Народна библиотека Србије страдала у бомбардовању 1941.

Пролеће 1941. године су Срби дочекали са великом зебњом и у тадашњим медијима сладострасним извештајима са ратишта широм Европе. Приближавао се рат. Мирисе пролећа је заменио мирис крви и смрти. Ништа тако не омамљује и није тако опојно као мирис предстојеће смрти, фаталистичко-егзалтирајућа атракција неминовног. Вукући брк по прашини минулих времена, казивао ми је деда Вукадин, преживљену голготу нашег народа и себе.

Док се тадашње руководство краљевине усклађивало којему се царству приволети, србско јавно мнење је било под англо-саксонским `пеглањем`. Рат са Грчком је био у току, ми окружени и под датумским ултиматумом (23.03.1941) тадашње Нове Европе, коју је предводила Немачка. Како год, потписан је тројни пакт са силама осовине, који је био бољи од онога који је Шведска потписала. Временом се испоставило, да је Шведској тај безратни предах умногоме помогао њеном послератном развоју, који је довео да стандарда једне од најразвијенијих држава света.  Док су се кроато-комунисти спремали за рат, Срби су у две колоне чекали! Чекали и дочекали. Англо-саксонци уз помоћ домаћих колаборациониста су подигли демонстрације и изазвали бруталну погибељ и разарање пре свега србског елемента у тадашњој краљевини.

Демонстрације 27. марта 1941. године

Пада у очи успешно политичко-стратешко лавирање Кнеза Павла, до самог истека ултиматума. Југославија је тада добила максималне бенефите и поштеду, за разлику од осталих држава у окружењу, пре свега Мађарске, Румуније и Бугарске. На жалост, јавно мњење је спремано у контра причи и било је погодно за манипулацију, са несагледивим последицама које су следиле, пре свега по србску нацију. Кнез Павле је ухапшен и протеран, Краљ, двор и влада су утекли, а народ србски је платио стравичну цену рата и стварања самосталних држава из бивших југословенских република и покрајина.

75 година затим, медији Србије бомбардују јавно мњење сладострасним извештајима са ратишта широм света. Имам утисак, као да се свуда осећа фаталистичко-егзалтирајућа атракција неминовног, о којем ми је Деда Вукадин приповедао. Нова Европа нас није дала под ултиматум сличан ономе из 1941, али садашње гарнитуре србских властодржаца предусретљиво нуде и потписују серијал срамотних и велеиздајничких споразума са НАТО-м и садашњом новом Европом.Разлика је само у томе што англосаксонци сада подржавају споразуме са Новом Европом, а тада нису. „Нова Европа а стара курва“, што би мој Ђед казао. За нас су од усудног значаја потписи споразума са НАТО, који представљају много већи губитак суверенитета него споразум са тројним пактом 1941 године. Свако нормалан се пита, зашто?

ПОЛИТИЗАЦИЈА АНТИ-НАТО ПРОТЕСТА

Од Кумановског споразума па наовамо, све гарнитуре србских властодржаца су водиле и воде капитулантску и колаборационистичку политику до НАТО пакта. НАТО пакт већ 16 година улази у Србију, тако да се слободно може рећи да смо ми незванично у НАТО-у без икаквих права и бенефита, једном речју под окупацијом. Разне странке и групе странака родољубиве провенијенције се декларативно противе споразумима са НАТО-м али суштински аминују већ урађено и свршен чин.

Тако и сада, уочи превремно – без преке потребе расписаних избора, београдски режим Александра Вучића полу-тајним препадом, потписује серијал споразума са НАТО-м и у Скупштини му даје `легитимитет`. С обзиром на превладавајући друштвено-политички систем у Србији, са оваквим изборним законом, Народ није носилац суверенитета и власти, тако да на делу имамо диктатуру мањине. Учешћем на предстојећим изборима, народ `де факто` даје легитимитет потписаним споразумима. Вешто, нема шта.

“Историју пише народ, као њен чинилац. Њу не пишу ни историчари, ни политичари, већ народ који живи и трпи у њој. Због тога је човек позван да игра неку улогу у њој, независно да ли је та улога велика или мала. Неко своју личну историју запечаћује својим великим именом и славом; неко, опет, безимено и неславно. Неко-чашћу и поштењем; неко-крвљу и злом….Велики су проглашени малима док су мали – сами себе – прогласили великима. Највећа и најсветија начела су одбачена и презрена као мрачњачка, док су назадна и угњетавајућа – проглашена врхунским и општеважећим, и њихови су пропагатори постали нови богови. Велике су последице ове безумности: друштвено и национално распадање.“
– Старац Никанор 1981 године.

Након скупштинског аминовања споразума са НАТО-м, разне политичке групације и партије покрећу анти-НАТО протесте у Србији, али са тачно одређеним датумима у појединим местима. Између осталог, заказују се у симболички усудним датумима по србски народ; 24. март (почетак НАТО бомбардовања Србије 1999. – погибељ цивила, разарање инфраструктуре, отимање КиМ, потоња пљачка народне имовине); 27. март (англо-саксонци, њихови шпијуни и кроато-комунисти организују демонстрације у Београду 1941. и тиме изазивају разарање и свенародну србску погибељ). С обзиром на околности, протестима се прикључује мноштво народа. Рекло би се, сјајно. Али, авај!

Уместо, да организатори удруже снаге и протестанте, позову цео србски народ, подигну га и не престану са протестима до испуњења захтева, односно одбацивање свих потписаних споразума са НАТО-м, они се задовољавају медијском пажњом, само-промоцијом и пропагандом! Следствено таквом развоју догађаја, поставља се питање, у име чега и која је била сврха анти-НАТО протеста? -Небитно која политичка опција их организује.

Са становишта колаборационистичке и веле-издајничке владе у Београду, протести су успешно каналисали незадовољство народа и увели га у контролисано стање. Споразуми остају. Са становишта `организатора` протеста је тако очигледно, да су протести организовани у сврху предизборне кампање, а циљ је прећи фамозни цензус и ући у парламент. А у србском парламенту, који је узгред буди речено претворен у акционарско друштво, све је уновчљиво, позиција-опозиција, небитно. Битно је да се партиципира у власти. Да ли још неко верује, да ће те снаге у србском парламенту успети нешто да промене, по питању серијала споразума са НАТО-м?

…, а он ће се сакрити иза коалиције која неће ништа решити, која ће нас додатно гурнути у амбис и довршити процес транзиције, процес нестанка србског народа и државе.

Јер када те екипе уђу у Парламент, оне ће само направити компромис, бити добра или лоша опозиција или позиција, али стање неће променити. Направиће компромис, који ће у суштини бити против интереса србског народа. Тако да су те тзв. демонстрације заправо фингирање нечега, фингирање протеста који су морали бити усмерени на одбацивање свих споразума са НАТО-м. То је морала бити сврха и тако би морали да функционишу ти протести, а не да функционишу на начин да се само партиципира у власти и да се пређе тај фамозни цензус.

Наиме, сви се боре да пређу цензус, боре се Радикали, ДСС, Двери, Заветници, …, а да ли су сви они, заиста представници србског народа. Јесу и нису. Јер изборни закон који је накарадан и не представља истинску вољу србског народа, не може да буде основ нечега легалног. Легално може само бити оно што је у интересу србског народа, што истински представља србски народ, а ово све друго је илегално. Могу они да доносе уставе, законе или било шта, али све то је илегално, јер је против интереса србског народа.

“Ја се уопште не дивим ономе што видим око себе, али кунем се чашћу да ни за шта на свету не бих желео да променим Отаџбину или да имам другачију историју од историје наших предака, такву какву нам је Бог дао.“
– А.С. Пушкин

Срби су један од ретких народа у свету, који је напустио родољубље као вредност. И ми смо сада присиљени да се боримо за родољубље као и пре 200 година, када се свуда у свету код развијених народа и стварало као вредност. Тако да се сада код одговорних и развијених народа у свету, то родољубље подразумева, независно од тога да ли је левица или десница или је које год политичке провенијенције и оријентације била партија. Само код нас Срба је родољубље напуштена вредност. Тако да се ми сада оштримо, односно глачамо тај запуштени камен родољубља. Водимо сурове и беспоштедне расправе, ко је већи а ко мањи родољуб! Наша мисија би морала бити освешћавање народа и ширење родољубља, посебно код наше младежи. Сада у Србији, већина родољубивих организација да би преживела, мора да прави компромисе. А компромис са родољубљем не би смео да се догађа. Не бисмо смели ни са ким да га правимо, а посебно не са непријатељима србског народа. Вредност родољубља је вредност која није материјална, то је вредност која се не може измерити, вредновати и валоризовати. Родољубље као исконска вредност у Срба би морала бити трајна вредност коју треба неговати и чувати.

Љубиша Марковић, СНП Корак Србије

Љубиша Марковић

——-

20. 4. 2016. за ФБР аутор Љубиша Марковић, приредила Биљана Диковић