У време Броза и његових следбеника, колонисти из Албаније улазе у метохијску општину Исток, као и друге на Косову и Метохији.
Време је показало да је ,,транзит за неку другу европску земљу” био само изговор а циљ да трајно потисну Србе.
Тада за Високог комесара из Женеве Косово није било пренасељено.
За служење војске били су страни држављани, за некретнине нису.
На сцени је била очита колонизација.
Јасна упозорења косовско-метохијских Срба на протестима осамдесетих.
Колонистима-емигрантима крајњи рок да напусте СФРЈ била је 1984. година али они су дочекали и НАТО агресију и даље су у ,,игри“ око ,,велике Албаније“.
Остаје да се питамо у чијој смо држави живели и да ли још негде у свету имало таквих апсурда.
Јасно је да улазак ,,миграната” у Европу значи освајање територије.
Фото: Илустрација
17. јул 2016. КМ Новине
Први документ о насељавању тзв. емиграната из Албаније у општину Исток везан је за допис Покрајинског СУП-а од 29. 01. 1968. где се наглашава интересовање за откуп имања (Кадовић Недељко и Митар, Девић Никодин и Маринко) и захтева се да општина формира комисију и изврши процену. Комисија је брзо формирана и већ 12. фебруара направљен је записник са описом и проценом. Увидом у документацију има се утисак да се тражила целина земљишта, боља класа, мања удаљеност од насељеног места.
Ко ће пре продати имање?
Писмене и усмене понуде сада већ већег броја српских породица (Прелевић Марко, Дапчевић Душан, Милошевић Божо, Балевић Батрић, Милосављевић Радомир, Масловарић Драгољуб…) су учестале и 10. априла Комисија излази на та имања. Неким породицама су даване сугестије како да своја имања прилагоде за што бржу и бољу продају. Читаоци могу да претпоставе да су продавци имања били привилеговани од тадашње власти и да су имали већ обезбеђене послове и станове претежно у Београду. Један од продаваца догурао је да буде и амбасадор СРЈ у Риму.
Покрајински СУП, 16. априла 1968. године, шаље захтев Одељењу за финансије СО Исток, да се непокретна имовина – имања предају писмено осамнаесторици албанских избеглица са упозорењем да наши грађани не ометају те поседе и да имовинско правна служба и катастар буду ажурни јер се већ у новембру очекивао долазак Високог комесара за избеглице из Женеве и представника савезних секретаријата. Почетком новембра месеца исте године већ се виде проблеми. У СО Исток не знају да ли те тзв. “избеглице – емигранти“ треба дужити друштвеним обавезама пошто уживају и користе друштвену имовину, или су они ослобођени и по ком основу, и да ли неко треба да плати те основе, доприносе и порезе.
Сви сем једног су дошли неожењени. Оженили су се држављанкама СФРЈ. Бројно стање 1993. године је било следеће: шесторо је умрло, родило се мушке деце 60, женске 61, оженило се деветоро, удало десет итд. Укупно је тада 178 имало југословенско држављанство, а 28 је остало без држављанства, вероватно га нису ни хтели.
Колонисти хоће некретнине у трајно власништво
Натезања, правна тумачења и неплаћање друштвених обавеза трајаће више месеци и коначно 16. новембра 1971. године саслушано је осам Албанаца ”емиграната – избеглица“ и они су изјавили да се не слажу да склопе уговор о давању у закуп некретнина на одређено време и да по том уговору плаћају све друштвене обавезе које би теретила имања која су за њих од стране државе купљена. Заједнички су изјавили да би пристали на плаћање пореза ако им се имања дају у трајно власништво.
Коначно, 24. априла 1974. године СО Исток (под председништвом Садри Кабашија) додељује на својој седници око 85 хектара земље са кућама и окућницама, помоћним зградама, запрегама и оруђем за обраду земље деветнаесторици шиптара – емиграната из Албаније. Непокретност је дата у закуп на одређено време од десет година (почев од 1. јануара 1974). Није прецизирана висина закупа.
Издајничка српска политика
Да се о њима водила свестрана брига сведочи докуменат од 12. јуна 1974. године потписан од стране једног од начелника СО Исток, којим се потврђује да је Мицај Синана Реџеп, албански емигрант, и да обрађује пољопривредно земљиште које му је откупила општина и моли се надлежни суд да му се одложи казна издржавања затвора бар док трају пољопривредни радови.
Ажурност је показао и тадашњи (и садашњи, 1997. прим. З.Ђ.) јавни правобраниоц из Пећи који је Одељењу за привреду и финансије СО Исток давао серијска мишљења о правној ваљаности уговора о давању пољопривредног земљишта на коришћење албанским емигрантима.
Из записника датираног 18.10.1974. године при Одељењу за финансије СО Исток види се да су тринаест албанских државаљана – емиграната одбили да потпишу уговоре о давању земље у закуп јер им је, по њиховом казивању, у покрајинским органима речено да све добијају без икаквих обавеза и да неће да прихвате уговор на десет година јер не могу да инвестирају. Једанаесторица је то одбијање оверило потписом а двојица отиском кажипрста.
Геодетска управа у Истоку, 12. новембра 1974. године, обавештава да су свега осам албанских емиграната потписали уговор о закупу и пристали на катастарска задужења. Судећи по документацији већина није потписала уговоре о закупу, а и они који су га потписали, истекао им је 31. децембра 1983. године. До 1991. године службено није отварано ово заборављено питање, мада је у бројним протестима Срба – Црногораца по Косову и Метохији на то озбиљно упозоравано.
Срби са Косова
Кредити Зеленог плана колонистима
Републичко јавно правобранилаштво, 02.10.1992. год. налаже Општинском јавном правобраниоцу: “Потребно је та лица депоседирати и предложити СО да земљиште додели одговарајућој пољопривредној организацији”. Из записника којим је општинска комисија јула 1993. године направила увид приликом обиласка ових имања, види се да су извршене замене појединих парцела, да су многе покретне ствари ван употребе или су продате (бурад од 500 литара, каце од 1000 до 3000 литара), многи воћњаци су уништени, многи су изградили непокретне објекте (стамбене зграде, штале, чак и зидове у дужини преко стотине метара и висини преко два метра) иако нису имали право. Неки су те објекте подигли друштвеним новцем, чак су добијали и кредите тзв. Зеленог плана. Неки су давали имања у закуп другима. Некима је општина вршила одређене замене и правила имања у једном комплексу.
Активни против Србије и Срба
У свим политичким превирањима појединци из тих тзв. емигрантских породица су били активни било да су то покушаји силовања српских девојчица или српских баба, било да су били на челу великошиптарских демонстрација.
Дописом републичког јавног правобранилаштва од 30. маја 1994. године предлаже се СО Исток да треба да закључи уговоре о закупу или да депоседира закупце, јер по налазу уговори су истекли или нису закључени.
СО Исток је извршила депоседирање свих, 30. јуна 1995. године. А на парцели Кадовића имања извршена је парцелизација плацева.
Широке повластице за колонисте
Њихов улазак у Источку општину, као и многе друге Косова и Метохије, значи није био само транзит за неку другу европску земљу него да трајно остану овде. Тада за Високог комесара Косово није било пренасељено.
Ни у једном документу не помиње се Република Србија. Папири иду од Савезног секретаријата до Покрајинског СУП-а и општине. Тадашња кукавичка српска политика нигде се није оглашавала. Досељеници из Албаније добили су широке повластице. За служење војске били су страни држављани, за некретнине нису. На сцени је била колонизација. Онима који су за време фашистичко – балистичке окупације пре тога протерани са Косова и Метохије био је забрањен повратак. Остаје да се питамо у чијој смо држави живели и да ли још негде у свету има таквих апсурда.
