Отимање и пљачка је мотив због којег је страдао Александар Симовић и хиљаде њему сличних

Књига о Александру Симовићу (аутора проф. др Бошка Бојовића и др Срђана Цветковића) једном од најбогатијих и најуспешнијих индустријалаца Србије између Првог и Другог светског рата, осведоченог хуманисте, добротвора, родољуба, носиоца Албанске Споменице и француске Легије части, осуђеног на смрт 1945. године, промовисана је у Дому војске Србије. Осим аутора о личности и трагичној судбини једног од најистакнутијих Срба тог времена, говорили су проф. др Јовица Тркуља, Миле Антић из Мреже за реституцију и адвокат Драгољуб Симоновић. Приказан је и докумантристички филм „Индустријско наслеђе Обреновца” аутора Иване Јаношевић и РТВ Студио Маг.

Симовић је био власник огромног богатства, које одмах после његовог стрељања, новоустановљени мрачни комунистички систем конфисковао. Био крив што је био родољуб, добротвор, а највећа кривица је деценијама стицано богатство Симовића.
Монтираним суђењем, војни суд у Ваљеву, фебруара 1945. без јавне расправе, присуства јавности, без поштовања судске процедуре, где ниједна тачка оптужбе против овог српског индустријалца није доказана…” (опаки и зли) пресудили су Симовићу.

„Предмет који се налази у Војном архиву Србије „Војни суд Ваљево/Суд бр 12-45”, представља крајње експлицитну, школску илустрацију судског убиства, правног стручног термина, који је Слободан Јовановић употребио за суђење Апису у Солунском процесу 1917. Хронологија суђења Симовићу и садржај његовог предмета, указују на екстремну хитњу, брзоплетост, дилентатизам, злочиначки подухват и све оно што карактерише термин судско убиство. Докле год Србија буде земља тајних гробница и неосуђених злочина, са још преко 13.000 захтева за рехабилитацију жртава комунистичког терора, остаће бесудна земља у којој траје рат против неупокојених жртава, земља беле смрти и мрачне савести, без правне сигурности и цивилизованог правосуђа – речи су проф. др Бошка Бојовића.

Проф. др Бошко Бојовић

Симовић је убијен под лажном оптужбом „покретача масовног убијања”, од стране преког војног суда и револуционарних власти, осведочених починилаца масовног убијања десетине хиљада цивилног становништва Србије. Према списку „Отворена књига”-регистар жртава после 12. септембра 1944. Александар Симовић заведен је под бројем РКТГ 14875.

Породици Симовић све је одузето, остали су на улици. Богатство Симовића, по конфискацији постало је државно власништво, а његове стругаре, млинове, највеће на Балкану, електрану, бродове, тегљаче, променили су безочном отимачином и пљачком власника и називе у време комунизма, а данас у време увезене демократије која фаворизује капитализам, од објаката, импозантних зграда, постројења, остале су руине. Ипак, од 2006. једна од најдужих улица у Посавини носи његово име у Обреновцу, а марта 2011. Виши суд у Ваљеву је објавио рехабилитацију Александра Симовића.

„Судбина предузећа Симовића, судски одстрел његовог власника, нестанак огромних погона који су запошљавали око хиљаду Обреновчана и њихових породица, представља јединствену метафору прошлости Србије, њеног народа и њене привреде, од просперитета и социјалне хуманости, преко суза и крви окупаторске и комунистичке злочиначке деструкције и девастације, до коначног биланса савремене демократије”- пише др Бојовић у књизи.

Помагао комунисте – они га убили

Скраћеним поступком преко војног суда мучки је убијен Александар Симовић. Иако је био помагач партизанског покрета, КПЈ, несебично помаже током нацистичке окупације крије чланове Политбироа: Кочу Поповића, Милована Ђиласа, Александра Ранковица, Авда Хуму, по доласку поменутих на власт, осуђен је на смрт, као „народни непријатељ”. Потомци Симовића ни данас не знају како је и под којим околностима убијен овај угледни човек и патриота у време једноумља комунистичког ситема, нити где почива – истакао је др Цветковић.

