Пошто прочитамо поему БОЈАНА, без икаквог двоумљења, без и најмањег устезања морамо рећи и признати да је њен аутор Каплан Буровић несумњиви дисидент. Наглашавамо ово, јер – међу његовим непријатељима – има и таквих који му оспоравају дисиденцију, тобоже његова су дјела забрањена зато што је хапшен, а не да је хапшен због његових дјела.

Сада се поставља питање: Које мјесто припада Каплану Буровићу међу нашим, југословенским, дисидентима?

Не само широм екс-Југославије, већ и ван граница њених, познат је као Дисидент Бр. 1 Југославије Милован Ђилас, иако има и таквих који М.Ђиласу оспоравју и најобичнију дисиденцију. То је посебно питање, у које овде не залазимо.

Својом студијом Ко је Дисидент Бр. 1 Југославије? Саво Змајевић нам је непобитно доказао да Милован Ђилас не само што није Дисидент Бр. 1, већ напротив, он је и један од оних који је персекутирао Каплана Буровића због његове дисиденције, о чему су и прије њега говорили многи други.

Кад је Каплан Буровић 1952. године објавио поему БОЈАНА, Милован Ђилас је био члан Политбироа СКЈ и вицепресједник Југославије, или – како каже Саво Змајевић – аутор стравичног дјела ГОЛИ ОТОК.

А ово значи да је Каплан Буровић претходио Миловану Ђиласу.

Неки наводе “чињеницу” да је М.Ђилас хапшен прије Каплана Буровића, али ни то није истина: Каплан Буровић је хапшен још 1951. године, док је М.Ђилас ухапшен 1955. године.

Документа су тврдоглава. Не можемо их порећи, а и прикривати их, заташкивати их и ћутати о њима. Како се чинило до сада, не може се више. Документа и чињенице јасно говоре да је Каплан Буровић претходио Миловану Ђиласу, да се Милован Ђилас и надахњивао од БОЈАНЕ, па и пошао стопама Каплана Буровића, а не овај стопама Милована Ђиласа, иако К.Буровић није био ни најобичнији члан партије (СКЈ), док је М.Ђилас био ништа мање већ члан ЦК КПЈ, односно СКЈ, па и члан Политбироа, иза Ј.Б.Тита личност Бр. 2 у партији и на власти.

Ако оставимо по страни титоизам и православни фундаментализам, морамо признати да је Каплан Буровић не само дисидент, већ и Дисидент Бр. 1 екс-Југославије. Оспоравати ово, или ћутати о овоме, значи фалсификовати историју нашега народа, чинити оно што су чинили и настављају да чине Титоисти.

Сљедствено, мислимо да је Каплан Буровић неоспоран Дисидент Бр. 1 Југославије.

Ако се о овоме до сада ћутало, ако смо до сада, непознавајући га, или из којекавих других разлога, ћутали о овоме, крајње је време да се исправимо и признамо примат дисиденције Каплану Буровићу, његовом перу и његовом уму, његовој смјелости и неоспорном витештву, херојству. Или је ко прије њега иступио тако и са тих позиција?

До тада – НИКО!  Бар ми не знамо да је ма ко учинио нешто тако. Ни ван граница Југославије, камоли ту – под гвозденом петом крваве клике Тито-Ђилас-Ранковић! Лицем у лице са овим крвавим злочинцима, нико се није усудио ни да помисли нешто тако, камоли и да напише, па и да то објави! Пред терором социјал-фашистичке банде Тито-Ђилас-Ранковић сви јунаци ником поникоше и у црну земљу погледаше. Па и они, које нам је “Народна” скупштина прогласила за народне хероје. Ни највећи јунаци Совјетског Савеза нису се усудили да назову тако – Голготом – Стаљинов СССР! Ни усмено! Ни из избеглиштва, из иностранства! А о балканским јунацима да не говоримо.

Ни о европским! Реците нам, ако знате кога на овом свијету, да је учинио то прије Академика Буровића?! Питамо: Гдје су били тада они које нам славе као дисиденте?! Прије њега, као дисидент, ми не знамо да је ма ко други иступио ни на Балкану, нити у Европи, па ни у свијету. Изволите провјерити!

Навелико слављени Сахаров, Јефтушенко, Солжењицин, Пастернак, Бродски, Буковски, Пањин, Сињаски – дисиденти СССР и други, или Кинез Ниен Цхенг, Кубанез Ангел Цуадра Ландрове и остали, сви су до једног иступили дисидентно послије Каплана Буровића. Наш Буровић им је претходио и животом својим и стварањем. Располажемо и чињеницама да је поема БОЈАНА одјекнула и у дисидентним дјелима оних који себе сматрају дисидентима бр. 1 свог народа: колико за примјер наводимо македонског дисидента Венка Марковског. Преко свега, и у самој поеми БОЈАНА Каплан Буровић не иступа само против југословенске стварности инкарниране од социјал-фашистичке клике Јосипа Броза Тита, већ и против истих клика осталих тзв. Источних, “социјалистичких” земаља. Он сасвим јасно каже за Бојану, пограничну ријеку између Југославије и Албаније:

Обале јој с обе стране
Притиснуле љуте ране. 

С обе стране! Не само на страни Југославије, већ и на оној другој страни – на страни Албаније, која симболизира све, не само СССР, већ све Источне земље, тзв. “социјалистичке”. Према томе, Каплан Буровић није Дисидент Бр. 1 само Југославије, већ и Европе, па и свијета. Или му је ко претходио?! Каплан Буровић, као дисидент, не припада само екс-југословенским народима, већ свима, широм Европе, и преко океана, широм свијета! Његов биограф, књижевник Радован Б. Милић је јасно нагласио да је Каплан Буровић “Човек који је цео свој живот посветио науци, који је прихваћен и признат од научних светских кругова и елите, (те да као такав) не може бити човек само једног народа, само једне вере и једне нације. Он је човек свих вера и свих нација, човек света, јер значајни допринос његових дела превазилази границе једне нације и као развигор обиграва планету неуништивом истином…” (Подвукао сам аутор, Р.Милић).

Ово је једна од специфичности дисиденције и стварања Каплана Буровића. Једна, јер његово дисидентно стварање има и неке друге специфичности, по којима се он разликује од свих других дисидената. О овоме би требало посебно писати. Ми само наглашавамо да се Каплан Буровић није задоволио само пропагандирањем дисиденције унутра екс-Југославије, међу југословенским народима, већ је преносио дисиденцију и у друге народе, посебно међу народима Балкана. Конкретно: у Албанији и међу тамошњим народима и националним мањинама. Па и у Швајцарској, гдје се тамошњи социалисти и комунисти још увек клањају богу званом Сталин и његовим анђелима Тито, Енвер и тутти qуанти. Не знају, јадни не били, да – да су им допали у руке, као Каплан Буровић би се провели: на живо би их одрали!

Друга посебност његове дисиденције је: док сви други дисиденти стигматизирају само једну страну, а другу подржавају, Каплан Буровић стигматизира обе, и југословенску и совјетску, не правећи разлику између њих.

Трећа посебност је што се Каплан Буровић из једног екстрема, социјал-фашистичког, не баца у други екстрем, већ остаје са народом и уз народ, одан његовој вјечној борби против израбљивања.

И не само поемом БОЈАНА! Академик, проф. др Каплан Буровић је аутор и других дисидентних дјела, публицистичких, умјетничких и научних, којима је достојанствено прослиједио, наставио и доказао своју свестрану дисиденцију. Он је аутор дисидентне дисертације О ДЕТЕРМИНИСАНОСТИ ДРУШТВА И ДРУШТВЕНОГ УРЕЂЕЊА (Скопље 1954), романа ИЗДАЈА (Тирана 1965), збирке приповиједака ОДЈЕК КОРАБА (Тирана 1968), новеле ЗМИЈА (Тирана 1969), сонета ДОЋИ ЋУ! (Затвор у Бурељу-Албанија 1973), приповијетке ПЛЕХ (ЂУБРЕ, затвор у Бурељу 1985) и других дјела, једно значајније од другог, сва у очекивању да се детаљно анализирају и да им се призна мјесто, које им по вредностима припада, као и самом аутору, кога још увијек, дан-данас персекутирају и свакако злостављају, прогањају и држе по црним листама, оспоравајући му и елементарна људска права зато што се не мири са сталинизмом (титоизмом и енверизмом), па ни са вјерским фундаментализмом, понајмање и са свакојаким фалсификатима, којима се индоктринирају и хушкају једни народи против дугих.

Као посебан дух, академик, проф. др Каплан Буровић створио је и поклонио нам посебна дјела, која су служила и служе истини и, преко истине, добру народа, свих народа, посебно нашег. За незаслужени третман који му је учињен и чини му се, покољења ће све нас осудити, јер за то нису криви само они који то чине, већ и ми што то гледамо и ћутимо.

Илија Вучјаковић