2 replies »

1. Ф. М. Достојевски: „Константинопољ мора бити наш ! “

   Да Вам каже браћо и сестре православни „луди“ Милојко , биће наш, јер је то по Божијој вољи .
   Достојевски је у праву,одлично је пророковао да ће се то десити у наше време али Срби,Руси,Бугари и Грци прво морају да ослободе свету земљу Косово и Метохију и протерају све непријатеље Божије који свету Божију земљу погане.Тада ће православни поћи путем Слободе Златне ( истинске Слободе).
   Одмах после тога Константинопољ ће бити у рукама Русије и не само он него и северна Србија ,дубље према Мађарској и многи приобални делови србског Сињег мора.
   Звучи лудо али ће тако бити па се и „луди“ Милојко незаслужено, придружује бројним великим пророцима и таквим величинама као што је Достојевски и сви остали Божији угодници.
   Овим се отвара ново поглавље у историји и поделе света.
   Са једне стране смо ми који знамо за Бога,на страни добра а са друге англосаксонци који не познају Бога и као незнабошци симболишу светско зло и срљају у уништење човечанства.

   Свиђа ми сеСвиђа ми се

2. Имајући у виду трагичне и судбоносне догађаје, који су се одвијали крајем ХХ
   столећа и који се још одвијају у извесној мери око вештачких граница
   и вештачких нација у бившој Југославији, као и између Совјетске Украјине и
   Совјетске Русије, које су као што је познато постале продукт бундиста –
   бољшевика и њихових свемоћних ментора западно-европског и америчког корпоративног естаблишмента, тз. “великих изабраника”, идолатриског и окултног друштва чаробњака међународне масонерије и римских католичких темплара интермаријумаца, који су у ХХ столећу припремили ужасну експерименталну тактику и стратегију према Србима и Русима.

   При овоме посебно истичмо колику огромну улогу игра корпоративни
   међународни естаблишмент у Њујорку, који је 1872. године постао седиште
   Генералног Савета Интернационале Карла Маркса (Conseil General de
   l’Internatioonale de Karl Marx), која ће имати познати нам развој: не само због устоличавања у Њујорку 1867. године Мацинијевог “Универзалног Демократског Савеза” (Alliance democratique universelle), успркос важности његове непосредне улоге у реакционарним и револуционарним покретима у Источној Европи, посредством Бакуњинове мреже. И не само због устоличавања у Сједињеним Америчким Државама неколико година пре тога чувеног тајног друштва Б’наи Брит и због вртоглавог успона бундистичке банкарске групе “Јајкоб Шиф, Кун и Лоеб”, која ће финансирати тз. „руску“ револуцију 1917. године (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial – une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, стр. 28; The German-bolshevik conspiracy – War information series, No. 20, October 1918, Hawthorne, Calif., 1975; http://www.liveinternet.ru/use…).

   Бакуњин је знао на шта може да рачуна, јер Руси – не нација водич, већ
   народ за експерименте, имали су мисију у деветнаестом и двадесетом столећу да потресу свет, да се припреми и да се подвргне под јарам Cветске Bладе тз. “великих изабраника”, западно-европског и америчког империјалистичког,
   корпоративног, реакционарног и револуционарног естаблишмента „високе паладистичке масонерије и великих међународних финансијера” – “La revolution, la haute maconnere du Palladisme, la haute finance internationale, tout est la, comme a un rendezvous fixe d’avance a cette meme époque, en ce meme lieu”. (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial – Une super et contre-eglise, стр. 131).

   Да би се данас ово постигло, руски народ мора да буде потчињен њиховој влади и да пред њима падне на колена. То је имао у виду између осталих и амерички сенатор Џемс П. Вербург (J. P. Warbourg ), кад је у току 1950. године дословно рекао:

   “Без обзира на то, да ли то неко хоће или неће, ми ћемо имати светску владу! Једино питање које се поставља јесте: да ли ће та влада бити успостављена
   на основу њеног прихватања или пак победом…” (Види: William P. Hoar, Architects of conspiracy – An intriguing history, Boston – Los Angeles, 1984, стр. 317).

   Није дакле изненађујуће да су данас у свету остала само два супарника – ривала, Англо-американци и Руси : први као изузетни предстаници западно-европског и америчког империјализма, други као представници источно-европског експериментализма. То је између осталих приметио и Alexis de Tocqueville, који је у свом капиталном делу “De la democratie en Amerique”, рекао:

   “Сада постоје на земљи два велика народа, који пошавши с разних тачака, као
   да иду једној истој мети: то су Руси и Англо-американци… Њихова је полазна тачка различита, њихови су путеви различити; али при свему томе, сваки од њих изгледа да је позван неком тајном намером провиђења, да једнога дана завлада над половином света…” (Види: Alexis de Toqueville, De la democratie en Amerique, Vol. II, Paris, 1866, стр. 430-431).

   Француски текст гласи:

   “… Il y a aujourd’hui sur la terre deux grands peoples qui, partis de points différents, semblent s’avancer vers le même but : ce sont les Russes et les Anglo-Américains.
   Tous deux ont grandi dans l’obscurité ; et tandis que les regards des hommes étaient occupés ailleurs, ils se sont placés tout à coup au premier rang des nations, et le monde a appris presque en même temps leur naissance et leur grandeur. Tous les autres peuples paraissent avoir atteint à peu près les limites qu’a tracées la nature, et n’avoir plus qu’à conserver ; mais eux sont en croissance: tous les autres sont arrêtés ou n’avancent qu’avec mille efforts ; eux seuls marchent d’un pas aisé et rapide dans une carrière dont l’œil ne saurait encore apercevoir la borne. L’Américain lutte contre les obstacles que lui oppose la nature ; le Russe est aux prises avec les hommes. L’un combat le désert et la barbarie, l’autre la civilisation revêtue de toutes ses armes : aussi les conquêtes de l’Américain se font-elles avec le soc du laboureur, celles du Russe avec l’épée du soldat. Pour atteindre son but, le premier s’en repose sur l’intérêt personnel, et laisse agir, sans les diriger, la force et la raison des individus. Le second concentre en quelque sorte dans un homme toute la puissance de la société. L’un a pour principal moyen d’action la liberté; l’autre, la servitude. Leur point de départ est différent, leurs voies sont diverses ; néanmoins, chacun d’eux semble appelé par un dessein secret de la Providence à tenir un jour dans ses mains les destinées de la moitié du monde…” (Види: Alexis de Toqueville, De la democratie en Amerique, Vol. II, Paris, 1866, стр. 430-431).

   Свиђа ми сеСвиђа ми се