Без обзира на све политичке притиске, патње и несреће са којима су се тих година суочавали грађани Србије, већина није веровала да тако моћна оружана сила, под циничним називом „Милосрдни анђео“, може да се појави на вратима као демон уништења.

Двадесет четвртог марта 1999. Београд је, међутим, утонуо у ноћ као у смрт. Са прозора поткровља на обали Дунава у граду без и једне светиљке, дрхтећи у мрклом мраку са дететом посматрала сам ноћни пејсаж над Београдом са заслепљујућим светлостима које су летеле над њим као неки шарени оријентални ћилим са огромним пламеним ружама чији су лет пратиле детонације. Пред мојим очима прецизно навођене кривудаве оранж линије бомби падале су у Дунав као неке дивље црне космичке птице.

Изгледало је да њиховом путањом не управљају људске руке, већ нека ирационална сила коју нисам могла дефинисати, а која налази радост у том јавном приношењу жртви неком далеком и непознатом богу ватре коме фанатично служи. И убија. Његов је час. Дрхтала сам као и многи Београђани од страха и беспомоћности пред овим чудовишним и несхватљивим призором.

Усред мрклог мрака, трже ме глас детета:

„Не плаши се, мама“.

Сутрадан, 25. марта, после непроспаване ноћи, кренух у Српску академију наука и уметности на заказани разговор за Радио Београд са њеним председником, академиком Дејаном Медаковићем.

Свеже јутро. Тишина нешто говори. Нигде живе душе.

Цела Кнез Михаилова посута поломљеним стаклом. Председник САНУ се добро држи. Изненађује ме. У овом тешком часу цитира стихове великог песника римске књижевности Овидија: „Треба на пут стати почецима зла, касно се лек набавља“.

Поручује грађанима да се не предају страху, да схвате ванредно, ратно стање, да не напуштају систем вредности који нас је одржао кроз толике ратове и разарања, да добротом и дисциплином сваки човек покаже бригу за другог, да се смањи страхота која је снашла српски народ.

„Све у шта верујем је да ће Зло бити побеђено, мада ја то нећу доживети“. “Никад неће нестати велики принципи људског духа које је Европа стварала вековима“.

Током наредних 78 дана, бомбардоване су зграде полиције и војске, погинуло је 16 радника моје РТС, много је било жртава, уништених мостова и привредних објеката. Ничије извињење не може да ми замени изгубљене животе, моју заувек уништену скромну косовску кућу од камена у Старом Грацку, засуту 12. маја 1999. са преко тридесет бомби са осиромашеним уранијумом.

„Човек без завичаја је изгубљен човек у свету“.

Да би спасила децу, моја снаха Драгана је неексплодиране бомбе, као наранџасте крушке, скупљала у корпу и носила ван домашаја деце.

Ко броји жртве? Ко се тога сећа? Белог покошеног поља и свих побијених жетелаца? Поносим се што је мој брат Ђорђе Роћеновић, продуцент, са неким муслиманом из Рожаја био последњи чувар српске РТС у Приштини.

Често се питам како се после свега осећају они малобројни, невидљиви међу нама, који су се залагали за бомбардовање Србије? Да ли су успели да нам промене правац кретања?

Од античких филозофа сам научила да је највећа казна за народ да њиме владају владари који га мрзе.

Не постоји будућност без знања и сећања.

Кад год отворим Овидијеве „Метаморфозе“ сетим се те ноћи без светлости, 24. марта 1999. и ужареног неба над Београдом.

Живот и свет се касније мењао у знаку те ноћи.

Моја Љубав није.

Београд, 25. марта 2016.
ЈЕЛИЦА РОЋЕНОВИЋ