МОЛИТВА

Несрећан си, народе мој, биједна си, отаџбино моја!

Знам ја и осјећам невоље твоје и црни чемер, што ти је стегао душу твоју. Знам ја то и све осјећам, ал ми не дају пјевати о срећним данима минула времена, али ми не дају кукати над општим јадом твојим. Народе мој заборављени и кукавна отаџбино моја!

Немилосна ме тјерају с гробља, шибају ме страшно и ријечи ми у грлу стају. Гробови остају неопојани ријечима чистијем, непокапани сузама искренијем, а мајке сиње неутјешне утјехом благом, па се буни у љутој срџби и божије и људско срце, и мртва се тијела у мртвачкој одори дужи из неоплаканих гробова и оглушују се језицим јауком и лелеком, да душа у човјеку протрне и премрзне.

И, Боже мој велики и силни и недостижни, дај ми језик, дај ми крупне и големе ријечи, које душмани не разумију, а народ разумије, да се исплачем и изјадикујем над црним удесом свога народа и земље своје.

Поклони ми ријечи, Господе, крупне и замашне ко брда хималајска, силне и моћне ко небески громови, оштре и језиве ко свјетлице божије, и тирјанима неразумљива ко што је неразумљива сфинга египатска роду човјечанском.

Дај ми те ријечи и обдари ме, Господе мој, тијем даром својијем великијем и милошћу својом неизмјерном, јер ће ми срце свенути, јер ће ми се душа од превелике туге и жалости разгубати!

Из  дела „Јазавац пред судом“, које је Петар Кочић написао 1903. године.

фото: Kisha D. Dorado

—————–

2.7.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић