Слободарска омладина Србије, односно ФБ Srbija – Minut do Dvanaest, направила је интервју о данашњем положају радника у Србији и привреди заборављеног Раковачког басена, који је некад био гигант и запошљавао око 20.000 људи, а данас је симбол пропадања државе и уопште радничке класе.

Професор др Драган Шкобаљ је познати стручњак за енергетику, заштиту животне средине, енергетску ефикасност, био је директор у фабрици воде, члан је Српске академије иновационих наука, руководилац је и учесник многих пројеката из области енергетске безбедности, обновљивих извора енергије итд. Проф. др Шкобаљ је велики познавалац кретања у српској привреди, али и њеног положаја у односу на регион и глобалних прилика.

Иако се у Србији говори о неком привредном расту и развоју, расту и суфициту, права слика стања су девастиране фабрике као што су ове у Раковичком басену…

ПОЛОЖАЈ РАДНИКА У ДАНАШЊЕМ СИСТЕМУ У СРБИЈИ, ЦЕНА РАДА И ДА ЛИ ОНА ПРЕДСТАВЉА ЈЕДАН ОД ГЛАВНИХ РАЗЛОГА ЗА КОЛОНИЈАЛАН ПОЛОЖАЈ ЦЕЛЕ НАЦИЈЕ?

Користим прилику да вас информишем да се наша држава Србија налази у врло тешком економском и политичком положају, која ме много подсећа на ситуацију која је била пре 75 година пред Други свјетски рат, а можда и пред Први свјетски рат. Ово су све програми који се примењују над земљама у развоју да би се претвориле у потпуне вазале, да би се потпуно окупирале и да би се управљало Балканом и како каже Нови свјетски поредак – Западним Балканом. Потребно је разрушити индустрију, односно уништити радничку класу, која је кроз историју била носилац развоја и квалитетних и нових промјена.

Треба нагласити да је присутни обим производње у Србији данас 37% у односу на 1989.годину. Тај физички обим производње је мањи него за време бомбардовања 1999.године. Рапидан пад производње и рапидан пад стандарда долази након петооктобарске револуције 2000.године, у којој су нам обећавали куле и градове, а дочекали смо ово што смо дочекали.

Ми имамо у задњих пет година, веома скроман пораст бруто домаћег производа (БДП) свега 0,6%. Да бисмо сервисирали само камате, обавезе према иностранству, потребан нам је пораст БДП-а 4%, па се поставља једно логично питање – на који ћемо ми то начин повећати плате и пензије?

Ми имамо минималну цену рада која је забрињавајуће ниска, она износи 1 евро по сату, а најнижа цјена рада у Европској унији је у Бугарској је 4,4 пута већа него у Србији, и рецимо једној Румунији у којој је 5 пута већа него у Србији. Значи, укупна примања тих људи је 20/21.000  динара, па подјелите ви 20.000 са 30 дана, то је 700 динара по дану, шта ви за то можете да купите и како све трошкове да подмирите?

Ми се практично налазимо у робовласничком односу са тенденцијом да буде још горе. Нисмо дефинисали узроке проблема и стално се бавимо последицама.

Најновије информације кажу – повећаћемо једнократну помоћ пензионерима 6.000 динара. Шест хиљада је 50 евра, 50 евра поделите на 12 месеци, па ћете видјети да је то 4 евра по месецу, шта то значи, то не значи ништа?!

Ово је систем који је гори него у робовласничком друштву, јер робови су били заштићени и имали су где да спавају и шта да једу, а човјек који прими 20.000 динара не зна шта ће са собом.

Минимална корпа потрошачка је 69.000 динара, а плата најнижа 21.000 динара, то је 3,5 пута је потребна већа плата да би се дошло до минималне потрошачке корпе, и свједоци смо да и ови људи који нису просјаци пребирају по контејнерима да би обезбједили било какав живот. На овакав начин неће обезбједити никакав.

Али, стално причамо о резултатима, стално причамо о успесима којих нема, па ме ово подсећа на ону чувену Кочићеву приповетку „Јазавац пред судом“, када судија пита Давида -Како је, а он каже * Господине судија, добро је… -Па како је Давиде… Па ево овако господине судија, сви весели, сви задовољни и сви певају, само се нигдје песма не чује…

Захваљујући ниском физичком обиму производње и захваљујући ниском БДП-у ми смо дошли у овакву ситуацију, јер смо из темеља ортодоксно примјенили неолиберални концепт капитализма, који нам намеће да се држава потпуно одмакне од свих збивања, да то практично само буде сервис и да тржиште све уређује. Од тог концепта су одустале и развијеније европске земље и земље Новог свјетског поретка, па сте видели да су учествовали у спасавању банака да су убацивали 700 до хиљаду милијарди евра, односно долара.

Али, тај ортодоксни систем примјењују на нама преко властодржаца, преко људи који ортодоксно проводе ово. Ми из темеља морамо овај механизам да промјенимо, да се одрекнемо Међународног монетарног фонда (ММФ), да се одрекнемо пута у Европску унију по сваку цијену, јер ММФ није банка него управљачки механизам који нам намеће шта треба да радимо – али тако да нам је сваке наредне године горе него претходне.

Погледајмо, направимо анализу задњих 5,5 година па ћемо констатовати да је 150.000 људи напустило ову земљу, од чега 75% млађих људи, то су носиоци развоја привреде и пољопривреде. Не могу бити носиоци развоја људи преко 60 година.

Што се тиче запослености то је једна обична фарса. Овај Закон о раду то је робовласнички закон, који је довео људе у ситуацију робова –  да „треба бранити 20.000 јер боље је ишта него ништа“… Ту се постављају односи гдје се не може формирати породица, гдје се људи не могу женити, удавати, гдје се уговори склапају на три месјеца по више пута, па се ствара лажна слика како је запосленост повећана… па се сад барата са цифром од 10% а незапосленост ЕУ је негде 10,7% па кад би урачунали овај број људи који је напустио ову земљу у последњих десетак година, онда бисмо дошли до фрапантних цифара где је та незапосленост 26/27%, колика је незапосленост у Грчкој и у Шпанији. Све су то као напредне земље које имају овако озбиљне проблеме…

Пензије су пале у задњих пет година 35%, а плате су реално мање за 20%. 

ПОГЛЕДАЈТЕ ЦЕО ИНТЕРВЈУ:

***

7.9.2017.  за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић