, али за мене је био посебан… Почео је ХИМНОМ СЛОБОДЕ.

Овако смо кренули, срећни због прилике да укажемо част нашим славним прецима Великог рата

Од Сибира до Призрена
Од Урала до Атоса
Од Бајкала до Вардара
грми песма поносна

Сурово нас васпитала
Историја предака
Сада речи одјекују
У јединству народа

Никад нећу да се предам
И слободу бранићу
Туђу нећу, своју не дам
Отаџбину чуваћу

Тукли су нас вековима
Са свих страна душмани
Доста – нек је знано свима,
Наше доба долази!

Са Истока сунце стиже
Да обасја сваки дом
И ко пева ову песму
Завет даје роду свом

Никад нећу да се предам
И слободу бранићу
Туђу нећу, своју не дам
Отаџбину чуваћу…

Песма се орила из грла средњошколаца који су поносни потомци наших славних предака, а припремљени и научени од својих професора историје знали где су кренули – на Колубарски марш.

Ми смо деца неба, Оца небеског
Све што смо, и што имамо
све нам је дао Бог
Душу и тело, срце малено
да га бићем целим уистину љубимо

Гладни смо само неба
хлеба небеског
земља нема, све што нам треба
сити смо пролазног

Ми смо деца неба, Оца небеског
на земљи, у телу ходимо
у духу живимо
И Бога славимо, Њега молимо
за небеско царство, битку бијемо

Гладни смо само неба
хлеба небеског
земља нема, све што нам треба
сити смо пролазног
Ми смо деца неба, Оца небеског
Све што смо, и што имамо
све нам је дао Бог
Утеху и снагу, радост, истину
љубав, веру, наду,
да Он је увек ту.

Гладни смо само неба
хлеба небеског
земља нема, све што нам треба
сити смо пролазног

Расположење се осећало током целог путовања уз Српска се труба с Косова чује, Марш на Дрину, Ово је Србија, Јеремија пали топа, Христе Боже распети и Свети, На Газиместану, Војвода Степа на коњу јаше, Дођи Швабо да видиш где је српски Текериш, Црвен цвете, Пећка кандила, Јунаци са Кошара, Тамо далеко…

Незаборавни подвиг славних јунака Колубарске битке, победе која је задивила цео свет, а и данас служи као пример витештва, обележен је после 103 године четвртим „Колубарским маршем“.

(с лева на десно) Ана Ђуричић Ужице, Драган Крсмановић Ужице, Мила Параментић Ваљево и Снежана Недељковић Ужице

Захваљујући подршци Друштва српских домаћина из Ужица који су обезбедили превоз, а у организацији Друштва историчара Ужица, 55 ужичких средњошколаца (Гимназија, ТШ „Радоје Љубичић“, Економска, Техничка,  Медицинска) учествовало је у овом родољубивом маршу подсећања на наше славне претке и победу у Великом рату.
Вођа пута био је пуковник и магистар историје Драган Крсмановић са професором историје Снежаном Недељковић испред  Друштва историчара, а марширали су са својим ђацима и професори Ана Ђуричић и Јанко Божовић, као и новинар Биљана Диковић, која је са њима била и на Церском маршу.

Зборно место било је село Струганик, где су учесници марша имали историјски час у родној кући војводе Живојина Мишића. Дочекао нас је чукунунук Миодраг Мишић. А надахнути, сажет, сликовит и прожет духовитим опаскама, говор кустоса Светолика Николића из ТО Љиг, потомка српских ратника Великог рата, оставио је снажан утисак на присутне и био је подстицајан за будући марш.

Око девет часова група од око 160 учесника (из Београда, Панчева, Ужица, Пожеге, Ниша, Врања, Лесковца, Руме, Бјељине, Прокупља, Алексинца, Рашке, Крупња, Лазаревца, Шида) кренула је пут Рајца, крајње одреднице марша. Сунчан дан, без ветра и благо прохладан, без падавина, био је идеалан за пешачење.

Временски услови довели су до благог одступања сатнице, али неприлика или одустајања није било. Паузе и одмори су били на контролним тачкама. У селу Славковица било је окрепљење и загревање чајем и врућом ракијом. Рута је била захтевна. Првих 11 км прешло се завидном брзином, јер је пут био проходан будући да се пролазило кроз насељена места, сеоским путем.

Пролазно време је било отежано у последњих 9 км када се прелазило преко сувоборских предела и ливада Рајца, које су организатори Удружење Србски светионик и Туристичка организација Љиг, као водичи на челу колоне пртили. На неким местима наноси снега били су дубоки и преко метра.

Ово је први марш који се одвијао у ,,снежним“  условима. У поподневним часовима почео је да дува ветар који је подизао снег, па је подсећало на снежну олују.

Снежна лавина на врху Рајца… у једном тренутку је и телефон био „замрзнут“… Колубарски марш, УЖИЧАНИ, 10.децембра 2017.године

https://www.facebook.com/flower46/videos/10214304972408609/

Овакав, несвакидашњи призор, многе је навео на размишљање о томе како је тек било нашим страдалницима који су пролазили Албанску голготу или Игмански марш.

 Turistička organizacija opštine Ljig

СУНЦЕ, ПЕСМА И ЗАСТАВЕ
Од куће војводе Живојина Мишића, до дубоког снега на Рајцу и ВЕЛИКОГ СПОМЕНИКА.
Четврти Колубарски марш – још једно подсећање на одбрану и победу!

https://www.facebook.com/toljig/videos/1307484106064550/

У 15:45 сви су били окупљени пред спомеником посвећеним палим борцима Колубарске битке. Споменик је подигло удружење 1300 каплара 1970.године према пројекту инжињера грађевинарства Миладина Пећинара, Ужичанина који је био један од 1300 каплара. Од 1300 каплара у Колубарској бици погинуло је 400 младих регрута.

Паљењем свећа учесници марша су одали пошту палим херојима Колубарске битке.

Након тога свим учесницима марша, организатори удружење Србски светионик уз подршку ТО Љиг, уприличили су вечеру (војнички посни пасуљ и купус салату) у хотелу Љиг.

Повратак у Ужице био је у 19:35. Приликом изласка из аутобуса ученици су изразили своје задовољство, упркос умору који је био очигледан, а многи су најавили да ће и следеће године учествовати на новим маршевима на Цер, Колубару…

СРБСКА ЖРТВА за СЛОБОДУ СВЕТА

Код куће Живојина Мишића говорио је Светолик Николић, испред Туристичке организације Љиг, потомак ратника.
„Мој деда по оцу Животи, Јеврем био је краљев официр, служио је у коњици, у Гарди. Ухвати га Први балкански рат, Други балкански рат, Први светски рат. Демобилисан после десет година у Печују, вратио се са коњем и седлом кући после десет година. Деда Тома заробљен код Смедерева, одведен у немачко заробљеништво у Аустрију, после у Штутгарт-лагер, дошао тек кад се завршио рат. Деда Светолик, по коме сам добио име, 1913. умро у Скопљу за време Другог балканског рата, сахрањен на војничком гробљу у Скопљу, а деда Милић у Плавој гробници. Дакле, од четворице мушкараца двојица се нису вратила. У Првом светском рату, од 4,5 милиона становника Србија је изгубила 1/3 или 1.200.000 људи. Од 730.000 мобилисаних мушкараца 56% је погинуло.“

Светолик Николић

Најмлађи учесник Колубарског марша 

Валентина Ђорђевић је најмлађи учесник овогодишњег Колубарског марша. Са својим татом Миланом дошла је из Панчева до Београда, а онда аутобусом до Струганика.
Прича, коју је чула код куће војводе Мишића била јој је „лепа и интересантна“, зна где је пошла, објаснио јој је тата пре него што је кренула. Била је упорна и скоро целу стазу, осим оне ветровите на врху Рајца, прошла је сама и није тату држала за руку. Пажњу је привукла шајкача коју је поносно носила на глави. Валентина има осам година.
Причале смо мало о младим борцима из Великог рата, Слободану Гаврићу (12), о  браниоцима Београда Душану Вујићу (14), Светиславу Ђорђевићу (14), Јовану Станићу (12)…

Најмлађи учесник Колубарског марша – Валентина Ђорђевић из Панчева

Стазом 1300 каплара и икона Светих мученика царске породице Романов

Због јаког ветра на врху Рајца једног тренутка позвах и самог Господа и све свете Србе и ратнике у помоћ. Кад сам подигла главу угледала сам икону Светих царских мученика породице Романов… Помислила сам да сањам, захвалила Богу и упитала за помоћ.

Испоставило се да је учесник марша који је носио икону већ годину дана сарадник СРБског ФБРепортера Горан Лучић, који је ове године већ три пута ходочастио у Свету гору. Захваљујући Господу, Светој царској породици Романов, причи о Светој гори и манастирима, у мислима са славним прецима Великог рата, Светој Лазаревој војсци, свих које смо успут поменули, као и страдалницима србским у свим ратовима после, дођох до крајњег одредишта, споменика на Рајцу.

Сарадник СРБског ФБРепортера Горан Лучић и новинар и уредник Биљана Диковић

РОДОЉУБЉЕ И ПОШТОВАЊЕ ПРЕДАКА – ИЗ ПРОКУПЉА НА КОЛУБАРСКИ МАРШ

За организовање Колубарског марша Немања Малетић из Прокупља је сазнао од „Предрага – Пеђе, на стогодишњици Топличког устанка у Прокупљу“ где је самостално дошао. Упознали су се и почели да се друже, тако је сазнао и за организацију Србски светионик и организацију Колубарског марша.

„Ја сам рекао да хоћу да присуствујем тако нечему у славу предака, на понос потомака, распитао сам се и стигао сам у Ниш из Прокупља, одакле сам из Ниша са два свештеника кренуо колима…“

Немања Малетић из Прокупља (лево) до новинара и заставе Милунке Савић

СПОМЕНИК НА РАЈЦУ ПО НАЦРТУ ЈЕДНОГ ОД 1300 КАПЛАРА, УЖИЧАНИНА – МИЛАДИНА ПЕЋИНАРА

Споменик посвећен страдању србских војника на Рајцу подигло је удружење 1300 каплара 1970.године, а према пројекту инжињера грађевинарства Миладина Пећинара, Ужичанина који је био један од 1300 каплара.

Изгинули су синови многих виђених и угледних Срба. Поред осталих: два сина председника Скупштине Андре Николића, син председника Демократске странке Љубе Давидовића, син министра правде. Један од српских ђака-каплара, који је пао на бранику отаџбине био је и син књижевника Бранислава Нушића, Страхиња Бане Нушић. Пред своју смрт писао је оцу:
„Не тугуј за мном…
Ја сам пао на бранику отаџбине за остварење оних великих идеала, које смо тако сложно проповедали 1908. године. Не кажем да ми није жао што сам погинуо, осећао сам да бих могао будућој Србији корисно послужити, али… таква је судбина“ — биле су последње речи Страхиње Бана, упућене оцу Браниславу Нушићу.

„Стазама Колубарске битке“ – планинари из друштва „Ћира“ – Лајковац и „Маглиш“ – Ваљево 

Учесници Колубарског марша били су и чланови планинарско-смучарског друштва „Ћира“ Лајковац. Они су већ организовали сличну акцију под називом „Стазама Колубарске битке“, прва је била 2014.године на стогодишњицу Колубарске битке. На брду Човка, важној коти из Првог светског рата, подигнут споменик јунацима Колубарске битке. Тада је то била републичка акција са 1.200 учесника,и годишње се организује задњег викенда у новембру, са више стотина „учесника из Србије и из Босне“.  Следећа организација је другачија од овогодишње традиционалне, биће републичка акција и организује се 24.новембра 2018.

Владан Јаковљевић, председник планинарско-смучарског друштва „Ћира“ из Лајковца

„Стаза је лака, пешачка дужине 17,5 километара, традиционално нам долази удружење пензионера Савски венац из Београда. Полази се од хотела у Лајковцу, старом Ћирином пругом, преко старог моста у Ћелијама, па налазиште, локалитет Анине, па на споменик на Човци који је подигло планинарско друштво. Одатле силазимо у манастир Светог Димитрија у Ћелијама, где буде неки културни програм у порти манастира и парастос за погинуле ратнике. Књижевник Радован Бели Марковић се обично обрати присутнима, као и Биљана Ђуровић са ФДУ, лазаревачки глумац Петар Бјековић, а програм води Милутин Ранковић.
Одатле идемо на споменик Димитрију Туцовићу, па враћање у хотел у Лајковац где се све завршава поделом захвалница за учествовање на маршу и живом музиком.“ – испричао је за СРБски ФБРепортер Владан Јаковљевић, председник планинарско-смучарског друштва „Ћира“ из Лајковца.

Јован Сипић, планинарско друштво „Маглиш“ Ваљево

Петнаест чланова планинарског друштва „Маглиш“ из Ваљева традиционално сваке године учествују на Колубарском маршу. Овог јутра им се покварио комби којим су кренули, али су убрзо заменили превоз и стигли су на сам почетак марша. Учествују и на осталим планинарским и родољубивим акцијама које се организују широм Србије, рекао је за СРБски ФБРепортер Јован Сипић, рођени Сарајлија који је дошао у Ваљево после последњег грађанског рата и ту са породицом живи као мали привредник, има своју производњу „слаткиша“ (ратлука и кондиторских производа).

„Веома сам задовољан бројем учесника, као и старосном структуром, највише је младих, око 90% су средњошколци, а остали су у распону од осам до седамдесет… И ове године је Колубарски марш успео, на понос потомака, у славу предака из Великог рата“, рекао је за СРБски ФБРепортер Станко Безбрадица, један од чланова удружења Србски светионик.

Милан Чучковић СРБСКИ СВЕТИОНИК и Биљана Диковић СРБски ФБРепортер

„Одушевили су ме генерално сви. Али издвојио бих Валентину. Девојчицу од само 8 година, која је са нама прешла више од 20 км, по незгодном терену – снег до колена. Заиста, нисам ни био за то да она креће са нама, али на инсистирање њеног оца, променили смо одлуку. И није ми жао, баш напротив, она постаје наш промотер и херој!“ – рекао је на крају дана, задовољни организатор Милан Чучковић, председник удружења СРБСКИ СВЕТИОНИК.

И још један поздрав са планине Рајац, групни, свих учесника Колубарског марша 2017.године.

фото СРБСКИ СВЕТИОНИК

Биљана Диковић

12.12.2017. СРБски ФБРепортер

***

ПОВЕЗАНО: * Извештај са четвртог Колубарског марша 10.12.2017

Четврти Колубарски марш почео је 10. децембра 2017. године у селу Струганик, општина Мионица, код Ваљева, где је рођен бесмртни војвода Живојин Мишић.
Тамо нам је кустос Светолик Николић испричао пуно детаља из живота и каријере војводе Живојина Мишића.
За сваку похвалу.

http://www.kolubarskimars.rs