Срба има само у сећању

Сваки пут кад путујем од Купреса до Бугојна и Чипуљића душу преплави плима различитих, често потпуно супротних осећања.
Због природе и успомена.
Природа лепа као рај, као најлепша девојка. Толико лепа да се сваки пут изнова у њу заљубиш. Успомене и лепе и болне.
Купрес. Пре две деценије српски град, у којем су Срби чинили две трећине становништва.
Сада их има једанаест. Вратили се да умру у завичају. Купрешка врата, тунел, Мала Плазеница, Велика Плазеница, Стожер…

Зенице ока се шире да ухвате сваки делић те лепоте, плућа се радују сваком дашку чистог планинског ваздуха, а душа се стеже под теретом сећања. Непрегледно шумско пространство, испресецано десетинама бистрих потока, у чијим недрима се сместила Копривница са својим таласастим ливадама. Пада ми на памет запис најпознатијег турског путописца Елвије Челебије да у целој османској царевини, од Беча до Персије, нема ништа лепше од погледа са Купрешких врата према Малој Шуљаги. Да се и ја у нечему сложим са Турцима.

Стара вила и Нова вила.
Прву подигао Краљ Александар, другу Тито.
Сада обе у рушевинама.
Док ауто граби километре, поглед милује 1.765 метара високи врх Демировца, Османагину косу, Велику Шуљагу….
У души сећање на ратне дане 1994. године и жестоке битке против муслимана. Горе, под облацима, где се небо са планином спаја.

Сећање на Стојана Кнежића, Божу Милића, Владу Сладојевића, Тодора Керановића, Мирка Вавана…
У ушима заносни шум шуме меша се са ехом страшне битке, грмљавине на десетине топова и минобацача, стотине митраљеза, хиљаде пушака….Стварност и сећање.
Десно Јарчиште, Ђолина коса, Хедровица, Рисовац… ратни положаји наших заноса и разочарења, наших победа и пораза.
У души жал за Вукашином Марићем, Зораном Вулетом, Илијом Фрањићем… сећање на драматичну октобарску ноћ и пробој делова Седме бригаде из обруча.. мајске битке на Мрачају… окршај прса у прса са муџахединима на Великој Плазеници.

Понос што смо се часно борили за отаџбину би да ме дигне да полетим, нога сама додаје гас, а већ следећег трена покоси ме туга за мојим друговима што су у овим шумама заувек заспали. И мојим народом који је ратни вихор разнео од Канаде до Аустралије.
Изнад Маркове окуке поглед маме Ивик и Лукића ливаде…
Зоран Јефтић, Никола Кокошар, Марко Бајило…. Кожварице. Судилиште на којем су Хрвати и муслимани заклали неколико стотина Срба из Купреса, Ливна, Бугојна… Камионима су довозили и клали читаве породице, цела села.

Заустављам ауто. Птице цвркућу у фебруарским сунцем окупаним крошњама, са обе стране пута жуборе весели планински поточићи. Сиђем до потока, клекнем да се напијем воде, а онда помислим да је ту сваки педаљ земље натопљен крвљу мученика. Још њихов крик пара небо изнад Велике Шуљаге. Поричница, Николин поток, Мала Шуљага…. Момчило Зубић, Шпиро Кнежић, Жарко Васић, Божо Глишић…у строју успомена. Стасити као борови. На прилазима Бугојну, с десне стране пута мотел, окружен шумом, бистром водом Поричнице…и унакажен арапским именом. Фукари мало наших именица, па их у Босну увозе из арапских џамахирија.

Пре уласка у Бугојно на хоризонту ме дочекује врх Калина, чувар страже над долином Врбаса. Пориче. Крај пута промичу школска деца и група младих муслиманки сакривених лица и у димијама. Чипуљић.
На самом улазу у насеље, као добродошлица, оронуле зидине запаљене куће српског премијера Вучића.
Док се он бори да обнови мостове између два народа, „браћа“ му притискају и отимају део по део имања, а у зидинама запаљених српских кућа, из којих је изникло дрвеће, спраћају стоку и слажу дрва.
У сећању школски и студентски дани, доласци из Купреса и Београда цурама у Бугојно. Возом до Зенице, од Зенице аутобусом „Босна Ливно“, са Букарицом и Тадијом.
Душка, Зора, Санита, Есма, Марија… јесен 1991. припреме за рат… ноћни походи Србима у Чипуљић и Ново насеље.. мај 1992. и Чипуљић у пламену усташке мржње, а колоне српских избеглица, са завежљајем у рукама, на путу према Купресу и Доњем Вакуфу.

Изнад кућа се види звоник цркве Свете Богородице, у којој служи свештеник Славиша Ђурић. Неми сведок људске пролазности, споменик тужној судбини 4.000 Срба из Чипуљића и 9.500 Срба из Бугојна.