ФУНКЦИОНАЛНА НЕПИСМЕНОСТ

Аутор: Дарја Сокологорскаја

Хоћете ли да попричамо о функционалној неписмености? Да кренемо можда од цитата из писма једног ученика десетог разреда који је написао свој осврт о премијери филма Луиса Буњуела „Дискретни шарм буржоазије“(1972). Ево како је гласио:

„Режисер добија огромне паре управо зато да би нама, публици, све објаснио. Да нам буде све јасно, а не да ми сами погађамо. И како да схватимо шта је режисер имао у виду? Можда и није имао ништа, ти сам смишљај уместо њега… Досадно је. Превише паметују“.

О функционалној неписмености почело је да се размишља на Западу негде 80-их година прошлог века. Проблем се састојао у томе што, без обзира на општу писменост, људи нису постајали паметнији, већ су све слабије излазили на крај са професионалним обавезама. Неколико истраживања је показало да људи, иако формално умеју да читају и пишу, не разумеју смисао прочитане књиге или инструкције и нису у стању да напишу логички повезан текст.

Људи који су функционално неписмени препознају речи, али не умеју да декодирају језик, нити да нађу у њему уметнички смисао или техничку корист. Зато су они трећеразредни читаоци и публика – њима се више допада сирова и отворена поп-култура. Неки истраживачи сматрају да је функционална неписменост гора од праве неписмености јер указује на дубље поремећаје у механизмима мишљења, пажње и памћења. Ако узмете једног црнца из Нигерије и научите га научним мудростима, од њега ће постати разборит човек, јер се у његовој глави сви сазнајни и мисаони процеси одвијају нормално.

Појава функционалне неписмености у развијеним западним земљама подударила се са првим опипљивим корацима тих држава ка прелазу на информационо друштво. Знања и способност брзе оријентације у новој средини постали су критеријум за социјални раст индивидуе. На Технолошком институту у Масачусецу (као што вам је познато, тамо је студирао и Гордон Фримен[1]), направљен је график тржишне вредности сарадника у зависности од напредовања на основу двеју скала.

Прва скала је обављање рутинских радњи које се понављају, репродуковање, елементарна упорност. А друга је умеће извршавања сложених операција за које не постоји готов алгоритам. Ако је човек способан да изналази нове путеве решавања задатака и у стању да на основу неповезаних података направи радни модел, онда је он функционално писмен. Према томе, функционално неписмени људи су погодни само за послове благајника и чистача, уз услов да су под надзором. Они нису способни за истраживачки рад.

1985 г. у САД је вршена анализа која је показала да је од 23 до 30 милиона Американаца потпуно неписмено, а 35-54 милиона полуписмено – њихове читалачке навике и вештина писања су на много нижем нивоу од оног који је потребан да би се „савладали изазови свакодневног живота“. 2003 год. Број грађана САД чије су споспобности читања и писања мили испод минимума био је 43% тј. 121 милион.

У Немачкој, ако је веровати сенатору за образовање Сандри Шерес, 7,5 милиона људи (14% одраслог становништва) може да се назове полуписменим. Само у Берлину живи 320 000 таквих особа.

2006 године одсек британског Министарства образовања је саопштио да је 47% ученика напустило школу са 16 година, оставши без основног нивоа знања из математике, а 42% није било у стању да савлада основни ниво знања енглеског језика. Сваке године британске средње школе шаљу у свет 100 000 функционално неписмених свршених ученика.

Јесмо ли се насмејали проклетим империјалистима? А сада ћемо себи.

2003. год. у нашим школама (у Русији, прим. прир.) добијени су слични статистички подаци (мислим да се радило о петнаестогодишњацима). Само 36% ученика имало је задовољавајуће навике читања. Од тога 25% ученика било је способно да решава само задатке средње тежине, нпр. да обједини информацију која се налази у различитим деловима текста, упоређује текст са својим животним искуством, разуме информацију дату у скривеној форми.

Висок ниво читалачког умећа, тј. способност да разуме сложене текстове, критички оцењује дату информацију, формулише претпоставке и закључује, показало је свега 2% ученика у Русији.

Јасно је да се функционална неписменост не формира само у детињству. Она може да се јави и код сасвим одрасле особе коју је прогутала рутина монотоне егзистенције. Одрасли и старци губе способности читања и закључивања, ако им оне нису неопходне у свакодневном животу. И ми смо у школи и на факултету учили много тога. Рецимо, хемије се уопште не сећам, математике – слабо и траљаво, а о историји без помоћи википедије срамота ме је и да говорим. На сву срећу, још увек сам у стању да комбинујем мале, једноставне речи у огромне псеудонаучне текстове.

Уосталом, то није интересантно. Боље да почнемо да изучавамо функционалну неписменост у пракси, тј. да издвојимо њене главне особине и одлике.

1) Функционално неписмени грађани избегавају сложене задатке, унапред су убеђени у неуспех, немају мотивације да се прихвате тежих задатака, понављају једне исте системске грешке.

2) Такви људи често покушавају да избегну било какав интелектуални задатак правдајући се или прехладом или заузетошћу или премором.

3) Поштено признају да не воле да читају.

4) Моле друге људе да им појасне смисао текста или алгоритам задатка.

5) Покушаји читања повезани су  са јаком фрустрацијом и немањем жеље да се чита. Приликом читања нагло се јављају психосоматски проблеми: болови у очима, главобоља, изненадна жеља да се скрене пажња на нешто много важније.

6) Функционално неписмени приликом читања померају усне или гласно изговарају прочитано.

7) Имају тешкоће приликом испуњавања било каквих инструкција: од вежби за обликовање тела, до ремонта нуклеарног реактора.

8) Не умеју да формулишу и постављају питања након прочитаног материјала. Не могу равноправно да учествују у дискусијама.

9) Врло је велика разлика између разумевања онога што чују и разумевања прочитаног.

10) На проблем изазван сопственим неразумевањем реагују или наученом беспомоћношћу, или нападом на саговорника, пошто не разумеју до краја ко је уствари у праву а ко није.

Додатна отежавајућа околност је у томе што је вештина читања и писања у директној вези са способношћу да се створи било какав информациони садржај. Фактички, одговорна је за креативност у информационом смислу те речи.

Морамо признати да живимо у свету функционално неписмених људи. Не желим да кажем да су га они створили, али у много чему он је створен за њих. Видим то у свему, све нагиње првобитној дечијој једноставности и наметљивости. Реклама, Twitter од 140 слова, ниво штампе, ниво литературе. Покушајте да некоме предложите одломак из Хајдегера, Лакана или Томаса Мана. Врло мали проценат људи уме да чита, или још боље, да пише сложене аналитичке чланке. Била сам изненађена што та болест није заобишла ни сферу медија. Новинари који пишу квалитетно сада су на цени и они се брзо пребацују на уредништво из простог разлога што готово да немају конкуренцију.

Деградација је у првом реду погодила све сфере делатности које су на неки начин повезане са речима. Док се раније маса одликовала лошим укусом, сада јој чак и тај шкарт треба сервирати на кашичицу, у виду сажваканог желеа без тврдих грудвица.

Уосталом, у истраживању Literacy in the Аdult client population- Jones& Bartlett Publishers даване су препоруке како да се пишу текстови за функционално неписмене људе, тј.практично за сву B2C популацију (Business-to-consumer/Бизнис за потрошача). То су директни  савети за „копирајт“, пошто се већина рекламних порука формира по тим законима.

Поделићу са вама.

1) Они веома лошије прихватају апстрактне текстове лишене индивидуалности, него директна обраћања у стилу: «ТИ си добровољац?» Треба састављати адресовану поруку, императивнију, персонализовану. Сматра се да је то најважније и најефикасније правило комуницирања са неписменим аудиторијумом. Слажете се да је тако?

2) Треба користити речи из свакодневног речника, пожељно је да немају више од 3-4 слога. Нису потребне дуге сложенице као у немачком језику. Треба избегавати речи из науке (и тако неће разумети наш дискурс), техничке и медицинске термине. Пожељно је да се не користе речи које конотативно и семантички допуштају различито тумачење. Не смете користити прилоге типа «ускоро», «ретко», «често», јер је тим људима важно да знају кад ускоро и колико ретко.

3) Скраћенице писати у дужем облику,«итд.» заменити нормалним «и тако даље». N.B на маргинама уопште не писати. Уводна излагања такође треба искључити, иако је, наравно, штета.

4) Рашчланити информацију у виду лепих блокова. Што више абзаца, без дугих опширних текстова. Да се баве дешифровањем статистике и графика са бројевима, ти људи по правилу, углавном не планирају.

5) Реченице не треба да премашују 20 речи. Наслови морају да буду кратки и садржајни.

6) Хтели сте да обогатите свој текст синонимима? Не рачунајте на то. Такве читаоце појава нових речи само збуњује. Ако сте у почетку текста споменули „аутомобиле“, немојте да они одједном постану “лимузине“.

7) Најважнија информација ставља се као прва, ударна реченица у тексту, на сам почетак, јер постоји ризик да, ако читалац и стигне до краја, његово здравље и перцепција више не буду исти као на почетку.

8)Текст треба разводнити обилним празнинама, сличицама, примедбама – све са циљем да се читалац не уплаши од мрачне странице препуне текста.

9) Будите пажљиви са сликама. Не сме да буде никаквих декоративних елемената, илустрација које на себе привлаче пажњу. Између осталог, у социјалној реклами намењеној таквом аудиторијуму, препоручују да се не користе рецимо, фотографије трудница које пуше, или пијанице под тезгом. Треба показивати само оно што ви од публике желите.

Који су узроци функционалне неписмености? У томе се ставов научника разилазе, али лично сам убеђена да су узроци у вези са порастом броја информационих токова који су се обрушили на човека.

Феномен функционалне неписмености  почео је да се јавља, условно, 60-70-их година, у тренутку када се појавио и почео масовно да се користи телевизор у боји. Пре неколико година сам читала једно добро истраживање из Француске, у коме се тврдило да деца од 1-3 године која проводе пред телевизором више сати дневно, губе део когнитивних способности.

Распитивала сам се код познатих педагога и педијатара и сви су се сложили да деца рођена после 2000 г. генерално болују од ADHD (Attention deficit hyperactivity disorder) – хиперкинетичког поремећаја, да не умеју да уче, да се концентришу, нити да читају. У исто време приметан је раст друштвене неприлагођености. Деца имају навику и лакше им је да се дописују једни с другима на социјалним мрежама, него да се друже у стварности. У Јапану се већ формирала култура гејмера и хикија, младих људи који се изолују од друштва и не напуштају своју собу. То чека и нас.

Знам, звучи помало чудно да деца нису способна да раде са текстом, а у исто време присутни су на мрежама где се све базира на тексту. Али, погледајте мало боље ниво њихових порука. На интернету садржаје обликује неколико ентузијаста, стотине других ствара комерцијалнр брендове, а све остало су репостови (корпије). Није важно шта људи објављују  у виду репоста – текст о мачкама или текст о Бодријару, то без обзира може да се тумачи као функционална неписменост. Није случајно да су новом поколењу врло брзо дали име «рак који убија».

Свеопшта писменост обелоданила је чињеницу да образовање у школи не даје на излазу  компетентне људе. Али, тек са ширењем нових комуникационих токова тај проблем више није могао да се игнорише. И док су пре 40 година научници проналазили начине да се боре са функционалном неписменошћу, данас они траже начин да сарађују са њом. У толикој мери је дијагноза постала свеопшта.

Кривим за то управо телевизију, а зтим компјутеризацију, дигиталне медије. Радио је такође врло компликована ствар. Да бисте разумели вести које слушате, или «Рузвелтове беседе крај камина», морате уложити напор, концентрисати се. Телевизија је постала први извор информације који није захтевао никакав напор приликом перцепције и анализе. Слика замењује текст спикера, честа смена кадрова и декорације не дозвољавају да се одвојиш, да се досађујеш…

У доба кад су интернет стварали фанатици, он је био пренатрпан интелектуалним садржајима. Како је његова популарност расла, интернет су запосели људи далеки од науке и струке. Сада већина корисника треба да зна само неколико речи, као што су «porn» или « flashgames» да би добили оно што желе. Можете се за трен ока пребацити са  хороскопа на хронику дана, са хронике на вицеве, а затим на јутјуб или «Веселу фарму». Скоро као кад мењате канале на ТВ-у. Када сам била мала, морала сам да трошим извесно време и снагу да бих се забавила. Игра је мање-више подстицала сазнајне импулсе.

Зашто су Стив Џобс и Бил Гејтс одузимали својој деци електронске уређаје? Крис Андерсон, који је заштитио своју кућну електронику тако да није могла да се користи више од пар сати дневно, испричао је: «Наша деца оптужују мене и жену да смо фашисти који превише брину због технологије. Кажу да нико од њихових пријатеља нема таква ограничења у својој породици. То је због тога што као нико други видим опасност од претеране употребе интернета. Знам са каквим сам се проблемима сусретао и не желим да их и моја деца имају».

А то су људи који сходно идеји треба да боготворе нове технологије у свим видовима.

Будимо поштени, до сада друштво није формирало одређену информациону културу. Напротив, сваке године је све горе, у тој мери у којој комерцијално оријентисане структуре освајају информациони простор. Рекламним одељењима и SMM-маркетингу су потребни потрошачи. А ко је бољи потрошач од функционално неписменог човека? Нека ти људи имају мала примања, али њих има веома много, а због ниског IQ веома су подложни манипулацијама. Нпр. огромна већина банковских дужника су људи који нису у стању да правилно протумаче уговор са банком, израчунају редослед рата и управљају сопственим буџетом.

Беда рађа беду, између осталог и у интелектуалној сфери. Често видим како млади родитељи дају деци таблет рачунаре са игрицама, само да би се ослободили од њих бар на пола сата. И то деци узраста 1,5-2 године. И ја сам почела да проводим много времена у играма и пред ТВ са 5-6 година, али су у мојој свести већ били формирани начини информационе самозаштите. Умела сам да филтрирам рекламни шкарт и критички се односим према оном што се приказује на екрану. Могла сам да се усредсредим на читање једне књиге током много сати. Превремен доступ информационим токовима који доносе задовољство и релаксацију доводи до нагле деградације и атрофије синтетичких функција мишљења.

Сигурно сте приметили да у свету расте јаз између богатих и сиромашних. Врло ускоро ће 10%  људи имати не само 90% богатства, већ и 90% интелектуалног потенцијала.

Несклад се повећава. Једни постају све паметнији, вештије баратају бесконачним изворима информација, а други се претварају у тупу и презадужену стоку. И то апсолутно својом вољом. Немају коме да се жале. Очигледне везе између беде и функционалне неписмености нема. Далеко већи значај има утицај и васпитање родитеља а такође и постојање функционалне писмености код самих родитеља.

Сећате ли се старог Луначарског? Можда је он дао најбољи рецепт против сваког облика неписмености. На једном састанку неки радник упита Анатолија Васиљевича:

«Друже Луначарски, ви сте тако паметни. Колико то факултета треба да завршимо да бисмо били као ви? – Само три,-одговорио је он. Један треба да заврши ваш деда, други-ваш отац, а трећи-ви.»

Извор: Сигма 30 4. 2015.

__________________

Из моје праксе

Једном сам, релативно давно, присуствовао неком разговору у веома угледној банци (позвали су ме као консултанта са стране: тражили су стручњака уже специјалности, а нису имали своје експерте који би адекватно оценили кандидате – последњи њихов стручњак је отишао, залупивши вратима).

Разговор је водила кадровска службеница, двадесетпетогодишња девојка која је радила у тој банци више од годину дана.

Након одабраних CV-a, на разговор је била позвана тридесетдвогодишња жена чији је животопис уливао поштовање. Почетак разговора текао је по шаблону: где сте студирали, шта сте специјализирали, итд. Затим су уследила питања везана конкретно за посао, уз молбу да кандидаткиња што је могуће опширније исприча на којим пројектима је радила (објашњење: сада је популарна реч “пројекти“, раније се другачије говорило), како је решавала „конкретна“ питања, како је излазила на крај са „крајњим роковима“ (видети објашњење уз „пројекте“)… Све у свему, у суштини све стандардно…

Слушао сам пажљиво, водио белешке и углавном све разумео – жена је причала једноставним и разумљивим језиком, веома повезано и логично је објашњавала шта, како и зашто је радила и томе слично. Али након 2-3 минута монолога кандидаткиње приметио сам да се службеница чудно понаша. Почео сам да је пажљиво посматрам. Кренула је да поставља питања. Било ми је јасно да она практично ништа није разумела од оног што је кандидаткиња у монологу изнела. Наравно, можете да не разумете неке специфичне термине и томе сл. (мада их је било врло мало). Али, она није разумела НИШТА! Кандидаткиња је такође била збуњена.

Тада сам морао да преузмем иницијативу и нормално наставим/завршим разговор. Након што је кандидаткиња отишла, упитао сам службеницу за мишљење. „Не одговара.“- био је њен одговор. На моје питање – чиме конкретно кандидаткиња није задовољила, службеница је почела да прича неке глупости. Све у свему, своје примедбе и сугестије написао сам одвојено и послао „врху“.

Увече сам назвао телефоном кандидаткињу и дискретним, сугестивним питањима замолио је да каже своје утиске након обављеног разговора. Затим је изнела став да је службеница теоретичар (из серије „Прочитала сам двадесетак књига, сада све знам и умем“), која се врло мутно, тачније уопште не сналази у практичним питањима која се тичу задатака за које мора да пронађе стручно лице. Чак и поред тога што је кандидаткиња говорила потпуно разумљивим језиком, избегавајући стручну терминологију и томе сл.

Сада сам потпуно уверен да сам се тада сусрео са примером „функционалне неписмености“, што је за мене било нешто сасвим ново.

Антон Монтана

_____________

[1] Измишљена личност, главни јунак серије игара «Half life», на МИТ-у студирао и постао докрор физике

Превод са руског за СРБски ФБРепортер: Д.Н.