Ретко који народ на свету је од Господа Бога и по Божијој промисли добио такав поклон, као што га ми Срби добисмо: земљу, географски положај, климатске услове и још сва она рудна, шумска и водена богатства, као и обрадиве земаљске површине, које су се на тој земљи нашле. А додатак томе богатству би и србски језик и то са наједноставнијим, најтачнијим, а најлепшим писмом – ћирилицом, која је једно од настаријих писама на земаљској кугли.

А сем поменутога, добисмо ми и великане, те умне Србе који су својим знањем и делима цео свет задужили и задивили. И шта на то све нормалан, паметан и разуман човек може и мора рећи? По мени, само истину! Зато ћу се и запитати – шта то ми Срби, од толиких силних поклона које од Бога добисмо, данас имамо?!?

Па, имамо следеће: уместо да нам земља – држава, буде хранитељка, чуваркућа и понос лепоте, снаге, богатства, доброте и здравља, као и заклон од сваког зла, неверништва, лажи, неправде, робства и беде, ми имамо запуштеност, коров, смеће, пустош и трулеж на сваком месту, јер смо земљу, тај поклон од Бога, у ђубриште претворили.

А уместо ћириличног писма, ми узесмо латинично и туђинско – страно, ма непријатељско и хрватско, које је много мање и безначајније писмо, од наше ћирилице. И при томе, ми још дрско лажемо, како је латиница србско писмо, што латиница није никада била, нити ће бити, јер ту латиницу домисли Мађар – Људевит Гај, за потребе Аустроугарске монархије и Ватикана, да би се помоћу латинице Срби одрекли своје Ћирилице и братског, а сродног, руског језика, као и њихове руске ћирилице! Тако да Срби, без обзира, колико лагали себе и друге људе, не могу слагати Бога, творца свих језика и писама, као и наше ћирилице!

И као треће: уместо да смо светске, а србске, великане и умне људе узели себи за узоре, ми уместо њих себи за узоре узесмо лажове, преваранте, лопове, петоколонаше и сваки други политички олош, који све покраде, издаде и опљачка, као да је земља – држава туђа, а не њиховог рода у којем су се и они породили.

И на крају, могу још само да закључим: уместо да живимо као часни, вредни, радни, задовољни и поносни људи, а поготово Богу захвални, за све поклоне које нам је уделио, ми, поодавно живимо као незадовољници, гунђала, псовачи, и Богохулници. Али често и као ћутолози и њеми посматрачи зла, које се међу нама разиграло и населило, и уместо да се свему томе супротставимо, ми само кукамо, псујемо и наричемо над својом злом судбином, окривљујући све друге, за пропаст у коју смо поодавно загазили.

А при томе, не признајући себи и другима да смо за сво зло и страдања која су нас снашла и то поодавно, ми, сами себи криви. И то због нечињења и одбацивања Божијег поклона као и Божијих закона, али и Божијих узуса, по којима се зна ко је ко: ко је најумнији а ко најглупљи, ко је најхрабрији а ко највећа кукавица, ко је највреднији а ко најлењи, ко је најчаснији а ко најпокваренији, ко је најјачи а ко најслабији, ко је највернији а ко је највећи издајник, ко је најпоштенији а ко је највећи лопов, преварант и олош, ко је први а ко задњи!

Има тога још, али нема потребе да и даље редам поредак који важи по Божијим узусима, јер паметнима и разумнима је и ово довољно што изнесох.

Али при крају, још једну истину ћу да кажем, без обзира да ли ће се она некима свидети или неће! Јер без те истине све ово што написах било би празно и неуверљиво.

А она је следећа: сваки човек или народ, који одрекне Божије дело, а поготово ко Божији поклон одбаци или Божије законе, а по којима људи живе, добиће рачун и сам га мора платити, на овом или оном другом свету! Јер то је тако и никако другачије.

А ко у то не верује, е, то је његов проблем, а не мој. Мој је био да ово спознам, напишем и јавно изнесем, и хвала Богу, ево, то и урадих!

Србски песник за децу и одрасле,
проф. Милосав – Миле Кнежевић.

Нирнберг, Њемачка,
Фебруар, 2017. године.