„У туђини именoм се дичиш
Србскoг Рoда кoг дoстoјнo нoсиш;
њим се дичиш, а ти с’ дика србству,
јер му светлаш oбраз у туђинству.“
(Милица Стојадиновић Србкиња: У Споменицу Минки Караџић)
Постоје србски интелектуалци и други људи од пера и мисли који говоре и пишу све изведене речи од именице Србин са словом и гласом б, без примене правописног правила о тзв. једначењу по звучности и преласку звучног б у безвучни парњак п: на пример, србски, Србство, Србкиња, Србче… По правилу, реч је образованим људима којима је познато наведено правописно правило, али они намерно у случају изведених речи од именице Србин не примењују то правило. Овим, дакле, они намерно скрећу пажњу на овакав изговор ових изведеница и тиме игноришу правопис који не признају. То су људи који увек пишу ћирилицом и које они који се с њима не слажу зову погрдно србуљашима.
Понекад противници србуљаша наводе примедбу: „Овај није чуо за Вука Караџића!“ Наравно, сви знамо за Вука, али многи не знају да је и он у почетку писао и говорио „србски“: „…у Рјечнику ће србском бити описани готово сви обичају србски.“ (У писму упућеном владици Лукијану Мушицком поводом „Рјечника србског“)
У Србском језику пре Вукове „реформе“ (да не улазимо сада у природу и вредност те реформе) говорило се и писало у круговима интелигенције и елите културне тзв. коренским – етимолошким правописом, између осталог без Вуковог једначења сугласника по звучности (фонетски правопис – онако како се говорило у „народу простоме“, што је после усвојено као књижевни стандард). Тако је било и у црквено-словенском језику и славјано-сербском језику који је пре Вука био књижевни стандард (примери: Новине србске, Огледало србско, Матица србска…). (Пре облика србски писало се сербски а изговарало сјербски).
Прoф. др. Љyбoмир T. Грyjић кaжe:
“Пoглeдajмo примeр сa извeдeницaмa oд рeчи ГРБ. Придeв oд њeгa je грБски, a нe грПски. Зaштo тy ниje примeњeнo прaвилo o jeднaчeњy пo звyчнoсти? Пoгoтoвo штo ГРБ није влaститa имeницa. Дрyгo прaвилo кaжe дa кaдa je влaститa имeницa кoрeн извeдeнe рeчи, oндa сe oн зaдржaвa y oригинaлнoм oбликy, тj. нe мeњa сe y извeдeнoj рeчи, кao штo сy: Србкињa, Србствo, србски, извeдeнe рeчи oд имeнa (влaститe имeницe) СРБин.”
Иначе опште је начело у новом правопису да се ни једно правило не примењује ако мења коренско значење речи (зато се каже баки, а не баци, на пример). Заиста, ако се пише и говори „грбски“, да се не би изгубило основно значење ове речи, како није начињен изузетак од правила и код најважније властите именице СРБин?! Интересантно је да се србски у словеначком језику говори као „србски“, у руском као „сербскиј“, у немачком као „serbische“, у енглеском „Serbian“… Дакле, свуда је сачуван глас б! Зашто је то урађено? Зашто смо ми Срби променили име свом Србском језику? Ово нас неминовно враћа на Вука Караџића и његов и Даничићев „рат за српски језик и правопис“.
У то време за превласт на Балкану бориле су се Аустроугарска и Русија, у ствари Аустроугарска против Русије. Спор око контроле Балкана довео је и до крвавог Првог светског рата. Срби су тада били најбројнији и православни народ на Балкану, веома близак Русима. Вукова „реформа“ Србског језика конципирана је у Бечу и спроведена је као геополитички инструмент спречавања даљег зближавања Срба и Руса, тачније као инструмент удаљавања Срба од Руса. Славјаносербски језик био је веома сродан језик руском језику и у то време Срби и Руси могли су се споразумевати без већих тешкоћа. У том концепту смишљена је и офанзива на ћирилицу, која је данас у одумирању. Ако нам путем реформе и преименовања језика и путем затирања ћирилице као писма тог језика, затим путем ревизије историје и неонацистичког захтева за промену свести Србства, коначно затру корене, „нeћe бити изнeнaђeњe дa зa пoлa вeкa, или вeк, нa Бaлкaнy живи мaлo плeмe Српa, yниjaтa, кojи пишy Гajeвoм лaтиницoм и свoje кoрeнe трaжe y Зaгрeбy, Бeчy и Вaтикaнy“ (Н. С. Мрђеновић).
Тзв. србуљаши проучавају древне србске књиге зване србуље писане од искона словима наше старе азбуке србице (буквице или познатије данас као ћирилица или некад глагољица). Вук је реформисао ћирилицу из руско-црквеног и славјано-сербског језика и направио фонетску азбуку од 30 графема по правилу да сваки глас има своје слово, како би применио правило Јохана К. Аделунга: „Пиши као што говориш, читај као што је написано!“ Аделунг је веома угледан филолог немачки, али ово правило није применио у немачком језику. (Упркос томе, Вукова верзија ћирилице је добра, без обзира на могуће примедбе које би је учиниле србскијом и лепшом.) Захваљујући тзв. „демократору српске културе“ и реформатору језика и писма, Срби су још више закомпликовали коначно решење историје свог порекла, језика и писма.
Не може рећи да је Вук кривац за ово стање ћирилице као писма Србског језика, али „страданије“ ћирилице јесте барем делимично последица бечког књижевног договора из 1850. г., који нам је временом донео непостојећи „српскохрватско-хрватскосрпски“ језик, због којег је коначно жртвована и ћирилица. Вукова тзв. реформа по бечком концепту Јернеја Копитара ипак нам је у коначној консеквенци донела и српски уместо србског (г. 1868. прешло се на „српски“ правопис по угледу на „Српски рјечник“ у издању Вука Караџића: ваља се подсетити да је Вук штампао „Горски вијенац“ новим правописом, противно договору са Његошем, што баца веома ружну сенку на његову личност).
Преко 160 година после Бечког договора ми Срби се боримо данас да докажемо да нисмо срп-ови него Срби, да разумемо да је говор дар Божји и да разумемо (словимо) да „искони би слово и слово би к Богу и Бог би слово“ (Алиниково старосрбско четворојеванђеље из 14. в.). Сада се боримо и против тзв. „срписта“ који не разликују срп од Срба и Србе од српова, који не знају шта је „слово“. У трагању за изгубљеном историјом и понирањем у прошлост можемо доћи до винчанске културе и винчанице. Да бисмо научили да ли Б (буки) може прећи у П (покој).
Вук је у почетку заиста изговорао „србски“, али је под утицајем Копитара усвојио начело једначења б у п, у овим изведеним речима, а за остале случајеве Копитар и није баш много марио. Ово му је било најважније: да буде српски уместо србски! Копитар је био цензор за словенске и грчке књиге код бечке владе и бавио се проучавањем нарочито словенских језика. Био је заговорник народног језика у књижевности, као и једног упрошћеног правописа (за прост језик!) и те своје идеје пренео је на Вука. Од њега је Вук научио да за прост народни језик србски (који је имао око 10.000 речи наспрам славјаносербског језика који је имао око 60.000 речи) треба припремити и прост правопис. Тиме је достигнути ниво културног идентитета спустио на прости ниво „народа простога“.
(Није спорно да је Србски језик у Вуково време био зрео за реформу и стандардизацију, као што су и сви европски језици прошли криз ту фазу у свом развоју. Спорно је, међутим, то што је реформа била искључива и извршена је без компромиса са постојећим стандардним језиком, преузимањем у целости језика народа простога. Тако у осталим европским језицима није рађено.)
Недовољно филолошки образован Вук није могао од Копитара научити да је исправно само СРБ (СловоРециБог), а не СРП (СловоРециПокој).
Србска азбука из црквено-словенског језика има посебно значење и смисао: „Први Творац (Аз) Бог Свезнајући (Бук) види (Вид-и) речи (Глагоље) добре (Добро). Он јесте (Јест) жива (Живит) сила (Сила) земаљског (Земље) простора Иже) и (И) зна (Је) како (Како) људи (Људи) мисле ((Мислите). Наш (Наш) Оче Небески – Боже (Он) свемира (Покој) реци (Реци) слово (Слово) потврдног (Тврдо) учења (Ук).“ (Боривој Д. Живковић)
„СРБ је корен имена народа нашег СРБСКОГ, СРБИ или СРБЉИ, СРБИН, СРБКИЊА, СРБЧЕ, СРБСКИ, СРБИЈА, СРБАДИЈА, СРБО итд. Корен се не може мењати, само се наставци могу мењати. Ако се измени корен, мења се и смисао. Свети САВА је први архиепископ СРБСКИ. Тако стоји написно у Дечанима! И тако треба да се пише данас, а и у будућности!!!“ (Извор: језик.рс.ср – СРБи говоримо СРБски).
*
„И говори лепо, српски, ко и ја
Да ти се анђели с неба насмеше
Српски језик је поезија
Само птице певају лепше.“
(Добрица Ерић: Српски језик је поезија)
____________
Видоје Марјановић
Категорије:Ћирилица, ИСТОРИЈА, MAIL - RSS FEED
СРБски ФБРепортер 
.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Баш све су хтели да нам фалсификују ,и историју и језик и писмо и културу,да неби знали да смо највероватније најстарији народ Европе,да нисмо од никуда дошли,већ да смо на овим просторима увек били и постојали.Свим силама држава и Сану требају све да учине да се та истина потпуно разоткрије,а не да се одричемо увек оних највећих вредности нације.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
14 03 2015
„ДА ЈЕ ЧОВЕК НАПИСАО САВРШЕНУ КЊИГУ
ВЕЗАО БИХ СИ КАМЕН ОКО ВРАТА И СКОЧИО У РЕКУ.“
Виљем Фокнер
Не постоји ни једно уметничко, научно, политичко, …., човеково дело које не сме да буде подвргнуто објективној провери. Наша Вера не дозвољава идолопоклонство. И наука га не прихвата. Само оно дело које издржи све провере има трајну вредност. На пример Њутново фундаментално дело: „Математичка начела природне филозофије“ је дело које је издржало све критике (укључујући и Ајнштајново подсмевање и беспоштедну критику за коју је доказано да је погрешна). Зато и дело Вука Стефановића Караџића може слободно да се проверава.
Износим вам славопојку Србском језику у првој половини 19. века (пре Вукове реформе) француског професора славистике у Паризу Сипријана Робера (скенер копију оригинала можете видети на: http://www.ssssseternal.org/yahoo_site_admin/assets/docs/1852CyprRbr_LngSerbToutSve.7383350.pdf ):
„Може да се тврди, да обиље самогласника, срећно спајање благих и оштрих гласова, чини Србски језик да је истовремено најхармоничнији и најхрабрији, најмекши и најмужевнији од словенских језика. Он наређује с више чврстине него Руски језик, он лепрша, милује, звучи с више благости него Пољски језик; он зна да по потреби судари између себе звуке са израженијом строгошћу него Чешки језик.“
Превод с Француског језика из књиге од Сипријана Робера:
Cyprien Robert, Le monde slave, I, Paris: Passard, Libraire-Edtiteur; стр. 95, 1852.
Књига се налази у Француској националној библиотеци у Паризу и доступна је само научним истраживачима на лицу места.
Вук је нашем језику дао германску крутост! Изгубили смо његову мелодичност, вероватно заувек.
Истину о Вуковој реформи нашег језика је документовано изложио Милослав САМАРЏИЋ у књизи: „ТАЈНЕ ВУКОВЕ РЕФОРМЕ“ штампане у само 500 примерака.
Нема никаквог оправдања да СРБИ не поштују граматичко правило:
„Ако је корен изведене речи властита именица онда се он не мења у изведеној речи.“
СРБ је властита именица која је корен следећих изведених речи и зато не сме у њима да се мења: СРБкиња, СРБство, СРБски,…. И сам Вук је у почетку то поштовао. О значењу властите именице СРБ видети на: http://www.ssssseternal.org
Они који дају предност правилу о изједначавању сугласника по звучности над претходним правилом нека објасне зашто то чине када је СРБ у питању, а не, нпр, кад је у питању хаБСбуршки надвојвода.
Је ли то они чине да би се величао „СРП и ЧЕКИЋ“? Али, зашто онда и наша Црква даје отпор: СРПска православна црква, уместо: СРБска православна црква? Поготово: СРПска академија наука и уметности, уместо да гласи: СРБска академија наука и уметности (они су склони да се зове само безлично: Академија наука и уметности).
Мени је посебно запрепашћујуће колики отпор пружају лингвисти, песници, књижевници зато што су их тако (ПОГРЕШНО) учили или зато што су они половично научили (научили само друго а не и прво овде наведено граматичко правило).
Има доста примера у нашем језику у којима се јавља сукоб два граматичка правила, као у овом случају. Даје се предност суштини. У овом слуучају, апсолутну предност има прво правило овде наведено.
Имам утисак да генерације млађе од моје нису у нашој граматици училе за прво овде наведено правило(?!). Или сам ја имао срећу да ми предаје један одличан професор Србског језика.
Када смо 2005./2006. предлагали Народној скупштини да наш језик буде званичан и службени језик у Републици Србији, била су два предлога, у свему идентична, осим по овом питању. Један предлог је био да СРПски језик буде званичан и службени, а други да СРБски то буде. Ако се питате да ли одлуку о томе треба Скупштина да донесе, сетимо се да је Вукова реформа уведена наредбом Кнеза (чини ми се кнез Михајла). Школовани, образовани, Срби, укључујући и Његоша, нису прихватали Вукову реформу. Сви су били одбили Копитарев позив да је спроведу. Вук је био самоук, нешколован. Свака му част и наше дивљење за све што је учинио, али није све то безгрешно. Ништа се не ремети његова реформа ни правопис ако се пише и изговара: СРБство, СРБкиња, СРБски, СРБче…. Када је нагасак на СРБ онда нема никакве тешкоће за изговор. Напомињем да то важи и за ШВАБУ: ШВАБА повлачи ШВАБски, а не ШВАПски, ШВАБче а не ШВАПче.
Што упита неко:
Шта значи:
СРПСКИ НОЖ ЈЕ ТУП?
Ако је примењено правило изједначавања по звучности онда то значи да је нож СРБА туп, а ако није примењено то правило онда то значи да је нож СРПА туп.
СРБ није био ни туп ни глуп човек. Напротив.
Љубомир Т. Грујић
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Књигу Милослава САМАРЏИЋА: „ТАЈНЕ ВУКОВЕ РЕФОРМЕ“ сам за опште добро, с обзиром да је издање распродато, а новог нема, (ваљда ће изаћи), сад на брзину, без ауторове сагласности, јавно поставио на:
Click to access Tajne_Vukove_reforme.73155412.pdf
Ако се аутор буде томе противио, уклонићу је.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
НЕ ДА Господ да се оно што СРБско није и што је антисрбско , СрБским и назива. И добро је да је тако иначе би нас вековни непријатељи још више преварили и ставили у своју службу у циљу сопственог самоуништења.Уз сво уважавање ове масне и језиве , могли сте и да не помињете као пример јер то као незнабошци и непријатељи Божији а тако и наши нису ни заслужили и то је нај мање што за себе можемо да урадимо као СРБски народ да их као непријатеље човечанства , преваранте и лажове у служби сатане и не помињемо.Јер су нам се смејали и смеју нам се такви како су нас преварили и као гоје под своје лажи ставили и од Бога одвојили а ми СерБи нисмо гоје него иако грешни и прегрешни , једино народ Божији.Нисмо народ сатане глобалнога демократскога који нас тамани и убија вековима од СРБскога Царства,Трибала, Илирскога …на овамо кад год нас слуге његове и савезници преваре.СРБ је Христов био и остао а срПови / срПи/ су они преварени што од њега глат пострадају наравно услед свога незнабоштва и Богоборства мислећи да је супротно те на Самога Бога иду и рат Њему у име сатане објављују.Копитар , Њутн, Ајнштајн,Коперник,Дарвин,његов деда Еразмо Дарвин,дедин другар изумитељ вакцина Едвард Џенет Џенер,Пастер… све је то банда лажова од сатане,имамо ми Срби нашег Господа Творца , Његове наше Свете оце , Праведнике , Мученике , Страдалнике и нај веће грешнике од којих Господ начини нај већим светима Својим из Србскога народа Божијег ,Свога.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Неки Срби би после овога истинитога текста прочитанога , рекли : сто педесет година нас Србе САТИРУ? Иако је Истина мало јача и даља те је треба знати , вековима нас сатиру а гле чуда никако да нас сатру? Шта је и у чему је та снага што чува Србе и србски род? То је снага и правда ,истина и добро Бога Творца , Створитеља света.Јер као што се у тексту истинитоме види Срби су речију и словом Боговодци а тако и народ вековни Божији и под потопа на овамо а потоп се зби по Божијој казни услед нагомиланих греха и Богоотпадништва да рекнемо када – око 2500 г пре Христа Бога / н.е./,користан за знање податак Срби запамтите га јер је истинит и по црквеном и светоотачком православно -хришћанским предању.Значи Духом Светим који светом влада нам је дато да знамо .Као што нам је све и о свему на тај начин преко цркве Христове и Светих Отаца наших православних / и пре отпадања запада у јерес и после/ све речено као народу Христовом Правоверном.Да поновимо градиво око висине Србског Великог Цара Душана које нам је дато преко научника светског гласа антрополога / који светске антропологе учи занату / нашег Србољуба Живановића и не само Србољуба него и Богољуба ,Истинољуба и Боговидца…даклем -елем Цар Душан Силни беше висок 174 сантима. Али беше Боговидац па тако и Божијом Силом ојачан и вођен јер беше Србски народ Израиљац.И зато велики и моћан. Израиљ значи БОГОВИДАЦ , онај који за Бога зна ,осећа Његово присуство и служи Богу као словесно Божије створено биће.И сваки словесни човек не само Србин би требало по словесности својој да да буде Боговидац -Израиљац. И на то је од Творца а као створени и позван. Итд.
А шта су Србљи данас док некада бејаху Боговици после векова мукотрпног рада незнабожаца и пагана ,Богобораца над израиљским Божијим народом Србским па касније и Словенским,Трибалима ,Илирима…објашњено је у горњем тексту и то морају примити к знању срПови једни неваљали НО НО …! По паганима и незнабошцима беху титови срПови не само југословени али је подлога југословенска и упијачка , другови и другарице комунисти , пролетери , радни народ који слави рад , Партизани , социјалисти ,космополити и све до глобално демократског екуменизма кад посташе све јеретици / Богоборци/ и уједињени грађани од Бога отпалог света ђе их у рат против Бога Творца и Оца свога напујдаше разни белосветски Богоборци те Серби сами себи у том рату противу Оца , НОЖ У СРЦЕ ЗАРИШЕ и колективно самоубиство починише као оцеубице и сатанисти нај горе врсте.
Када би се молили Богу тако масовно као што сатанину демонкрадију „заступају“ и „бране“ ,“откривају“ целим својим бићем и срцем и када би се уместо у мрежи демократије и сатане Богу молили и опроштај од Оца свога тражили уместо што се „моле“ и служе паганској демократији у коју се узгред уопште не разумеју / преварени/ тог тренутка Господ што светом влада дао би им -нам Велику Србију и обновио Душана Силног Царство са Душановим Закоником по правди Божијој.Али Срби а још више срПови сатане су се „укакили“ у гаће? А зашто? Па услед НЕЗНАЊА и не познавања ВЕРЕ своје и вере Ова свога. Те се КАЗНЕ боје тако усрани под сатаном све више у погибељ душе срљајући у што већи степен пакла по замисли сатане..
Но но Серби морамо вам опет речима припрети а како би себи дошли из сатанскога мрачног сна и молили Бога за опрост и покајање док још имате ГДЕ.Јер сатана који напамет библију зна а тако зна и како да вас нај лакше превари чекаће вас -нас тамо где смо-сте нај тањи а када му као Богоборци посао одрадите у глобалном екумениостичком тору ппо замисли његових тајних и у сенци савезника који су му душе потомака Илира и Трибала Срба , обећали.
Не знамо зашто али нека промисао нас тера да поновимо 174 сантима у Цара Душана Силног је оно што као основ треба знати и запамтити.
Што се тиче страха и усраних гаћа срПских такви преварени изроди треба да знају да је : „Покајање Божији Дар деци својој “ те да Отац деци својој из нама непојмљиве љубави велике / Творац је Љубав / ПРАШТА ако је оно искрено и из СРЦА и ДУШЕ .
п.с. -ус*анима су пожељне искрене СУЗЕ како би лакше опрост од Оца свога добили – да подвучемо на крају свог излагања а следеће је око неразумевања Русије и Господина Путина нашега православног брата који се крсти правилно са три спојена прста и у црку иде ,Богу се моли и пости.Ако буде Божијег допуштења и воље Божије.
Како чинили тако вам Бог помогао! / мало в јер вас-нас Господ Творац још не цени пошто по налогу сатане рушите Његову светињу Војводе Његовог те не смемо ставити велико В услед да не ризикујемо још вечи гнев Божији а отом-потом.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
„(г. 1868. прешло се на „српски“ правопис по угледу на „Српски рјечник“ у издању Вука Караџића: ваља се подсетити да је Вук штампао „Горски вијенац“ новим правописом, противно договору са Његошем, што баца веома ружну сенку на његову личност).“
Веома ружну слику о његовом карактеру баца и то што је у својим путописима да ли намерно или из незнања „бркао“ Католичанску православну веру са католицизмом ( римокатоличком црквом). Можда су му и зато масни из Беча подигли споменик а језиви то подржали а нама га приказали као нашег, срБског реформатора?
Слично је са Доситејем Обрадовићем са којим се далеки предак Владимира Путина разочаран у масног Доситеја и његову издају вере а тако и Србства , разочаран упутио чак пут далеке Русије, не желећи да другује и води узалудну битку са својим до тада саборцем,који га је издао и разочарао.
Разлаз се десио у манастиру Хопово на Фрушкој светој Србској Гори.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
О језику роде. Ко жели да се боље обавести о србском језику, нека погледа рад Славише К Миљковића из Ниша, а и Радована Дамјановића. Шта значи СРБ – С као слово закон Р кретање Б Бог Божији. Значи (закон кретања божијег).
Свиђа ми сеСвиђа ми се