Касно је. Већ сад је касно. Морам да искључим рачунар, да лагано вечерам и да легнем да спавам за дана. Пре него сунце крене да залази. Не знам како ћу то да постигнем. Мораћу да спустим све ролетне и да пред само спавање попијем топло млеко. Или можда ипак – чај од камилице. Или од нане. Уз понеки кекс. Да: пре спавања морам да се истуширам. И обријем. И подбријем. Мушкарци знају о чему говорим. Јер – није мала ствар. Решио сам да одем с премијером на јутрење.

Мислите да се шалим?

Морам да се нацртам испред зграде владе Србије у 05.30. Ујутро. А ваља ми путовати до Београда. Еј, читавих 51 километар! То значи да се будим у 04.00. Да имам времена само за најосновнију хигијену лица и зуба. Већ је свечана кошуља попеглана и одвојена. Ципеле угланцане. Панталоне – ех… То већ нису панталоне. Фармерке. Знам: Није лепо. Ни кравату не носим. Ни сако. А Он ће доћи пре мене. И биће ведар и насмејан. Дочекиваће народ раширених руку. Мудро ће климати главом и записивати жеље народа. Решаваће проблеме одмах, ту, на лицу места.

Не, нисам упутио захтев. Нисам један од оних 5.500 грађана Србије који су решили да се пожале Великом Вођи. Немам ја на шта да се жалим. Мени је у Србији супер. Тачније, најсуперије ми је. Осећам се већ четири године онако – напредно. Повремено ме прожме осећај искреног социјалисте. Нешто ређе ме запљусну социјалдемократске идеје. Посебним данима ме повуче завичај, па чујем у себи ехо српског јединства и неке нове Србије. Једном годишње, веровали или не, око првог маја, осетим се онако… Борбено. Као борбени левичар.

Дакле, нисам упутио захтев да се видим са Њим. А и да сам упутио – ко зна да ли би ме позвали да дођем. Мудри су му саветници. Бирају пажљиво. Знају они шта бих ја њему рекао. А мени не могу ништа. Нисам посланик једне опозиционе групације, па да може да ме упути ка Лази… Овако, вероватно су бирали према броју чланске карте.

Долазим, бре, сам. Да видим ко је дошао да му се пожали. Мислим: Да ли ће ико помислити на то да се пожали Великом Вођи, ако се зна да већ четири године, из дана у дан живимо све боље? Ко ће да се дрзне и каже како живи лоше и како му је горе него пре пет година, ако се зна да су жути лопови (и понеки црвендаћ, али и регионаш) опљачкали државну касу, земљу довели до просјачког штапа, а Он нам указује на светли пут?

Долазим сам да видим хоће ли бити неки пензионер из оних редова за социјални казан. Или ће да буду лепо обучени, опеглани. Долазим да видим да ли ће бити неко у народној ношњи. Што, лепе су наше народне ношње. Све. Не морају да буду само оне шумадијске. Долазим да видим да ли ће неко доћи можда у мајици са знаком неке странке? Сендвичем? Заставом? Транспарентом? Паролом? Патком, не дај Боже?

Долазим сам, да видим ко ће све то снимати. Колико ће то екипе пратити. Долазим сам, да видим хоће ли то стварно трајати 12 сати. И да ли ће онај ваздуплоховац да се опет (као ономад, у Скупштини) да се диви на издржљивости Великог Вође.

Долазим сам, да питам некога у пролазу, ко улази у Немањину 11: Зашто Он није испунио своје обећање, па најпре да у Нишу прими грађане Србије? У оној касарни?

Видимо се. Први пут на јутрењу. С Њим.

Пише: Александар Бећић

Извор: блог аутора

———————

7.7.2016. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић