“Сваки нормалан човек воли своју земљу и поштује домовину.“
Н. Михалков – Право и правда

У протеклих више од 100 година посрнућа Срба и србске државе,  два су момента која нас опредељују за будућност: етички елемент или морално посрнуће и национални елемент или расрбљавање народа. Дужност нам је и обавеза дати свој малени допринос разјашњењу и ширењу погледа на ова два појма у контексту наших тенденција и стремљења, посебно имајући у виду да, народи који су заборавили своју историју осуђени су на изумирање.

Два паралелна процеса су се поклопила у последњих 100 година код србског народа:

1. Губитак етичког елемента коме је претходила социјална морализација уз хришћанску деморализацију (етички принцип, морал)
2. Мондијализација уз расрбљивање-напуштање националног код Срба.

Семе идеја париске комуне уз револуционарно изоштравање Маркса, Енгелса, Бакуњина, Кропоткина и осталих, су у Србији успешно посејали С. Милетић и С. Марковић са осталом анархистичком братијом. Занимљиво да та иста париска комуна није заживела код Француза. Идеје париске комуне, Маркса и Енгелса се нису примиле код Немаца и Енглеза, да би се коначно, све завршило насилним револуцијама код Руса и Срба. Руси и Срби су прихватили сав тај социјални отпад и галиматијас од идеја и у једном сулудом експерименту повели своје народе у нестанак и изумирање. Резултате имамо сада, након 100 година.

 “Уклањање цркве и државе мора бити први и неизбежан услов стварног ослобођења друштва….Будућа организација друштва може се подизати само одоздо према горе, слободним удруживањем  и повезивањем радника, прво у асоцијације, онда у општине, дистрикте, народе и напокон у један велики међународни и универзални федерални савез.“
М. Бакуњин – Париска комуна и појам државе

До губитка етичког елемента се код нас дошло постепено. Србско друштво је било дубоко прожето хришћанским моралом. Промену тог моралног тона, од хришћанског ка социјалном, је иницирала тадашња мондијалистички настројена србска елита заједно са двором. Како су идеје социјализма у суштини настале на темељима хришћанства, тим је посао транзиције хришћанског ка социјалном био олакшан. Стапање србског народа и србских држава у пројекат Југославије је додатно повећао конфузију ратовима ојађеном народу. Додатну забуну код нас је унео социјални елемент, где је народу, којем је то изгледало слично: хришћанска правда замењена социјалном која је истовремено поистовећена са правом (а право и правда не иду и никада нису ишли заједно), хришћански морал замењен социјалним, уз потоњи нестанак морала као етичког начела у србском друштву.

Народу који је убрзано индустријализован и где се урушавао традиционални елемент и породица, се је социјални комунизам чинио јако привлачним дискурсом у односу на недефинисано стање које је владало уз припреме за Други светски рат, а чије семе су посејали Карађорђевићи и тадашња србска елита задојена идејама југословенства. Интернационализам наслеђује Мондијализам уз потирање националног (последично националне државе које је томе претходило).

Тако је хришћански морал заменио социјални морал, заснован на идејама париске комуне, Бакуњина, Троцког, Лењина, С. Милетића, С. Марковића уз каснију девијантну имплементацију Кардељевог самоуправног социјализма. Промена моралног тона је касније узроковала и нестанак породице, као основне ћелије сваког друштва.

Паралелно са овим процесом, Србима је у заједничкој држави наметан осећај кривице због јаког националног елемента. Тај национални елемент је неговала СПЦ и тиме нас одржала кроз све векове ропства, угњетавања и сатирања, да би нас коначно подигао из пепела и турског ропства. Нажалост, од народа изабране и расрбљене елите су почеле да се одричу СПЦ. Мора се признати, да је тај процес почео много раније, почев од наметања југословенске идеје (пре свега Хрвата који су тада били под Аустријом и нису имали никакве шансе за својом државом, а и ако би је добили она би била много далеко од садашње. Хрватски интелектуалци су правилно скенирали ситуацију, уочили излаз и нама Србима идеолошко наметнули идеју југословенства). Наметање југословенске идеје је ишло упоредо са одвајањем цркве од народа, наметања конкордата, којему су резултирали:

А) Закон о избору Патријарха 1929. године, где је декретом Краљ Александар одлучио да  о избору Патријарха одлучују и световна лица, а да коначну одлуку избора између 3 кандидата доноси Он. “Члан 2. Закона: Избор Патријарха врши се на следећи начин:

Изборни Сабор бира између српских архијереја тројицу кандидата.

Избор ових кандидата саопштава Изборни Сабор Министру правде писменим актом одмах по избору, прилажући и записник седнице, који потписује претседавајући и секретар и оверава Министар правде. Једнога од ове тројице од Изборног Сабора изабраних кандидата Краљ на предлог Министра правде својим указом именује Патријархом Српске Православне Цркве.“

Б) Закон о православној цркви 1930, исто Краљ

Оба закона су дефакто, донешена због конкордата, који је касније довео чак и до тровања самог Патријарха. На крају су Краљ и Влада, полицију изводили против Цркве и њихових протеста против конкордата.

Тиме се завршила етапа губитка оријентира код нашег народа, чиме се ослободио простор за мешетарење разних мондијалиста, комунистичких интернационалаца, разних секти, језуита и протестаната.

Ту чак није могао помоћи ни несумњиви ауторитет Владике Николаја, који је потом више из немоћи (чини се) покренуо један сјајан покрет, богомољачки покрет. Јер је упоредо са мондијализацијом србског народа наступило и дејствовање језуита и протестаната, који су добили одрешене руке за несметани рад у србском народу. Богомољачки покрет је био сјајан одговор Вл. Николаја. У свом том галиматијасу и нацртног расрбљавања најјачег народа на Балкану, се приближавао Други светски рат, који нас је ухватио неспремне, дезоријентисане и дубоко подељене. Двор, којем је народ веровао, је напустио како свој народ тако и државу, напустио је Србију, тако да је народ остао на милост и немилост немачким и другим окупаторима и мондијално-интернационалистичким креаторима СФРЈ. У таквом стању кроато-комунисти су се само накалемили и под идејом нове Југославије утамничили србски народ, где су оба наслеђена процеса (процес расрбљавања и процес промене моралног тона), само успешно реализовали.

Одрицање Краља од Срба и Србије и наредба да се снаге покрета Драже Михаиловића ставе под команду Ј.Б. Тита, само су додатно унеле несигурност већ добрано начетом и уништеном народу. Све то је било потпомогнуто револуционарном репресијом и потоњом присилном индустријализацијом, ради лакшег спровођења социјалне револуције. Независном и економски стабилном сељаку није се могло тако лако манипулисати, али пролетером, који зависи од тога да ли ће му чувар капије отворити или не, да. Тако да се у суштини социјална револуција у србском народу спровела тек након Другог светског рата.

Черчил и британска круна, чије су плаћено (платио га је србски народ) гостопримство уживали Двор и расрбљени мондијалисти, су парагматично и у складу са својим (њиховим) националним интересима, подржавали кроато-комунисту Ј.Б. Тита, а тај исти Двор и расрбљени мондијалисти су се одрекли Срба и директно га гурнули у раље кроато-комуниста.

Уз већ наслеђену бановску поделу бивше краљевине, кроато-комунисти су спровели нову поделу бивше краљевине на републике и покрајине, и посејали семе будућих држава, на костима и крви Срба. У тако конципираној држави, која је била усклађена пре свега са интересима Хрвата а изразито против Срба, су дошли до изражаја сви историјски непријатељи србског народа и с тим у вези, поделе и расејање србског народа.

Гебелсове методе обеписмењавања народа под пропагандом описмењавања, пропаганда, репресија, отварање граница за исељавање незадовољног народа, су учинили своје и завршили процес губитка етичког начела и расрбљавања Срба.

“Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити. Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живјети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кад год се два језика сусретну и измијешају, они су као двије војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпослије се чује само један. Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ.

Знај, чедо моје, да та битка између језика не траје дан-два, као битка међу војскама, нити годину-двије, као рат међу народима, него вијек или два, а то је за језик исто тако мала мјера времена као за човјека трен или два. Зато је чедо моје боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. Послије изгубљеног језика нема народа.“
– Завештање Стефана Немање

Социјална етика која је дошла до изражаја у кроато-комунистичком образовању читавих генерација, са проблематичним и девијантним (особеностима Кардељеве филозофије) спровођењем у Југославији, је само отворила пут каснијем потпуном моралном посрнућу.

Савремени мондијалисти изигравајући елиту Србије, само су наставили процес расрбљавања уз дехуманизацију друштва и ништење чак и социјалног морала, наравно све то уз културно, језичко и писмено обеписмењавање. Тако да сада у бити имамо у културолошком и друштвеном смислу:

1. Кроатизовани Београд и Војводина
2. Кроатизовани језик, уз латинично испред ћириличног
3. Недостатак етичког елемента у народу
4. Недостатак хуманости и човекољубља
5. Расрбљен народ, последично не родољубив или боље рећи дезоријентисан по питању родољубља, самим тим подложан разним манипулацијама
6. Маловерје, боље рећи деправославизован народ
7. Осиромашен народ

Србски народ је сада у тој мери неписмен и расрбљен, да се ми последично стидимо свог националног и родољубивог. Услед систематског наметања кривице, ми чак и не разумемо разлику између: шовинизма, расизма, национализма, патриотизма и родољубља. Тако да савремени мондијалисти, лако стигматизирају сваки покушај родољубља код Срба, одмах га поистовећујући са шовинизмом и расизмом.

Природна симбиоза мондијализма и интернационализма потире мале националне државе (јер немају, и одузимају им се механизми заштите националне самобитности, државности и идентитета) све у име интернационализма, унија и неких, тобож виших идеја.

“А ја сам, чедо моје, уз све то одлучио да створим државу свих Срба, и створио сам је. Нисам створио ни краљевство, ни царство. То вама остављам. Има нас Срба довољно и за краљевство и за царство. Ја сам створио велику жупанију пред којом су се заустављала и узмицала велика и мала царства и краљевства.“
– Завештање Стефана Немање

Расвешћени и малобројни родољуби, проводе дане и месеце тражећи решења за излаз из готово безизлане ситуације у којој се налази србски народ. У оваквом друштвено-политичком систему у Србији и са оваквим изборним законом, народ није носилац суверенитета и власти. На делу је диктатура мањине. На маргинама водећи борбу за спас нације, траже подстрек, идеје, одговоре и помоћ за многа питања и изазове који се свакодневно постављају пред наш народ. А сваки од тих изазова нас само дубље и дубље гура у понор и нестанак. Како доћи до тога да породици дамо место где би морала бити? Јер породица васпитава и узгаја све оне који ће државу чувати, бранити, подизати и градити, славом је китити.

Како да породица и отаџбина постану једно и свима нама буде дом светлошћу и радошћу обасјан?
Како да дођемо до тога да држава штити и заштити породицу, јер без породице нема ни државе.
Како да вратимо изгубљено морално начело у нама?
Како да вратимо родољубље у србском народу?
Коначно, како да дођемо до тога да можемо и ми ускликнути: РОЖДАЕТСЈА ЧЕЛОВЕК! НАРОД РОЖДАЕТСЈА! РОЖДАЕТСЈА СЕРБИЈА!

Љубиша Марковић, СНП Корак Србије

Љубиша Марковић

——————

10. 4. 2016. за ФБР аутор Љубиша Марковић, приредила Биљана Диковић