У периоду од 1944. до 1946. били су еклатантни примери манифестације тоталитарне владавине и неправне државе. Све то је управо примењено на Алексанра Симовића, прво ликвидација политичког противника, потом повреда основних људских права, изгони, суђења без суда, грубо кршење процесних права, лишење слободе, конфискација и национализација имовине и најтежи облици дискриминације. Процес суочавања са прошлошћу је изузетно тежак и личи на Пандорину кутију. Када је реч о отварању досијеа тајних служби Србија, није ништа урадила, махало се тиме на свим изборима. Србија је донела једну Уредбу 2001. коју је Уставну суд ставио ван снаге. Србија је једина земља у транзицији која нема закон о отварању досијеа тајних служби, који је претпоставка да би се остали кораци у сагладавању мрачне прошлости комунистичког система успешно обавили. Када је реч о рехабилитацији, 2006. је донет Закон који је реалативно успешно примењиван и по том закону је донето око две и по хиљаде решења о рехабилитацији. Међутим тај закон није предвидео обештећења. Тек новим Законом о рехабилитацији из 2011. предвиђено је обештећење, а исте године је коначно донет Закон о реституцији, најдуже одлаган, који је лоше конципиран. Примена тог закона велики је проблем и наследници Александра Симовића ће се са тим тек суочити – рекао је проф. др Јовица Тркуља.

Проф. др Јовица Тркуља

Ако се имају у виду хиљаде пресуда сличног карактера, као у случају Симовића, као и на десетине хиљада егзекуција без суђења, у питању је крвопролиће геноцидног размера – консатација је адвоката Драгољуба Симоновића.

Злочин који је некажњен , који се крије, који је заборављен – поновиће се пре или касније. Отимање и пљачка је мотив због којег је страдао Александар Симовић и хиљаде њему сличних, оних који су стварали и подизали не само индустрију, него свеукупну екомију тадашње Србије. Имовина коју су стварали Симовић и његови преци и дан данас постоји. Како мењати свест у главама политиче елите и самих грађана – озбиљно је питање. Садашњи Закон о реституцији је донет са циљем да се заштите спорни интереси оних који су учествовали у још спорнијим, пљачкашким приватизацијама које су нам се дешавале у протеклих 27 година. Случај реституције имовине породице Симовић је у фокусу. Кључно је како ће се примењивати Закон о реституцији, на Агенцији за реституцију јесте да примени закон на најбољи могући начин, да се држи приоритетног начела који говори о враћању у натури – истакао је Миле Антић из мреже за реституцију.

Политичке елите у Србији нису спремне ни данас за озбиљно суочавање са ауторативном прошлошћу, нису направиле дисконтинуитет са тоталитарном владавином, него врло спретно од 90 – их после 2000. примењују полуге и механизме који су врло успешно развили Броз и његови сарадници – указује др Тркуља.

Расипништво експлоататора

”Након конфискације предузећа Симовића, од стране „народне власти”, радницу су изгубили готово сва права и највећи број надлежности по којима је племенити идустријалац Симовић надалеко био познат. Његови радници са породицама су имали бесплатно становање, огрев, бесплатну струју и одећу, печеницу за Божић и Васкрс. Све то им је 1945. укинуто „у име народа” као расипништво капиталистичког експлоататора”.

У логору на Бањици због помагања комуниста

– Ацу Симовића јануара 1943. Немци спроводе у логор на Бањици, где је био шест месеци. Мучен је, пребијан. Био је одређен и за стрељање јер је утврђено да је скривао Александра Ранковића, Кочу Поповића, Милована Ђиласа и Авду Хума. Ухапшен је тада и Симовићев син Митар.

Из изјаве Симовића 10. фебруара 1945.

„У јуну 1941. дао сам преко директора мог предузећа Моше Аврамовића 50.000 динара у готову за Мошу Пијаде. Због тога сам тужен у Гестапоу и био у затвору у Београду. За ово ме је оптужио мој књиговођа Никола Грос, касније као Немац позван је у немачку војску и Алија Зинић Босанац усташа-гестаповац. Пред њима сам рекао и то да „Више волим да дође Црвена армија, па макар био директор својих предузећа”.

Биљана Живковић, новинар и публициста

Биљана Живковић

—————

28.7.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић