ОДА ВИТЕЗУ ТИБОРУ ЦЕРНИ
Тибор Церна, витез са Кошара,
Храбријега рађало се није,
Док је једног Срба и Мађара,
Док је српског рода и Србије.
Његов подвиг мора да се памти,
Да се клања божанској смјелости,
Име да Му док нас има памти,
Да нас ране његове и кости.
Што још славну караулу страже,
Опомињу како јунак гине,
Ком је Царство непролазно драже,
Но издаја срамна, Отаџбине.
Не могаше више да се мири,
Да му браћу коси немилице,
Снајпериста што подмукло вири,
Морао је да му види лице.
Сред страшног се огња усправио:
– Хајде, пуцај, вјечним ме учини,
О овом сам часу одвек снио,
Хајд, усташо, спреман сам, не брини.
Виђе светлост што ка њему лети,
Тог је трена да је мртав знао,
Али није још смио умријети,
Још је врата сломљеног стајао.
Онда му се крв разли по челу,
И угледа коњаника море,
Војску дивну, небески бјиелу,
Где га зову да им дође горе.
– Благо теби данас и довјека,
Данас један од нас, зачу поста,
Ал’ мораше ипак да сачека,
Па да каже: Смрт је моја проста.
Када браћа џелата му скину,
Зачу хитац, јаук нечовјека,
И мирно се Небесима вину,
Као мору планинска ријека.
И сад р’јетки чују бруј с Кошара,
То са оном војском Тибор лети,
То са њима витез разговара:
– За ову је земљу вредело умрети.
Аутор стихова песник Невен Милаковић
***
Данас је у Дебељачи откривен споменик једном од погинулих 108 војника на Кошарама 1999. године Тибору Церни.
Ката Церна, мајка Тибора Церне, захвалила се свима који су учествовали у подизању споменика и замолила је државу да води рачуна о борцима, „да не буде да су џабе дали живот али и о овима што су остали“.
Поздравила је све који су дошли, а посебно јој је драго било што је видела Тиборове саборце. Рекла је да, када је видела споменик, тешко јој је било да дозове његов лик у сећање, јер Тибора никада није видела озбиљног, „увек је био ведар и насмејан“.
„Био је храбар кад се родио и мислим да је био храбар кад је умро. То је урођено, али има нечега и у васпитању“, рекла је Ката Церна.
У име учесника битке на Кошарама окупљенима се обратио Војислав Вукашиновић.
„Осаманаест година смо чекали прво спомен-обележје, првом међу једнакима, хероју Тибору Церни. Он је један од 108 српских Обилића који је за нас још увек жив. Живеће у нама докле год смо живи и докле год будемо причали о, мало је рећи, херојским погибијама“, рекао је Вукашиновић.
Присетио се приче када је Церна био у рову са саборцима.
„Тукао их је непријатељски снајпер, нешто је морало да се предузме. Тибор је устао да би га снајпер погодио, а наш војник је открио непријатеља и елиминисао га. Први метак га није погодио, али зато други јесте. Тибор је пао и рекао ‘За ову земљу вреди гинути'“, рекао је Вукашиновић.
Додао је да се нада да ће и сви остали хероји у блиској будућности добити централни споменик.
„Да никада не заборавите хероје, мајке, породице, инвалиде који су оставили делове тела на врлетима Проклетија, и српске ратнике који се нису освртали према сили која их напада већ према светињи коју бране. Знали су да је иза њих Пећка патријаршија, Високи Дечани, њихове мајке и сестре“, додао је Вукашиновић.
Кошаре – борба са далеко надмоћнијим непријатељем
У борбама за караулу Кошаре, која је трајала од априла до јуна 1999. године, погинуло је 108 припадника Војске Југославије и најмање 200 припадника Ослободилачке војске Косова. ОВК је имала подршку регуларних јединица албанске војске и авијације НАТО-а.
Караула је лоцирана на обронцима Проклетија, недалеко од Ђаковице и Дечана. У том тренутку на фронту је било нешто више од 100 припадника граничних јединица ВЈ, а због жестоких напада из ваздуха, али и диверзија ОВК, већа помоћ није могла одмах да стигне.
После пада карауле, стигло је појачање од више стотина припадника Војске Југославије из пешадијских и специјалних јединица, тако да је линија фронта стабилизована 19. априла и није било већих померања до краја рата.
НАТО је, ради директне подршке јединицама ОВК око Кошара, у Албанију упутио 24 јуришна хеликоптера „апач“, пошто тадашње македонске власти нису дозволиле да ове летелице буду смештене на скопском аеродрому.
Уз хеликиптере, Американци су у Албанију као подршку послали и 6.200 војника, писао је тада Вашингтон пост.
„Апачи“ стационирани у Албанији никада нису употребљени у борби, пошто су, после удеса две ове летелице, приземљени, а затим враћени у базе у Немачкој.
Напад ОВК на караули Кошаре трајао је 67 дана.
Прислушкивањем радио-веза, Војска Југославије је установила да су артиљерију и минобацаче веома прецизно наводили људи који су говорили италијански и француски. Извиђачи су на непријатељским униформама виђали италијанске, француске, турске и британске ознаке, као и ознаке Армије БиХ са љиљанима.
Свест да уколико падне линија фронта на Кошарама, крећу много озбиљнији сукоби са ОВК и НАТО-ом, са неизвесним крајем, држала је морал на високом нивоу.
Војска Југославије је често ишла у нападе по леденој киши, мразу, магли и снегу дубине један метар и бранила сваки положај до последњег тренутка – што је додатно утицало на пад морала код непријатеља.
Циљ нападача, ОВК, НАТО-а и албанске војске био је да се продре у Метохију и да се снаге Војске Југославије, до тада маскиране и добро сакривене, натерају на отворену борбу у којој би до изражаја дошла технолошка предност НАТО авијације.
Главнину граничних јединица на Кошарама пре битке чинили су војници на редовном одслужењу војног рока који су служили војску од марта 1998. године и имали су углавном по 19 или 20 година, а у бици за Кошаре у редовима ВЈ борио се велики број добровољаца из земље и иностранства.
Битка за Кошаре је званично завршена 14. јуна 1999. године, када се Војска Југославије, на основу Кумановског споразума са снагама Кфора, повукла са Кошара.
ИЗВОР: Дневни листови, агенције, РТС, интернет, друштвена мрежа Фејсбук
—————-
14.6.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић
СРБски ФБРепортер 
Вечна му слава још један јунак који је дао најдрагоценије што је имао за Србију а није Србин.И уписао се у књигу вечних коју Србија мора да памти и да их се заувек сећа и поштује.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Српском јунаку плочу латиницом написаште . Е зашто , мајко јадна ??
Свиђа ми сеСвиђа ми се