(Хвосно, бр. 9, 1997)
Категорије:ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА, КОСОВО И МЕТОХИЈА, Страдање Срба, антисрбизам, MAIL - RSS FEED
СРБски ФБРепортер 
КОЛИКО ШИПТАРА ЖИВИ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ И ЧИЈИ СУ ДРЖАВЉАНИ
ДОКУМЕНТ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ О СТРАДАЊУ СРБА
Крајем 1992. године, Влада Републике Српске Крајине је више пута обавештавала владе СР Југославије, Републике Српске, Републике Србије и Републике Црне Горе, да се српски интереси мора да бране у свакој од српских држава, заједничким снагама. Упозоравала је, да занемаривање одбране било којег српског краја, или било којег дела народа, доводи у опасност све друге српске земље и цео народ. Једно од тих упозорења је послано у све престонице српских држава крајем 1992. године и односило се на податак, да је на Косову и Метохији извршен фалсификат у попису становништва 1981. године, кад је приказано, да је Шиптара 1.700.000, иако их је било највише око 850.000. У овом осврту, Влада Републике Српске Крајине је упућивала, да је од пресудног значаја регистрација оних Шиптара и њихових потомака (око 300.000) који су, од 1941. до 1990, прешли из Албаније у Југославију и никад нису подносили молбе за пријем у југословенско држављанство, па су, законски, странци, или азиланти – како се (придошли страни држављани) означавају у свакој земљи. Препоручено је владама СР Југославије и Републике Србије, да се овим албанским држављанима издају личне карте и пасоши за странце, како је то регулисано међународним правом, чиме би им се онемогућило антидржавно деловање у СР Југославији, јер би у случају да то чине, могли бити враћени у земљу порекла (Албанију).
Варијанту документа о етничкој слици становништв на Косову и Метохији, Влада Републике Српске Крајине је превела на енглески језик и доставила Уједињеним нацијама, другим међународним организацијама, амбасадама у Београду, српским удружењима, светским информативним агенцијама и педесеторици новинара акредитованих у Уједињеним нацијама – на конференцији за штампу председника Републике Српске Крајине, Горана Хаџића, у Њујорку, у јануару 1993. године.
Нажалост, ниједна медијска кућа у свету није овом документу придала важност и вероватно да он није публикован. “Књижевне новине” га објављују прве и то са закашњењем од 9 година – у време кад владе Републике Србије и СР Југославије не могу применити оне мере на КиМ које им је саветовала Влада Републике Српске Крајине и које су, тада – 1992, биле могуће.
Овај документ је заведен у Министарству за инострне послове Републике Српске Крајине под бројем: 845/93. Преведен је и на руски језик и достављен новинарима Русије, али ни руске редакције му нису поклониле никакву пажњу. Његов садржај преносимо дословно:
“Косово и Метохија биле су аутономна покрајина у бившој Југославији. Њено већинско шиптарско становништво уживало је већа национална права него мањине у другим европским државама. Настава на албанском језику обављана је од основних школа до универзитета.
Привреда Покрајине је била независна у односу на државне органе Републике Србије. Банке Покрајине су, такође, биле независне. Покрајинске везе са Албанијом, у области просвете, културе, привреде и трговине, такође, нису контролисане од стране Србије. Сви послови били су у надлежности представника шиптарског народа.
Покрајински органи су имали своје представнике у органима Републике Србије и Југославије, док нико из Републике Србије није могао бити биран за члана органа управе Аутономне Покрајине Косова и Метохије. Без обзира што је, како смо навели, међу министрима и члановима Председништва СФР Југославије било Шиптара са Косова и Метохије.
