Које доказе Вашингтон може да понуди Београду а да јавност Србије поверује како амерички авиони заиста нису убили двоје претходно отетих српских држављана у Либији? Наиме, ако Пентагон тврди да су српскe таоцe претходно убили отмичари, па су онда накнадно пребачени и подметнути на место које је бомбардовала америчка авијација, таква теза има безброј лоших места.

Да ли су то отмичари унапред знали коју ће локацију бомбардовати Американци, па су пребацили већ убијене српске држављане на то место? И шта би тиме отмичари добили? Двоје мање, или више, отетих и убијених људи у Либији, да неће то можда побољшати, или смањити „углед” отмичара-терориста?

Или су терористи-отмичари одмах кад су чули да су амерички авиони бомбардовали околину Сабрате пожурили да убију наше држављане и онда их мртве пребаце до бомбардоване локације? Немају другог посла? Или желе да се Американци извињавају Србима? Па су убили Слађану и Јовицу тако да изгледа као да су погинули у бомбардовању? Са толико и толико истовремених рана по телима? Или је у целу причу ускочила нека страна моћна тајна служба да би нашкодила нашим одличним односима са Американцима?

Ја апсолутно верујем лекарима са ВМА, јер бољих стручњака за ратне ране од њих и нема у овом делу Европе. Ако они кажу да су ране настале од последица бомбардовања, онда је то тако, па макар и Пентагон тврдио другачије. Изузев, ако отмичари-терористи немају своју авијацију и по потреби бомбардују логоре где држе отете цивиле.

Наравно, дозвољавам могућност да Американци нису знали да се на локацији коју су бомбардовали налазе и српски држављани. У том случају се каже: извините, грешка, платићемо обештећење породицама. Као што су учинили у случају бомбардовања зграде кинеске амбасаде у Београду у ноћи између 7. и 8. маја 1999. када су погинула и три кинеска новинара. Председник САД Бил Клинтон прво је говорио о „трагичној грешци”, да би неколико дана касније функционери Пентагона и ЦИА признали да је то била „двострука грешка” америчких обавештајних служби на темељу чијих података су и бирани циљеви. Од тада су САД исплатиле Кини 28 милиона долара на име одштете за уништену зграду амбасаде и 4,5 милиона долара члановима породица погинулих новинара.

Кина је светска суперсила и могла је да добије од Америке такво обештећење. Србија нема такву позицију, али ни случајеви нису исти. У Београду је бомбардована кинеска амбасада, што је било неспорно, у Либији су терористи прво отели наше држављане, скривали их, а онда су их амерички авиони бомбардовали. Американци сада могу да се „ваде” разним причама и да нам ради објашњења понуде разноразне сателитске фотографије и видео-снимке. Треба ли тим доказима веровати? Не, јер имамо искуство из агресије НАТО на СР Југославију 1999.

Случај воза у Грделичкој клисури најбољи је доказ како се монтира прича уз помоћ видео-снимака. Амерички борбени авион бомбардовао је воз број 393 на линији Ниш–Ристовац 12. априла 1999. у Грделичкој клисури. Објашњење генерала Веслија Кларка, команданта НАТО-а, било је „да је задатак пилота био да сруши мост, а када је пилот у делићу секунде схватио да на мост улази воз, више ништа није могао да учини, јер ракете су већ биле активиране и то је била колатерална штета”.

На конференцији за новинаре 13. априла 1999. НАТО је објавио два снимка са камера на бојевим главама испаљених ракета које су погодиле воз. Први снимак траје 4,304 секунде и има 129 слика, други снимак траје 5,438 секунди и има 163 слике. Но, НАТО је објавио видео-снимке само прве и треће ракете које су погодиле воз, снимци друге и четврте ракете нису објављени да би се прикрило време протекло између појединачних погодака. Снимци су скраћени, односно убрзани, и то нису реална времена између лансирања и погодака, без обзира да ли је реч о ТВ вођеним ракетама АГМ-130, или о „маверику”.

Биле су две очите „мањкавости” тих снимака: одсуство разних ознака које се појављују на видео-снимцима удара по другим циљевима и нелогичан крај видео-снимка који мора да се заврши „белином”,  јер је бојева глава експлодирала и уништила и камеру на њој. „Белине” на снимцима није било. Први видео-снимак од појаве локомотиве у кадру, од 1,688 секунди до последње слике пре поготка ракете у 3,970 секунди снимка, протекло је значи 2,282 секунде, што значи да је воз по НАТО-у прошао најмање 263 метра за 2,282 секунде, што значи да је воз у Грделичкој клисури ушао на мост брзином од 115 метара у секунди, односно 415 км на сат. Према „гугл“ даљинару то је још већа брзина, односно 153 метра у секунди, односно 552 км на сат.

И то је по НАТО-у био кључни разлог зашто пилот није уочио воз на мосту и зауставио лансирање ракета, јер српски возови иду 415, односно 552 км на сат. Машиновође, Бобан Костић и Горан Микић су касније изјавили да је воз ишао 65 км на сат. НАТО је на конференцији за новинаре 5. маја 1999. изјавио како је гађан мост „Капитарци”, односно то је био мост Копитарце код Владичиног Хана, двадесетак километара северније од моста у Грделичкој клисури. Фотографије приложене за мост Копитарце биле су фотке из Грделичке клисуре.

И какве онда ми доказе о трагедији наших држављана можемо да очекујемо од Вашингтона?