Пише: Romen Louis
Сјећање на катастрофалне поплаве у Србији у мају 2014.

Унесрећила нас је бујица, али смо и реаговали на једини начин на који смо знали – БУЈИЦОМ солидарности, одједном пробуђеног а иначе дубоко успаваног патриотизма, људскости и чега све не. То је добро, имајући у виду да као нација и друштво нисмо ни учени да другачије и боље реагујемо. А може и другачије и може много боље.

То је зато што БУЈИЦА тих осјећања, у једном неуређеном друштву као што је наше, остаје управо то – БУЈИЦА, неорганизована и хаотична, огромне потенцијалне снаге, али КРАТКОГ ДАХА и расплинутог тока.

Међутим, она „примордијална“ мудрост нашег народа нас учи да „ТИХА ВОДА БРИЈЕГ РОНИ“, односно да је у овом контексту тиха вода неупоредиво опаснија од бујице. Зашто је то тако?

Па то је прво због тога што нас бујица тешко може ухватити неспремне. Чућемо њену грмљавину, видјећемо је. Пробудићемо се, нашим венама ће покуљати адреналин. Било да се ради о правој бујици као оној што је опустошила наше градове и села, или о „бујици“ НАТО бомби или нечег трећег. И још, бујица – непријатељ кога видимо и пред којим нас све повезује заједнички страх, ТРГНЕ НАС ИЗ СНА И ЗБЛИЖАВА ЈЕДНЕ СА ДРУГИМА. Освјешћује нас и тјера да пробудимо у себи онај стари и прави систем вриједности. Као некакав „спринт живота“.

Међутим, у животу побјеђују МАРАТОНЦИ. И у тој трци није битно ништа друго осим – издржати је до краја. А у нашем народу, као и код наших сусједа (донекле с изузетком код шиптарског живља на Косову и Метохији), доминира „спринтерски“ менталитет. На кратке стазе одличан, али на дуге стазе ПОГУБАН.

ТИХА ВОДА је много, неупоредиво опаснија од бујице. Она нас потајно и неосјетно подрива, подлокава нам кућу, државу или нацију, малим корацима, по систему „кап по кап“, НЕ БУДИ НАС, И НЕ ТЈЕРА НА ЗБЛИЖАВАЊЕ, већ нас дијели на оне који су је свјесни (а којих је обично мали проценат), и оне који је нису свјесни (већину) и који су срећнији да мирно и безбрижно спавају док им кућу подлокава тиха вода коју не виде и не чују. И онда се те двије групе сукобљавају, а тиха вода ради свој посао, кап по кап. Као што вишегодишња лоша исхрана која је човјеку ПРИЈАТНА, доведе тог човјека на крају до инфаркта и до смрти.

И као што ситни политички потези доведу државу на руб пропасти а једну нацију на ивицу нестанка (чега смо управо ми најбољи свједоци). И све то без грмљавине, без гласа. Без епских битака и медијских рефлектора.

За бујицу не треба едуковати никог, тад се реагује инстинктивно.

Али, мудри народи ВАСПИТАВАЈУ И ЕДУКУЈУ своје младе и старије генерације да увијек буду у довољној мјери будни, да препознају сваку „тиху воду“ која им се приближава, и да на њу такође одговоре методима „тихе воде“, борећи се за своју кућу, улицу, град, народ, државу, нацију па и човјечанство, далеко од пажње медија и далеко од допадљивих погледа свјетине.

И зато – да цитирам генерала Љубишу Диковића, када је у тренутку искрене српске и људске ганутости, на насипима к од Шапца са сузним очима викнуо – „БОРИ СЕ СРБИЈО!“

Бори се и овим невјероватним напоном снаге, док читав твој народ дише као једна душа, али настави да се бориш и кад се бујице повуку, а остане она најопаснија– „тиха вода“.