„ПОСЛЕДЊА СТРАЖА“ Ненада Милкића, споменик хероју са границе је први роман аутора најављене трилогије о борбама на Косову и Метохији, о караули Кошаре.

„Зов карауле“ је други роман који је аутор Ненад Милкић посветио херојима Кошара, припадницима славних јединица извиђачко-диверзантске чете из Ниша, 53.граничног батаљона, 125. и 549.моторизоване бригаде, 63.падобранске бригаде, 72.специјалне бригаде, војне полиције, као и србским и руским добровољцима. Роман је испреплетан причама преживелих бораца о њиховом доживљају ратног сукоба на том делу србске територије када су у једном тренутку на њих дејствовали НАТО снаге, терористи УЧК/ОВК, званична војска суседне државе Албаније, и страни плаћеници, и причом новинара који је први и једини отишао на Кошаре после рата – Михаила Меденице.
„Битка за Кошаре највећа је битка модерне српске историје. Тих неколико километара уз саму границу са Албанијом, подно Проклетија, за Васкрс 1999.године, постају српски Термопили у којима сотинак војника, често гладних и без довољно муниције, док чека појачање које никако не долази, одбија напад неколико хиљада терориста ОВК“, прочитаћете у белешци писца на последњој корици књиге „Зов карауле“.

У Новом Саду је 16.децембра 2016.године одржано вече сећања на хероје са Кошара. Присуствовали су аутор романа „Зов карауле“ Ненад Милкић, новинар Михаило Меденица, кћерка капетана Крунослава Иванковића Синди, као и преживели јунаци, учесници битке на Кошарама – Ђура Елчић Цицибан и Мирослав Маљах Пезос. Вече је организовао Занатско-образовни центар „Аџија“ и Покрет „Млада српска снага“ из Новог Сада. У амфитеатру Пословно-спортског центра СПЕНС било је око 250 људи, сва места у сали и на галерији била су попуњена, а велики број присутних је све време стајао јер није било места за седење.
Оно што је обележило ово вече је емоција, чиста, пуна части, поноса, достојанства, са једне стране и туге због судбине погинулих бораца, са друге стране. У једном тренутку сам се осврнула около, сви су плакали, и младо и старо… то је наша земља, наша деца, наш народ, Србија, Косово и Метохија, наша „мртва стража“ која чека на нас, да се пробудимо и не само кажемо, већ покажемо свима, свету да смо ту, на србској светој земљи, и пре свега да те погинуле јунаке, као и све погинуле, страдале, и преживеле из ослободилачких ратова, НЕ СМЕМО ДА ЗАБОРАВИМО, НИКАДА.

Ово је још један мали корак ка истини о страдању србског народа. Заједно смо се сетили хероја који су своје животе уткали у слободу наше отаџбине. Младих момака који су храбро, својим телима и љубављу стајали између нас и многобројних непријатеља.
Један од организатора, Наташа Илић Миловац, казала је да су их „три мотива“ водила у организацији ове величанствене вечери: „Први, најважнији, да се сетимо хероја, палих хероја, да их упознамо, да им одамо почаст, и упутимо молитву за њих и да преживеле јунаке, погледамо у очи и кажемо – хвала вам. Други мотив је да и ми дамо допринос у борби за Косово и Метохију, у борби која још увек траје. А трећи, да покажемо свима онима који су можда без наде и без вере да хероји нису само наше часне историјске прошлости него да су и данас међу нама…“

Мирослав Маљах из Новог Сада, Пезос у роману (са надимком који је добио у војсци јер је из Петроварадина), захвалио се суграђанима што су дошли на представљање књиге „Зов карауле“ – „да се сетимо другова који су се борили и оних који нису више међу нама“. Рекао је да има само једну жељу – да се не заборави.
„И баш кроз ове промоције, читањем књиге, напокон, о овоме се дуго ћутало, о истини која је у Србији постала табу тема, данас поред нас имамо човека, аутора романа Ненада, који је својим напорним радом и несебичним залагањем успео да разбије зид ћутања. Да се кроз трилогију о Кошарама, ја се искрено надам, пробуди свест у нашем народу и коначно, кроз роман проговоре они, који нажалост, нису више међу нама. О тим храбрим момцима Србија треба да зна истину и да буде поносна на момке који су у својим двадесетим годинама, животе положили бранећи нашу земљу…“, рекао је Пезос.

Преживели јунаци Ђура Елчић Цицибан и Мирослав Маљах Пезос, као и аутор романа Ненад Милкић и новинар Михаило Меденица, стрпљиво су одговарали на питања која су постављали присутни из публике. Одломке из романа читала је Нина Стојановић, председница „Стуба Краља Стефана“.

Честитке, захвалност и част браниоцима отаџбине указали су својим доласком и разумевањем теме о којој је реч. Чести су били аплаузи на питање, и на одговор. Од питања о конкретно описаном догађају у књизи, оних који су прочитали раније, до питања о општим погледима на ситуацију на терену тада и данас у Србији… На питање да ли су ови момци позвани на разговор о најављеном „филму о караули Кошаре“ одговорио је аутор романа Ненад Милкић: „Зар заиста мислите да ће неко о грешкама које су у књизи описане, узети нешто из ове књиге за филм?“.

Генерални закључак браниоца Кошара био би – „да је требало и морало све то бити мало боље организовано, много би им било лакше“.
О Кошарама се врло мало јавно писало, причало и та прича је кренула кад се новинар Меденица вратио са Кошара пре пар година и написао чланак о томе. До данас није извучено неколико десетина војника, воде се на списку несталих… Број страдалих се тачно не зна, манипулише се са бројем 103, или 108, а сазнања аутора и новинара који су радили са документацијом за књигу је око 60. Аутор је тражио званичну информацију од надлежних органа, али је није добио.

Као да није било довољно преживети пакао Кошара он је неке од војника пратио и даље… „Суочавање са животом после Кошара многи нису поднели. Свако се на свој начин борио са живим сећањем које је оставило траг, желели ми то или не. Пар момака се убило, нису могли да се изборе, млади су били… неки су почели да пију, и осамили се, неки су престали, тргли се, неки нису. Ја сам имао среће да сам се одмах по доласку из војске оженио Аном. И добио сам два сина, то те увуче у једну матрицу породице која те држи, чува и подржава, тако да нисам имао проблем, а и тренирао сам, дизао тегове и пре војске, а после сам само наставио“, одговорио је Ђура Елчић Цицибан на моје питање о осталим преживелима, шта се са њима догодило…

Драгана Милкић, Ненадова супруга је била уз њега док је настајала ова књига, ишла на разговоре са преживелима док је прикупљао документацију, помагала да одговара на електронску пошту… Питала сам је да ли је било тешко:
„Све време сам, од самог почетка, заједно са Ненадом преживела сваку реч из ове књиге. На доста састанака са тим момцима сам била и ја, доста документације сам прочитала, то је један велики посао, заиста. Свака му част кад је имао храбрости да уђе у све то и истраје у тој борби против заборава, што је најважније…“, казала је са осмехом.

Хвала Ненаду Милкићу зато што је имао храбрости и истрајао у записивању једног часног времена, хвала херојима који су живи сведоци ових догађаја и пристали да о томе говоре, и слава онима који су остали на бојном пољу, остали да чувају Косово и Метохију својом крвљу и својим телима, а њихов дух нека се пренесе на нове борце који ће једном, не дај Боже дугог чекања, ослободити Косово и Метохију од страних окупатора и домаћих издајника. „НЕМА ПОВЛАЧЕЊА, НЕМА ПРЕДАЈЕ!“
Истина је само једна, Косово и Метохија је била, сада је и увек ће бити Србија, никад не може бити другачије. Ко тога није свестан нека само, на пример, погледа карту цркава и манастира на Косову и Метохији, светој србској земљи, и све ће му бити јасно.

И најбоље је, да овај текст о роману завршим одломком из осврта који је написао књижевник Саша Симоновић:
„Има свакаквих народа на овој кугли земаљској, али готово да није познато у историји да постоји народ, попут српског, који је толико спреман на заборав, на бесконачно праштање и ничим изазван осећај кривице. И ту се опет враћамо на питање пакла, и питање раја. Ненад Милкић у свом роману „Зов карауле“ на најбољи начин поставља линију, па нека свако пронађе са које стране ће гледати на своју историју, на своје претке, на своје потомке. Роман „Зов карауле“ је огледало у којем свако од нас треба да се, с времена на време, огледа. Да свако провери је ли нешто људско остало у нама, или смо све подредили дневним задовољствима и планирању будућности од данас до сутра. О прошлости да и не говоримо!
Ненад Милкић пише о рату на Косову и Метохији, о караули Кошаре, о страдању с једне, и натчовечанској борби малобројних младића, с друге стране. Тај рат, који су Срби готово већ заборавили, десио  се пре мање од двадесет година. Највећи број наших суграђана не зна где су Кошаре, нити знају колико је тамо младих бораца изгинуло. За већину овај географски појам не значи ништа. Треба ли да буде тако? Најбољи одговор кроз роман ће дати Михаило, речима: „Можда за тебе и теби сличне горе нема ништа. Можда. Али за мене има много тога. Света земља и граница исписана крвљу. Кости које су темељ државе. Духови мртве страже који чувају Србију. Све је то на Кошарама. Тамо су и част, и морал, поштење, младост и храброст једне нације“. У овим реченицама крије се све што треба да знамо о нама. Зато је роман „Зов карауле“ заправо нека врста храма у којем ће свако према себи пронаћи своје биће и своју савест. Ако је још увек имамо…“

НЕ СМЕМО ДА ЗАБОРАВИМО!

ПОВЕЗАНО:

Хероји не умиру, они живе вечно у нашим сећањима! Зов карауле у Новом Саду 16.12.2016

13.1.2017. за СРБски ФБРепортер са догађаја уредник Биљана Диковић