Шиптари су имали сва мањинска права, али њима нису били задовољни, јер су припремали одвајање АП КиМ од Републике Србије и припајање Републици Албанији. Такав корак је био и у плану фашистичких земаља, па и у програму комунистичких партија током Другог светског рата. Према њему, окупаторска фашистичка власт је (1941-1945) преселила десетине хиљада Шиптара из Албаније на Косово и Метохију и доделила им земљу и куће прогнаних Срба. (Ти Шиптари, и данас, представљају потенцијалне делове војске евентуалног агресора на Југославију).
После Другог светског рата (1945), комунистичка партија је у овој области наставила политику фашиста. Тито је прогласио закон – по којем је омогућен останак на Косову и Метохију пресељених Шиптара из Албаније. По истом закону, забрањено је прогнаним Србима са Косова и Метохије, да се врате на своја отета имања. Они Срби који су се враћали, убијани су или затварани. Но, тиме није било завршено пресељавање Шиптара (страних држављана) у ову област Србије. Масовно пресељење Шиптара из Албаније је уследило и између 1945. и 1948. Касније, када је била затворена граница између Албаније и Југославије, Тито је, тајно, на Косово и Метохију наставио насељавање шиптарских породица из Албаније. У исто време, спровођен је интензиван програм прогона Срба из Аутономне Покрајине Косова и Метохије. Овај период можемо назвати временом етничког чишћења Срба у бившој Југославији.
Користећи се самоуправом у Југославији, шиптарско руководство на Косову и Метохији је аутоматски стране држављане (пресељене из Албаније) уписивало у књиге држављана СФР Југославије (без законске процедуре о пријему у држављанство) и додељивало им куће и оранице прогнаних Срба, иако, по југословенским законима, странци нису могли поседовати некретнине.
Нико од Шиптара из Албаније није подносио молбу за пријем у југословенско држављанство. Зато је скоро половина данашњих Шиптара у Југославији са страним држављанством. На основу националних законодавстава, свака земља у свету, у том случају и Југославија, може донети решење о отказивању гостопримства странцима. Посебно у случајевима кад се баве подривањем друштвеног уређења и отцепљењем дела југословенске територије.
ХХХ
У намери да отцепе Косово и Метохију од Југославије (и Србије), Шиптари су се користили самоуправом, па су, између осталог, успели да фалсификују и податке приликом пописа становништва. Тако је послата информација у свет да на Косову и Метохији живи много више Шиптара, него што их је у стварности. Сабирани су и живи и мртви Шиптари. Уписиване су у пописне листе шиптарске породице и по три пута: једном у селу, једном у граду и једном у иностранству.
Тако је исфабрикована цифра од 1.700.000 Шиптара на Косову и Метохији.
Један од научника у Београду је, чије истраживање ћемо ускоро објавити, закључио да на Косову и Метохији нема више од 850.000 Шиптара. До овог броја Шиптара, дошао је на основу израчунавања броја становника на одређеном подручју – на основу пет научних метода:
1) према броју рођене деце у једној години,
2) броју умрлих у једној години,
3) количини потрошеног хлеба у једној години,
4) количини потрошене соли у једној години и
5) броју пацијената у медицинским установама у једној години.
ХХХ
Ако, сада, имамо у виду да је скоро половина од 850.000 Шиптара са страним држављанством, у том случају Југославија може да се односи према њима како је то предвиђено документима ОЕБС-а, ОУН и пракси у Међународној заједници. Шиптари – држављани Албаније не могу имати већа права од оних која су предвиђена за стране госте или стране раднике у Југославији. То би Међународна заједница морала да има у виду – кад год се бави питањима општих људских права.
ХХХ
Југославија, како је наведено, пружила је националним мањинама шира права од било које друге државе. Шиптари су, и кад су страни држављани, изједначени у правима с држављанима Југославије. Зато је насхватљиво да Међународна заједница оптужује Југославију да не признаје права националним мањинама. Можемо само да се упитамо, како ће ову нечасну политику савремених државника оценити Историја”.
Београд, 16. 4. 2002.
Слободан Јарчевић
Свиђа ми сеСвиђа ми се