Сарајево, гробље БАРЕ, фото: Д. Бошковић

Поводом вести САРАЈЕВО: Прекопавају 13.000 српских гробова јер „нарушавају изглед гробља“! коју смо пренели са портала Телеграф.рс, јавио нам се наш стални читалац Душко Бошковић из Сарајева који је прошетао и написао какво је заиста стање на сарајевском гробљу… Прочитајте текст у наставку.

***

Сваки човјек дође у године када размишља о мјесту гдје ће бити покопан. Па тако и ја. Као рођени Сарајлија желим бити покопан на „Барама“. Не зато што је то гробље ушло чак и у рок стихове („…са Бара се нико не враћа..“ – Забрањено пушење), него што је то сарајевско градско гробље и од како знам за себе, а то је прилично дуго, ту су се све Сарајлије сахрањивале.

Када је на овом градском гробљу нестало мјеста, прешло се на Влаково које и није баш у Сарајеву, подалеко је, и Сарајлије се нерадо одлучују да тамо далеко буду сахрањене. Па су требале дебеле везе да се добије бар неко мјесто на „Барама“, иако званично није било мјеста.

Управитељи гробљем КЈКП „Покоп“ су се довијали на разне начине да успију осмислити како да продају још које додатно гробно мјесто. Па су тако проналазили немогућа мјеста уз рубове стаза или између осталих гробова, попријеко. Углавном су у тим „немогућим“ позицијама гробова били покопавани атеисти, агностици, комунисти и слични , пошто њима није битно у којем правцу је окренут гроб, може у било којем.

Сада је дошао тренутак, мада је због потражње Сарајлија за гробним мјестима требало и прије, а због новонастале фрке могло је и послије, да се управа гробља одлучи за радикалан потез, да сви који не плаћају гробна мјеста годинама, да им буду гробна мјеста узета и дата неком другом ко ће да плаћа.

Обавештење на споменицима, фото: Д. Бошковић

Иначе су у цијелом свијету гробљански послови јако-јако скупи, толико да се не исплати ни умирати, и како живимо у овој некој дивљој врсти профитног прелибералног капитализма, логично је да и управа гробља хоће да заради, а може да заради само продавајући своје услуге и гробна мјеста. Дакле, све што се дешава је логично. Мада није лијепо.

Неки преемотивни и плаховити Срби су добијање опомена које се лијепе на гробове (види слику) схватили као поновно етничко чишћење и недавање ни мртвим на миру да почивају. Па сам ја зато лично усликао неколико примјера таквих гробова са опоменама, али не само србских, има ту и муслиманских, римо-католичких, атеистичких, комунистичких и ко зна каквих све не гробова, да се види да је то општа акција, а не селективна.

Шетајући гробљем стекао сам дојам да ова акција није уперена директно ни против кога, да се заиста ради о чистки свих неплатиша. Што је у капитализму нормално, немаш да платиш, у реду, има ко хоће, нема везе што то нарушава обичаје, баштину, лијеп укус и неку божанску праведност. Новац је ново божанство, а не ово којима се многи клањају и моле.

Гробови са обавештењима, фото: Д. Бошковић

Највећа концентрација неплаћених гробљанских услуга је на самом почетку гробља гдје је гробље првобитно и започело са радом, а то су углавном србски гробови, па се може стећи дојам да је ово уперено против Срба, али ходајући гробљем се могу видјети опомене и на свим осталим гробовима, што можете видјети на сликама које слиједе. Ако је некада било Срба више него сада, онда је логично и да статистички има више србских гробова са опоменама, него осталих.

Гробови са обавештењима, фото: Д. Бошковић

Један од излаза из ове ситуације би било да рецимо можда Српска Православна Црква умјесто да проширује свој возни парк скупим аутомобилима да поплаћа за све Србе дугове и нико неће прекопавати те гробове. Или рецимо нека хуманитарна организација која постоји у Срба, а има их доста, мада нису баш у најбољим финансијским ситуацијама. Али ето им идеје па нека размисле.

А ево и идеје за неког концептуалног умјетника, нека лијепи сличне наљепнице по сарајевским парковима на нишане и дијелове нишана који чак ни каквог натписа на себи немају па се не зна ни чији су ни који су и који само вире из земље, јер и они не плаћају гробљарину никоме. Јер како то да су ти гробљански споменици наша културна баштина, а ово наше гробље није и може се прекопавати. Прекопавамо неке гробове, а неке не, гђе је ту правда и поштење. Али је ово већ друга тема за многе округле столове.

Могли би се онда побунити агностици, атеисти, комунисти да је све то у ствари смишљено од стране вјерника да се направи етничко чишћење свих који су невјерујући, јер нема те организације или удружења који би плаћали за њих гробљанске трошкове. У случају Срба тешко је повјеровати да би СПЦ или нека србска хуманитарна организација радо платила дуг Србима који немају крст на свом споменику без обзира што је написан азбучним писмом (види слике).

На овој слици необична споменика сам и лично био на сахрани двоје младих који су пред само вјенчање погинули у аутомобилу. Невиђена трагедија. И њихов споменик је предвиђен у случају даљњег неплаћања да буде ресетован (да се изразим ријечником блиском покојницима). Како су били активни чланови клуба „Стелекс“ (СТуденти ЕЛЕКтротехничког факултета Сарајево), ово удружење би могло да плати ради сјећања на своје чланове трошкове „Покоп“-у, или да бар организују прикупљање средстава од многих по свијету разасутих електро-инжењера бивших чланова Стелекса.

Треба се организовати и радити, а не само кукумавчити над некаквом несрећном судбином и чекати да Бог нешто уради за нас. Бог је увијек био на страни великих кордона, а не паћеника и губитника.
Јер ако је потребно због политичких поена да се дигне тензија због нечега, онда је дижите нечим другим, теже оборивим, рецимо поставите питање садржаја спомен плоча по ФБиХ гдје се спомињу Срби као злочиначки народ, народ агресора и криминалаца. На то је потребније реаговати, јер је то удар на Србе као народ поготово што не можемо бити агресори на својој земљи, а не на ову акцију сарајевских гробара. Јер Сарајлије немају више мјеста гдје са се покопавају.

Имате ли ви какву идеју гдје и како да нас покопавају, ако је све пребукирано?
Да се донесе одлука да не умиремо више, да се дезинтегрисавамо у атоме или шта?

Душко Бошковић

———————

12.11.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић