ЕПС је јавно предузеће чије лоше пословање тренутно представља вероватно највећи ризик по јавне финансије Србије, а његово реформисање не иде очекиваним темпом. Фискални савет је у више наврата истицао највеће проблеме ЕПС-а – у питању су: 1) превелики трошкови зарада (због вишка запослених и превисоких просечних плата), 2) висока ненаплативост испорука електричне енергије, 3) цена струје испод нивоа који гарантује одрживост пословања, 4) губици на мрежи и крађе, 5) организационе слабости.

Током 2015. године постојали су покушаји да се унапреди пословање предузећа, али су били недовољни. Цена струје порасла је од августа 2015. године (ефективно је ЕПС добио свега око 3%), промењена је организациона структура предузећа у правцу веће централизације, а у јуну 2015. усвојен је и план финансијског реструктурирања ЕПС-а (са три месеца закашњења), који није јаван.

У 2015. години предузете врло скромне мере, нарочито када имамо у виду размере проблема ЕПС-а, као и чињеницу да су сви проблеми били одавно познати. Предузете мере не могу ни изблиза донети довољне уштеде које ће суштински преокренути лоше пословање предузећа.

Уз то, постоје индиције да је током 2015. године дошло и до неоправданог повећања зарада – а зараде су појединачно убедљиво највећи трошак предузећа који се мора у склопу реформи значајно смањити. Лако је могуће да је ово повећање, уколико се заиста десило, „појело“ раст прихода ЕПС-а услед корекције цене струје и тако поништило једну од ретких реформских мера из 2015. године, односно вратило све на почетак. Оваква неажурност и лутање у спровођењу реформи су крајње опасни јер воде даљем гомилању губитака и других проблема у пословању ЕПС-а које би у крајњој инстанци могла да плаћа држава (као што се већ догодило са Србијагасом). Уколико се то деси, због своје величине, проблеми ЕПС-а би највероватније разорили јавне финансије Србије.

Србијагас је у тешким проблемима због чега је годинама највећи губиташ целе српске привреде и то скупо кошта државни буџет. Најозбиљнији проблем Србијагаса јесте неодрживо висока ненаплативост услуга. Годинама уназад Србијагас не успева да наплати око 40% своје испоруке гаса, што је пресудно утицало на урушавање пословања овог предузећа и довело до огромних губитака.

Надаље, за покривање губитака Србијагас је интензивно узимао кредите за ликвидност, што је дуг овог предузећа попело на преко 1 млрд евра. Овим је отворен нов проблем – превелика задуженост предузећа. Како су ови кредити углавном били одобравани уз државу као гаранта (која данас гарантује за приближно 90% кредита Србијагаса), а Србијагас није успевао самостално да их враћа, отплата се врши из републичког буџета. Тако само ово предузеће држави намеће у просеку 200 млн евра трошка годишње. Такође, проблем лоше наплате довео је до припајања неплатиша Србијагасу, јер је Србијагас конвертовао своја потраживања у капитал (Азотара, МСК, раније Агрожив). Међутим, припојена предузећа и сама су лоша, те су додатно оптеретила билансе Србијагаса, док је наплата остала слаба.

Поред свега наведеног, Србијагас мора и да се организационо трансформише у складу са прописима Европске енергетске заједнице. У 2015. својеврстан „предах“ у неодрживом пословању Србијагаса донео је изузетно велики пад цене гаса. Због тога је Србијагас био у прилици да повећа наплативост испорученог гаса, нарочито из петрохемијског комплекса (Азотара, Петрохемија, МСК), јер продајне цене њихових финалних производа немају јаку директну везу са тржиштем енергената и нису тако драстично опале. Уз то, ниске цене енергената одговарале су и градским топланама којима је додатно на руку ишла и неуобичајено топла зима, због чега су топлане биле у могућности не само да измирују редовно своје обавезе према Србијагасу већ и да враћају дуг који је преостао из претходних година.

Овај „предах“, међутим, само је привремен, а Србијагас га није искористио да суштински унапреди своје пословање. Током 2015. није решена судбина неуспешних предузећа која су због дугова припојена Србијагасу (Азотара, МСК); иако је најављен, није се примењивао принцип да се обуставља испорука гаса купцима који редовно не сервисирају своје обавезе (Стаклара Параћин); а Србијагас није до краја извео чак ни релативно безболну статусну промену предузећа. Можда најбољи пример неодговорног односа је то што је нешто успешније пословање током 2015. године искоришћено за поделу великодушних бонуса запосленима.

Чињеница да се то десило у години у којој су плате у јавном сектору умањене, директно говори о одсуству контроле и свести о томе да практично сви грађани Србије плаћају огромна средства због лошег пословања Србијагаса и да је реформа његовог пословања неопходна.

Данијела Ружичић

—————

5. 5. 2016. danijelaruzicic.com, за ФБР приредила Биљана Диковић