Усташки злочинац Јуре Францетић у априлу 1942.

Вест да је емигрантска (усташка) Хрватска академија знаноси и умјетности у дијаспори са седиштем у Базелу наумила да 1. јула у Оточцу постави спомен-плочу Јури Францетићу, усташком пуковнику и једном од најзлогласнијих хрватских ратних злочинаца, изазвала је огорчење и револт и међу црногорским антифашистима јер су и црногорски партизани добро запамтили злотворства Францетићеве Црне легије.

Причу о томе потписник ових редака је својевремено записао од Вукице Мићуновић, последње, прошле године преминуле црногорске хероине, легендарног јунака са Вилића гувна и Љубина гроба, која никад није волела да прича о себи и својим подвизима, већ увек о другима, посебно о онима који су остали на браницима слободе:

– Никад нећу заборавити наше борбе са усташама и Францетићевом Црном легијом у ливањском крају 1942. године – казивала ми је својевремено Вукица Мићуновић.

Незнани јунаци

– У селу Подгреда смо успели да се извучемо из њиховог обруча само захваљујући четворици младића из Далмације и Крајине, који су који дан раније дошли у нашу бригаду (реч је, наравно, о Четвртој пролетерској црногорској бригади, напомена Б. С) и нико им ни имена није запамтио. У кртичним тренуцима они су заузели један пресудно важан положај и пушкомитраљезом нам штитили одатле одступницу, али се потом, нажалост, нису успели и сами извући. Сутрадан, наш Други батаљон је на јуриш освојио села Подгреду и Поточане. На месту с кога су претходног дана дејствовали наши заштитници и спасиоци нашли смо четири трупа без глава! Мало потом, у једној кући у Поточанима, у којој је, изгледа, био смештен штаб усташке бојне, нашли смо и две торбе, зобнице из којих се коњи хране житом и у њима главе тих наших незнаних другова. Зобнице су биле обешене о веригама изнад огњишта, изнад котла у којем се кувао ручак за црнолегијаше. Трагедија наших неустрашивих другова, којима на велику жалост и моју и свих нас никада нисмо успели дознати имена, и бестијално иживљавање усташа и над њима мртвима толико су нас све потресли и мотивисали да смо једва чекали прилику да их осветимо, а прилика нам се убрзо пружила у борби за ослобођење Ливна – испричала је Вукица.

Грозоморна смрт

Недуго после жестоког пораза у Ливну, Францетић се 22. децембра 1942. године авионом запутио у Лику на нови борбени задатак који је добио од Павелића. Мотор летелице је отказао (до данас се шпекулише да је у питању била нека саботажа Италијана или партизана) и пилот је морао да се приземљи на територији коју су контролисали партизани.

И пилот и Францетић су остали неповређени, али на њихову несрећу пре партизана до њих су дотрчали мештани из околних села и масакрирали их вилама и рогљама тако да сви каснији покушаји хирурга у партизанској болници нису уродили плодом нису успели да спасу Францетића и размене га за стотине заточених Срба у Јасеновцу.

Тежак пораз Црне легије

Сви покушаји више партизанских јединица да изврше наредбу Врховног штаба и по сваку цену заузму Ливно у јесен 1942. године, остајали су безуспешни – моћна, утврђена и до зуба наоружана Францетићева Црна легија од око 1.500 љутих усташа није дала Ливно ни да се гледа, а камоли заузме.

Једне кишовите ноћи, Четврти батаљон Четврте пролетерске бригаде, којим је командовао Саво Дрљевић, успео је неопажено да се увуче у град и утврди у неколико кућа испод брда Башајковац. Кад је сутрадан Црна легија, која је сваког јутра са таламбасима и музиком парадирала по вароши да би прославила још једну победоносну ноћ и подигла морал народа, ништа не слутећи, наишла улицом испред утврђених и притајених бораца Четвртог батаљона, дочекала их је жестока ватра.

У тој великој победи, из строја Црне легије је избачено више од 400 бојовника и она се никада од тада до краја рата није више успела сасвим консолидовати, а жестоку цену су платили и партизани – за то прво ослобођење Ливна је пало 27 бораца.

Хитлерово одличје

Анте Павелић, очигледно тешко погођен смрћу Јуре Францетића, месецима је потом то скривао од својих присталица, а онда га је посмртно обасуо највишим одличјима. Францетићева смрт је погодила и самог Адолфа Хитлера па му је и он посмртно доделио своје највише одличје – Гвоздени крст.
Отеле усташки митраљез

Све до касно поподне трајали су у Ливну јуриши црнолегијаша и очајнички отпор партизана. У тренутку кад је изгледало да се партизани више не могу одупрети и кад им је понестало и муниције, појавила се усташка танкета и дошла тик испред виле др Душана Митровића (њега и његову супругу Ранку усташе су међу првима заклале још у јуну 1941. године), у којој је било утврђено гро партизана.

Док се танкета полако намештала да гранатама из лаког топа разори кућу и уништи партизанско гнездо, Душан Бановић, један од партизанских командира, из ранца је извукао припремљену флашу бензина са фитиљем, запалио га и са прозора бацио на танкету, која се зачас претворила у буктињу.

Двојицу усташа-тенкиста који су искочили из танкете, партизани су брзо смирили, а онда су из куће истрчале Драгица Ђурашковић и Вукица Мићуновић, ускочиле у оклопно возило, које се још димило и из њега извукле тешки митраљез и неколико сандука са око 10.000 пушчаних и митраљеских метака.

ИЗВОР: ВЕСТИ

***

ПОВЕЗАНО:
*НА ОВО НИ ЈЕДАН ЖИВИ СРБИН НЕМА ПРАВО ДА ЋУТИ: У Загребу постављају споменик највећем усташком кољачу Јури Францетићу

—————

1.7.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић