Приказ књиге „Зашто ћутиш Србијо?!“ аутора Стевана Ђуровића и Југослава Петрушића, Београд 2016.

Кажу да се у рату, ма колико био крвав, показују људске најбоље и најгоре особине. Тако је било на жалост и у овим „нашим“, наметнутим ратовима од 1991. до 1999. године. На Косову и Метохији, српској покрајини на којој је беснела оружана побуна Шиптара, започета много раније, букнула је свом жестином 1998. год. када је СР Југославија била принуђена да јој се силом супротстави.  Почетком 1997 и 1998, ослободилачка војска косова (ОВК) сматрана је терористичком организацијом. Американци и наши „пријатељи“ из западне Европе из познатих разлога- геостратешких и намере да се на тој територији успостави НАТО база највећа у Европи, помагали су ту побуну оружјем, новцем и медијском пропагандом.

Кад су светски моћници, који су помагали терористичку војску ОВК на Косову и Метохији схватили да терористи не могу да се изборе са српским снагама, амерички агент Вилијем Вокер смислио је превару у јануару 1999. године, случај Рачак, у коме је наводно убијено неколико десетина „недужних и ненаоружаних Албанаца“ које је наводно масакрирала српска полиција, што је била ударна каписла за почетак бомбардовања 24. марта 1999. године. Представа је била потребна јавности земаља НАТО, како би се припремило јавно мњење за један крвав и прљав „мали“ рат. Србији се оспоравало легитимно право да сузбије оружану побуну и да при том употреби сва расположива средства силе које су јој стајале на располагању, те је отпочела жестока агресија НАТО снага из ваздуха, потпомогнута копненим ударима терористичке ОВК и регуларних јединица из суседне Албаније..

Пре неколико дана била сам на промоцији једне врло занимљиве и потресне књиге сведочанства,   „Зашто ћутиш Србијо?!“, која говори о дивовској борби припадника наше војске и полиције у опасним временима у периоду од 1998. до 1999. године, када се водила крвава борба за Косово и Метохију, српску покрајину.

Учесници ових борби и сведоци догађаја на Косову и Метохији, при том високо рангирани у безбедносним структурама српске војске и полиције, пуковник у пензији Стеван Ђуровић и Југослав Петрушић, написали су књигу „Зашто ћутиш Србијо?!“  која је изашла у Београду овог месеца новембра 2016. године. Књига даје одговоре на многа питања о којима се тек нешто начуло. Због тога ова књига има историјску вредност као сведочанство једног тешког и крвавог периода нашег народа. Књига говори о нашој блиској прошлости из визуре учесника у тим догађајима, али представља и драгоцену грађу за будуће генерације које ће желети да сазнају истину о догађајима који су били судбоносни за нашу земљу.

У књизи су приказани историјски корени сецесионизма и паравојног организовања на Косову и Метохији, места и логори за обуку терориста на територији Албаније, подршка страног фактора која је била пресудна за сецесију Косова и Метохије од Србије, наоружање ОВК, њихово финансирање, врсте комуникација које су имали. Приказане су оперативне зоне паравојно-терористичке ОВК са њиховим командантима. На Косову и Метохији, од маја месеца 1998. до завршетка НАТО агресије, јуна 1999.године, формирано је седам оперативних зона ОВК. Поред ових седам зона, формиране су још две које у практичним дешавањима на Косову и Метохији нису заживеле, а планиране су да покривају простор Медвеђе, Бујановца и Прешева. Оперативне зоне су покривале простор већег дела територије Косова и Метохије, изузимајући поједине делове источног Космета. Тежиште терористичких активности ОВК са циљем подизања оружане побуне, фокусиране су на оперативне зоне Дукађини, Паштрик и Дреница. У књизи је приказана карта са зонама ОВК,  њихова командна структура, називи и подела на оперативне зоне. Приказани су логори за обуку терориста, који су 1997. и 1998. године . Ослободилачка  војска Косова (ОВК) која је је у САД-у првобитно била проглашени за терористичку организацију, одједном, 1999.године, кад је отпочела агресија НАТО пакта на СРЈ, постаје савезник Америке, као ударна песница против војних и полицијских снага СРЈ на Космету.

Свака од приказаних седам оперативних зона имала је своје логоре у којима су на најстрашнији начин мучени и убијани углавном Срби, Црногорци, али и Албанци лојални Србији, у њима се вршило и вађење људских органа.

Књига је сведочанство о надљудским напорима војске СРЈ и њене 125 моторизоване бригаде у борбама са терористима и у супротстављању продору терориста са простора Албаније уз подршку НАТО авијације.

„Зашто ћутиш Србијо“ је више од историографске документаристике, од факсимила, архивских извора, аутентичне грађе, она је доказ. Штиво је и уметнички обликовано чиме су испоштовани елементи лепе књижевности, која ће бити интересантна, не само историчарима или хроничарима, већ и обичном, али  захтевном читаоцу. Књига није само скуп докумената прикупљених и насталих у српским институцијама, које би оспорили монструозни креатори рата против Србије, већ, захваљујући одређеним људима и њиховим напорима и везама, дошло се до страних докумената који разоткривају смишљен и до детаља припреман план о сатанизацији Срба и окупацији Космета. Наведене документе у књизи нико неће моћи да оспори јер то је званична документација из периода братоубилачких ратова на Балкану, почетком деведесетих година и надаље. Ако садржај књиге дође до оног слоја на Западу који бар понекад посумња у праведност и исправност политике коју воде њихове владе, онда је књига испунила своју мисију.

Аутори књиге као аутентични сведоци, учесници у рату за Космет, спадају у веома обавештене Србе данашњице, који носе сугестивну харизму одважности и официрске части, тако да читаоци остају дубоко уверени у веродостојност догађаја о чему аутори говоре и пишу.

Књига „Зашто ћутиш Србијо?!“ спада у књиге које после скоро две деценије пружају податке о истинитим догађајима поткрепљеним доказима за сукобе на нашим просторима.

Књига има 240 страница, 54 табела, велики број оригиналних фотографија и војних карата као и 21 извор докумената, углавном страних, на основу чега се штиво из књиге лакше прати и не оставља никакву сумњу у веродостојност описаних догађаја. После читања, ова књига никог неће оставити равнодушним.

13.новембар 2016. – Мирјана Анђелковић Лукић

————–

14.11.2016. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић