Горан Лучић Ђурица

Горан Лучић-Ђурица: Под пиргом Светог Саве…


Пише: Горан Лучић-Ђурица

Љубазношћу братском и милошћу Господњом, иако смо стигли ненајвљени, игуман руске царске лавре, кршећи сва правила безбједности која су забрањивала пријем нових гостију у манастир – макар они били и сами Руси (јер наредних је дана у манастир стизала званична државна свита на челу са предсједником Владимиром В. Путином и свуда около већ су били агенти руских служби безбједности) благословио је пријем нама као Србима и дозволио да заноћимо у Светом Пантелејмону, највећем манастиру Свете Горе и најмилијој руској светињи ван граница Русије.

maxresdefault

Јасно су се тада осјетиле све заступне молбе душа српских монаха који су задужили ову руску светињу. А тај дуг није мали!

У време комунистичких репресија, када је Русима било онемогућено да стижу на Свету Гору и обнављају своје монаштво, један монах Србин је својим гласом заштитио Св. Пантелејмон од губитка званичног руског заступништва.

Однекуда, чудом изронивши, и нас тада заступи један Србин који је ту радио као главни рестауратор иконостаса Саборног храма. И да одете на крај свијета, срешћете једног Србина који ће вам олакшати искушења. Слава Богу, иако смо малобројни нисмо безначајни!

Цијелу ноћ је бјеснила права морска олуја, са разорним ударима вјетра и хуком таласа од којих су окна на манастирским конацима цвокотала, чинећи ми јаву из тренутака прекинутог сна, оном са бојног поља.

А ујутру када су са главне башње (звоника) грунули хорови звона (сигуран сам да је највеће звоно на Атосу руско) и море се умирило и олуја је попустила. Од молитви руске светиње јачи је само Бог!

Наш главни циљ био је да посјетимо древни Русик (старији назив је Расик) у коме је српски принц Растислав Немањић примио монашки подстриг – први чин пред монашење. Са јутром, киша нам се придружила као сапутник, а требало се са обале успети у брда, сатима се пробијајући под теретом кроз маглу и влагу.

Већ добар дио пријеподнева пјешачимо, а манастира нема!?

Идем на челу групе са Борисом, нашим путописцем и репортером Вечерњих Новости. Магла је толико густа да се видљивост губи на мање од 10 метара. Тада сам се сјетио и легенде из Хиландара – када су га једном опколили каталонски гусари, са циљем да га похарају, на мољење монаха Богородици Тројеручици спустила се густа магла, таква да се на прст даљине није ништа видјело. Настала је страшна пометња међу пљачкашима, јер се више нису могли распознати, па су се међусобно исјекли мислећи да се боре са монасима. У таквом облаку на земљи и ми смо тражили Русик.

Изгубили смо већ оријентир, а ни са групом нисмо у контакту. Ништа ван стазе не можемо опазити да би нас упутило.

Борис извиђа има ли игдје табле са именом манастира. Али све указују на Кареју.
Одједном узвикну: „Ево га! Видим звоник!“. Заиста, указаше се на једном пропланку куполе, зелене као од жада.

А онда када смо из магле избили тачно на капију Русика и под пирг Св. Саве, био је то празник у души!

Обузео ме је тихи мир, радост неке чудне наде и понос сусрета са једним од судбинских мјеста за српски народ и сву нашу духовност! Ступили смо на капију на коју је стигао Растко, а кренуо Сава.

Пред очима су се низале слике војне потјере која стиже на ово исто мјесто, послата од Стефана Немања да врати младог хумског принца из монашке пустиње на двор.

Ставши испод пирга на чијем врху се уздиже капела Св.Саве Србског, баш она у којој је млади Растко примио први завјет монаштва, осјетих се као војник из потјере који ево послије толико вијекова опет стиже из Србије због принца и свеца

Горе на окну видио сам младића, племићког лица, који ми је спустио завежљај са порфирним плаштом и кнежевском круном, говорећи ми на старом српском: „Браћо не тугујте и пренесите поштованом оцу моме и мајци милој да не лију сузе због мене, јер ја се опих љепотом божанске чистоће и мира!“

Подигох штап, као што је Немањин гардиста подигао копље тражећи безусловно принца од Србије и по цијену богохулне борбе!

Овај пут то је било само у спомен на онај судбински дан у коме Захумље изгуби принца, а српска држава доби просветитеља и крститеља.

Послије толико вијекова наша „потјера“ са поносом и неизмјерном срећом ступи на капију Русика, радујући се што види пирг „растанка са овим свијетом“.

Чекао нас је Свети Сава, љубећи нас духовном радошћу и кличући што му носимо дах вољене Србије, лица Раса, Зете и Хума.