„Да је Београдом прошетало 30 људи с црним маскама и палицама и да никог нису пипнули, само да су прошетали – то би требало да нас дигне на ноге, зар не? То је директна асоцијација на фашисте. Ако ово прође, следећа фаза је да нас бију по кућама.“

Родољуб Шабић, Повереник за информације од јавног значаја, први је упозорио јавност да је непозната маскирана и наоружана група људи у Херцеговачкој улици у Савамали рушила приватну имовину и притварала грађане. Због ангажовања на овом случају, Шабићу су упућене и претње.

То није први пут да се Повереник нашао под притиском.

Шабић је ступио на функцију Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности одмах по успостављању ове институције 2004. године. Са њим на челу, ова канцеларија постала је синоним борбе за права грађана, препознатљива по инсистирању на већој транспарентности државних органа и заштити личних података грађана.

За Мрежу за истраживање криминала и корупције – КРИК Шабић говори о томе који државни органи одбијају да јавности достављају информације, зашто су радни стаж премијера и председника Србије информације које треба да буду јавно доступне, као и томе како државни органи злоупотребљавају податке грађана. Један од примера цурења личних података о којем је детаљно причао за КРИК јесте случај када је неко из Безбедносно-информативне агенције (БИА) објавио фотографију заменика тужиоца за организовани криминал у медијима блиским криминалцима.

Разговарала: Бојана Јовановић

Од доношења Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја прошло је више од десет година. Човек задужен за његово спровођење каже се од тада ситуација променила.

„Транспарентност је данас неупоредиво већа него у тренутку кад је донет закон. Њиме се не служе само новинари већ у великом броју и грађани. Оно што није добро је огроман и растући број жалби поверенику што указује на много проблема“.

Државни органи и даље одбијају да доставе податке на које новинари и грађани имају право. То је, каже Шабић, због става власти да јавности ништа не дугује.

„Мислим да је у питању став ,Ја сам власт и ја ћу да вам кажем шта хоћу’. Власт на овај начин често покушава и да прикрије скроман резултат или одсуство било каквог резултата. Далеко од тога да се иза сваког инцидента крије криминал и корупција. Али, они који на тај начин изазивају конфликт са јавношћу морају да знају да тиме изазивају сумњу.“

Због малог броја запослених и бројних жалби које стижу јер државне институције не поштују закон, на одлуке Повереника чека се дуже.

„Проблем је што постоји огроман број жалби, а канцеларија има мало запослених. То је у последње време битно поправљено, али и даље имамо две трећине броја радника који је предвиђен у парламенту. У овом тренутку радимо, рецимо, 5000 предмета. То је довољно посла за шест месеци, без иједног новог предмета, а сваког месеца стиже 700, 800 нових. Наравно да због тога трпе новинари и јавност. Није могуће решити те жалбе у року у ком бисмо ми желели.“

Често, каже Шабић, није неопходно да донесе решење јер, након интервенције Повереника, органи доставе податке.

„У две трећине случајева већ на питање зашто нису доставили информацију, они кажу ,Добро, даћемо’. Ту тачно видите да се свесно калкулише са непознавањем права. Ко се жали – добиће информацију, ко се не жали – неће. То је недопустиво и ружно. И то показује да бисмо са мало труда у самој администрацији, уз јачање обавезе према јавности, имали много бољи резултат – мање жалби које гуше ову кућу, задовољење грађана и неку лепшу представу о транспарентности.“

Шабић истиче да велики проблем представља то што ниједан државни орган никада није кажњен због кршења Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја.

„С којим правом можете очекивати да ће неко поштовати закон ако је он сигуран да неће бити кажњен ако га прекрши? То је својеврстан позив на кршење закона. У неким другим земљама Повереник има овлашћење чак и да изриче казне. Код нас не може ни да покрене прекршајни поступак, а надлежно министарство није покретало.“

Институције које су најмање спремне да јавности достављају податке нису, као што је то раније био случај, традиционалне структуре попут полиције или Безбедносно-информативне агенције (БИА). Проблеми су се преселили, каже Шабић, тамо где је новац.

„Дакле у јавним предузећима, Министарству привреде и државним агенцијама. Највише је проблема у достављању информација о располагању јавним новцем и јавним ресурсима – јавне набавке, приватизације и слично.“

Један од примера је предузеће „Железара“ из Смедерева, које је пре продаје кинеским инвеститорима важило за компанију која је најдрастичнији пример ускраћивања информација. Шабић напомиње да велика располагања јавним новцем и добрима, као што је то био случај „Железаре“, морају да буду транспарентна.

„То не значи да се не може штитити интерес страног партнера или интерес другог приватног партнера, али зависи који. Инвеститор не може да каже да је његов интерес да сакријемо колико смо му дали државне земље, субвенција, или опростили пореза – то је новац грађана Србије. Ако су права јавности ограничена законом, она могу бити ограничена само нашим унутрашњим законом. Неки министар рећи ‘Е ја сам се обавезао свом партнеру да ће то бити тајна’, али то је принципијелно неприхватљиво.“

Често се крију подаци из биографија водећих функционера.

Шабић каже да грађани треба да знају где су били запослени председник и премијер Србије – Томислав Николић и Александар Вучић. КРИК је пре две године тражио од Републичког фонда за пензијско и здравствено осигурање (ПИО Фонд) податке о радном стажу председника и премијера Србије. ПИО Фонд је одбио да достави одговор, чак и након што га је Повереник казнио са 200.000 динара.

