Пише: Н. Бабић,
24.12.2016. Логично

(текст преносимо у неизмењеном облику)

Опћа скупштина Уједињених народа је у сриједу одобрила оснивање радне скупине која ће бити задужена за прикупљање доказа о ратним злочинима и злочинима против човјечности почињенима у рату у Сирији.

Резолуција о успостави независног повјеренства је одобрена са 105 гласова за, 15 против, а 52 земље су биле суздржане.

Прихваћена резолуција позива све државе, све стране у сукобу и удруге цивилног друштва да пруже све информације и документацију о могућим злочинима овом истражном тијелу.

Но, није јасно како се мисле прикупити докази о злочинима страна у сукобу који нису признати или уопће нису државни ентитети, као што су такозвана Исламска држава, Ал-Нусра Фронт и његови огранци у Сирији, али и непризната федерација Сјеверни Курдистан. Испада да ће ово истражно повјеренство на крају истраживати само злочине које су наводно починили сиријска војска и њени савезници.

За Сирију нема двојбе и ова одлуке је “мијешање у унутарња питања суверене Сиријске Арапске Републике“.

“Успостава таквог механизма је очито мијешање у унутарња питања”, рекао је прије гласања сиријски велепосланик при Уједињеним народима, др. Басхар Јаафари.

Резолуцији се противе и сиријски савезници, Русија и Иран.

УН-ово Вијеће за људска права са сједиштем у Женеви је 2011. године успоставило Истражно повјеренство Уједињених народа за Сирију, ради истраге могућих ратних злочина. То тијело је више пута позивало Вијеће сигурности Уједињених народа да ситуацију у Сирији пријави Међународном казненом суду у Хагу (International Criminal Court – ICC).

Русија и Кина, двије од пет сталних чланица Вијећа сигурности, уложиле су вето на покушај западних сила 2014. године да злочини почињени у рату у Сирији дођу под ингеренцију ICC-а.

Међународни казнени суд у Хаагу се распада

Хоће ли Сирија бити предмет оптужби Међународног казненог суда у Хаагу, иначе добро познатог на овим просторима? Највјеројатније неће.

Наиме, ICC дефинитивно пролази најкритичније раздобље од свог оснутка. Ако је повлачење три афричке земље из њега било звоно упозорења, одлука Русије од прошлог мјесеца да не ратифицира Римски статут може означити почетак његова спровода.

Хоће ли некоме бити жао због могућег нестанка овог међународног правосудног тијела? Могуће, али ће бити више оних који ће поздравити његов нестанак, јер се више пута показао као механизам за уклањање политичких противника западних сила.

Наиме, ICC би могао престати с радом, јер је Руска Федерација службено приопћила да неће ратифицирати Римски статут, споразум којим се предвиђа оснивање Међународног казненог суда. Овај орган “међународне правде”, који службено дјелује од 2002. године, сада се суочава с бројним препрекама.

Сукоби и неслагања који су се накупили у посљедњих неколико година су потакнули Москву да без суспрезања и дефинитивно прекине све везе са судом, чиме ће можда спријечити његов даљњи рад.

Конкретно, Русија је оптужила Међународни казнени суд у Хаагу да је изневјерио очекивања и да се није показао као истински неовисан, а као такав не може имати легитимитет за дијељење међународне правде. Руска администрација је одбацила одлуку донесену од стране суда да анексију Крима прогласи “окупацијом украјинског територија”. Осим тога, ICC је посебно оптужио Москву и за подупирање проруских милиција у Донбасу.

Коначни избор Кремља је био напустити ICC, којег је Русија оптужила да није узео у обзир резултате народног референдума на Криму на којем је већина становништва изразила жељу за уједињењем с Руском Федерацијом, као ни Повељу Уједињених народа која ентитетима и народима јамчи право на самоодређење.

Подсјетимо да Крим није био дио високо-централизиране украјинске државе, односно био је Аутономна Република Крим, са свим правима која му даје такав статус, па и правом на самоодређење.

У вријеме док Русија још није донијела коначну одлуку о изласку из Међународног казненог суда, ситуацију је погоршао француски предсједник Francois Hollande, који је затражио да се истраже “ратни злочини” почињени у руској кампањи у Сирији.

Одлазак Русије заиста може означити почетак спровода Међународног казненог суда у Хаагу, али Москва није једини “кривац”. Наиме, прије одлуке Кремља су исто учиниле и неке афричке земље. Прва је била Јужноафричка Република, која је иступила из суда због оптужби ICC-а да није ухитила суданског предсједника Омара Ал-Басхира док је био у посјету Јоханнесбургу, за којим је суд расписао ухидбени налог. Јужноафричка Република је на оптужбе и прозивања одговорила повлачењем из суда, иако је су тамошње власти ратифицирале Римски статут.

Примјер Јужне Африке су слиједили  Бурунди и Гамбија. Афричке земље опћенито ICC називају “Бјелачким судом”, тако названим од неких челника афричких држава који су Хааг оптужили да од свог оснутка нити неовисно, нити непристрано проводи поступке углавном против афричких држава.

Подсјетимо да је Међународни казнени суд за бившу Југославију (ICTY), који би се могао сматрати претечом Међународног казненог суда у Хаагу (ICC), заправо био “ad-hoc” трибунал, утемељен искључиво за злочине почињене на територију бивше државе.

Афрички лидери и нису у криву, јер је чак девет од десет истрага Међународног казненог суда проведено у афричким државама, с изузетком Грузије. Афрички бијег од суда је стваран, јер би, осим већ споменуте Јужне Африке, Бурундија и Гамбије, исто могли учинити Кенија, Намибија и Уганда, земље које су у више наврата изразиле разочарање радом суда.

Међународни суд са сједиштем у Хаагу је осмишљен да би судио појединцима који су као дио владајућих структура или приватних тијела починили тешка казнена дјела предвиђена Статутом Суда, темељним споразумом усвојеном на дипломатској конференцији у Риму 17. просинца 1998. године, а који је ступио на снагу 1. српња 2002.

Нема сумње да живот Међународног казненог суда у Хаагу пролази најтеже раздобље и упитно је хоће ли уопће преживјети, јер, након што је Русија одлучила да неће ратифицирати Римски статут, а земље попут Кине и Израела га никада нису ни потписале, настаје јасна празнина у међународном легитимитету ове “међународне“ правосудне институције.

Посебно је занимљив случај Сједињених Држава, које су 6. свибња 2002. године, након што су претходно потписале Римски статут, службено повукле и потпис и намјеру о његовој ратификацији.

САД се строго држе политике да амерички држављани, прије свега дужносници и припадници америчке војске, не могу бити прогоњени и суђени у иноземству, без обзира на тежину почињених злочина.

Кина никада није вјеровала у ICC, а Израел из “разумљивих разлога“ није потписао Римски статут.

Сада ће сви уложени напори да се докаже непристраност суда бити узалудни, јер ће ICC све више овисити о средствима из еуропских држава.

У ствари, главни приговор афричких земаља које су се одлучиле повући из ове институције јест да суд није неовисан и да је све више политизиран, те да њиме заправо управљају еуропске државе, које у њему виде инструмент притиска у дестабилизирању афричких земаља.

Добар примјер овог “модуса операнди“ је било је ухићење опорбеног челника Конга, Jean-Pierre Bemba, само како би се уклонио неугодан противник актуалног предсједника Josepha Kabile, који, унаточ истеку мандата и сузбијања просвједа народа Конга, и даље несметано влада, искључиво захваљујући подршци западне дипломације. Иначе је Конго познат као земља коју су уништили “господари рата” и мултинационалне корпорације. 

Истраживања која укључују неафричке државе попут Афганистана, гдје су САД предмет пажње суда због почињених ратних злочина, или у Палестини, гдје се проводе прелиминарне истраге о злочинима почињеним од стране израелске војске тијеком операција у Појасу Газе у љето 2014. године – су у застоју, јер ни САД, а ни Израел нису пристали потписати Римски статут. Међународни казнени суд у Хаагу, осим бројних мана, сада се суочава с јасним недостатком легитимитета, а непристран посао му је онемогућен због уплитања одређених држава.

Коначна руска одлука да не ратифицира Римски статут може нанијети смртни ударац овом тијелу, које ће се након “афричке побуне ” суочити с тешким и релативно нестабилним раздобљем.

Гледајући другу страну медаље, криза Међународног казненог суда у Хаагу може отворити нове могућности и да се покрене реформски процес који ће суд из овог облика какав је данас претворити у стварну међународну правосудну институцију, на коју неће моћи утјецати мањи број држава и која ће имати већи кредибилитет на међународној разини.

Овакав какав јест, Међународни казнени суд у Хаагу (ICC), укључујући и ad-hoc Међународни казнени суд за бившу Југославију (ICTY), показао је бројне недостатке, које не треба посебно наглашавати. Стога је мало вјеројатно да ће, ако не проведе потребне реформе, икоме недостајати.