„Радна биографија државних функционера мора бити јавно доступна. Што је функционер виши, то је право приступа јавности тим подацима неспорније. На пример, када желите да сазнате да ли је повереник, премијер или председник републике био службеник у некаквој занимљивој фирми, или се бавио неким послом којим није смео да се бави. Не видим никакав разлог да се то крије. У случају биографија премијера и председника републике, заиста мислим да је то бирократски страх од давања података о тако важним људима. Ни премијер, ни председник не треба да имају било какав проблем, тим пре јер већи део тих података можете да нађете чак и на сајтовима председника републике и председника владе.“

Лични подаци

Канцеларија Повереника током прошле године извршила је око 800 контрола да би проверила да ли је било злоупотребе личних података грађана. Ситуацијом коју је затекао, каже Шабић, није задовољан.

„Веома је лоше стање, више пута сам упозоравао парламент, владу, разговарао са Премијером. Може Повереник и удесетостручити број контрола, али је битно и да држава ради оно што треба.“

Шабић каже да је битно да се донесе нови закон који би јасно регулисао ову област.

„Када Вам траже податаке: ,Дајте ми копију личне карте, дајте ми матични број’, тим подацима би могли да се баве само они којима ви то дате, дакле ако ви желите, и они који су за то овлашћени законом. Имали сте емисију у којој је један ваш колега новинар махао здравстевним картоном неког човека што је са становишта закона недопустиво. Поднели смо прекршајне пријаве и против министра и против директорке психијатријске болнице и поднели смо кривичну пријаву.“

Пре око две године Повереник је вршио наџор и у вези са појављивањем фотографије заменика тужиоца за организовани криминал Саше Иванића у медијима. Фотографија се 2014. године појавила у медијима који су писали о наводним мањкавостима поступка који се водио против Дарка Шарића, пишући негативно о заменику тужиоца Иванићу. Неки од тих медија повезани су са организованим криминалом. Шабић каже да је фотографија објављена на начин „као да му је мета стављена на чело.“ Повереник је интервенисао по Иванићевој пријави.

„У поступку наџора утврдили смо да је реч о дигитално-биометријској фотографији из службене базе података где се фотографије даље користе за израду докумената за идентификацију. Потом смо сазнали да је тој бази података, која наравно не садржи само фотографије, приступало пет службеника МУП-а.“

У свих пет случајева постојао је оправдан разлог да се приступи бази. Сви одговори службеника МУП-а проверени су и у разговору са Иванићем и он их је потврдио. Постојао је, међутим, још један приступ бази који није био из полиције.

„Шести је био најинтересантнији јер је временски одговарао – догодио се дан или вече пре објављивања фотографије. МУП нам је саопштио да је реч о приступу из БИА.“

МУП није знао ко је из обавештајне агенције приступио бази.

„Затражили смо изјашњење (од БИА) и на крају смо добили потврду да се картица (за приступ подацима МУП-а) користи искључиво преко једног компјутера. Речено нам је да тог дана тај компјутер није био коришћен. У образложењу нам је саопштено да цела организациона јединица, већи број људи користи исту картицу, што је бесмислица.“

Повереник тако није успео да утврди ко је тачно приступио тужиочевим подацима. У овом случају поднео је кривичну пријаву против непознатог лица.

„Од више кривичних пријава које сам подносио, никада ниједна није окончана ни пресудом, ни оптужницом, колико ја знам. Истини за вољу, ниједна пријава није ни одбачена. На тим пријавама се ради и оду у застарелост.“

Шабић каже да не подржава ригидан приступ и драконске казне, али ствари не могу да се коренито мењају уколико се људима јасно ставља до знања да државу ови проблеми не занимају.

„Прича о томе да сте ви као државни службеник продали или предали лични податак неке особе, који сте дужни да чувате и који смете да користите само службеним путем, мора да буде оштро кажњена. Ако нисмо на то спремни, онда је све утопија.“

Претње због Савамале

У Србији постоје привилеговани медији – док једни морају да се жале поверенику да би добили информације, други их добијају без икаквих проблема.

„То је кршење не само закона који ја штитим, већ и Закона о информисању. Ви имате очигледно, свакодневно цурење гомиле података који би морали бити недоступни. Није никад новинар крив за то. За то је крив онај који је плаћен да те податке третира на начин на који треба – државни службеник и државни функционер. Кад ту нема одговорности, онда се свакако све ово дешава.“

За рушење у Савамали сазнао је случајно – током јутарње шетње.

„Скоро није било тако застрашујуће ситуације. То је несхватљиво. Да се ја нисам огласио, не би писнули. Да је Београдом прошетало 30 људи с црним маскама на глави и палицама у рукама и да никог нису пипнули, само да су прошетали машући палицама – то би требало да нас дигне на ноге, зар не? То је директна асоцијација на фашисте. Ако ово прође, следећа фаза је да нас бију по кућама.“

Неколико дана након Шабићевог оштрог коментарисања рушења у Савамали, упућене су му претње да ће се, уколико настави да „забада нос у овај случај“, сусрети са фантомкама. Тужилаштво је покренуло истрагу, али убрзо и саопштило да је Шабић одбио да сарађује.

„Чак и да те претње јесу озбиљне, када нађемо ко је рушио у Савамали знаћемо и ко је мени претио.“

Ово није први пут, каже, да су му упућене претње. Када се бавите овим послом, анонимне претње и увреде су редовна ствар.

„Пре седам, осам година сам имао две саобраћајне несреће под врло необичним околностима. Два пута су ми на службеном аутомобилу отказале кочнице. Рађени су ваљда некакви ванредни прегледи како би се утврдио узрок квара, за које ја никада нисам добио извештај.“

———————–

11.7.2016. КРИК, за ФБР приредила Биљана Диковић