Пише: Romen Louis

Колико пута смо то чули? – Или, боље речено, колико пута смо то на својој кожи осјетили. Оно безлично и бездушно, лажно самооправдање за мањак саосјећања, за моралну отупјелост. Лажно оправдање да човјек не учини ништа док се претвара у празну љуштуру.

То је један подмукао механизам самозаваравања који нам служи да затрпа глас савјести, која је онај добри и непогрјешиви барометар који (барем већином) сви носимо, и који нам не да мира, дречећи и гребући нас изнутра, упозоравајући нас да радимо нешто лоше, нешто против другог човјека и истовремено против себе. То је механизам рационализације који се бори против оног што је у нама здраво и спонтано, лијепо, истинито и добро.

А опет, у времену и цивилизацији отпадништва у којој живимо, тај паклени модел је уздигнут на пријесто уобичајеног и пожељног. Амерички пилоти који су нас 1999. године са безбједне висине убијали као мраве, сигурно нису имали личан однос према томе. Знали су негдје да то што раде није исправно, да дубоко доле, километрима испод њихових авиона реални људи живе своје животе дијелећи са својим ближњима добро и зло – баш као и сами пилоти убице.

Међутим, начин размишљања који су усвојили једноставан је и бруталан – сијање бомби по живим људима је твој посао. А у том послу нема ништа лично. Не мрзиш те људе, само радиш свој посао. А уосталом – рећи ће себи самом – то и нису људи. Прави људи, када их погоди бомба, јече, буду рањени, погину. Тијела им се разлете у хиљаду комада, на све стране пршти крв и дијелови њихових органа – барем тако кажу они који су то видјели. А бомбардер то није видио. Осим као и његов син можда, у видео игрици. Ови доле, које управо бомбардује, обављајући само свој посао, то су за њега ЦИЉЕВИ, а не људи. Target destroyed. Mission completed. Nothing personal.  

Тосе зове ДЕПЕРСОНАЛИЗАЦИЈА. И пилота-убице и његових жртава. 

Кад говорим о овој теми, не могу а да се не сјетим како је једна друга држава, једна друга империја регулисала ову ствар. Наиме, Фашистичка Њемачка – предак данашње Империје САД-а са њеном колонијом – ЕУ-ропском унијом, била је надасве озбиљнија у спровођењу деперсонализације.

Наиме, сваког дана су њемачким сточним возовима у концентрационе логоре довожене хиљаде јевреја, Руса, Цигана и других. И педантна њемачка бирократија је прецизно биљежила ове испоруке – „дана тог и тог, довежено је хиљаду јединица (!). Дана тог и тог, довежено је пет хиљада јединица. Дакле, њемачка власт се плашила психичког пуцања усљед тешко уништиве савјести код људи, па је биљежено да су у питању некакве апстрактне ЈЕДИНИЦЕ, а не људи! И онда, за људски мозак је много лакше било да „свари“ овакву реченицу и да је мирне душе убиљежи у административне податке – дана тог и тог УНИШТЕНО је толико и толико ЈЕДИНИЦА. 

Тврдња која није неистинита, али је њена лажност у томе што намјерно изазива потпуно другачију емоционалну реакцију – равнодушност, као да су у питању бубашвабе, а не живи људи који су имали своје животе, снове, надања, успомене, љубави, блиске и драге људе, приче од којих би свака могла да буде роман. Нијемци су смишљено избјегавали ризик да код неког разбуде успавану савјест.

Остаје за мене лично тешко објашњива чињеница да се у Независној Држави Хрватској бирократска евиденција рјешавања „српског питања“ водила без икакве деперсонализације – веома добро се знало шта се ради и на који начин се то ради, и на сличан начин се и биљежило. За разлику од својих савезника нациста, усташе нису криле шта и како чине. Међутим, психички ломови због тога једноставно нису забиљежени. Да ли их је уопште било?

Међутим, ломови се дешавају. А када се десе, остају као тужни подсјетник да је веома тешко, можда и немогуће, убити човјекову савјест и да њен порив – порив човјека да буде боголик, некако нађе пут да се испољи, макар и на аутодеструктиван начин ако га превише притискамо.

Хиљаде америчких војника који су послије безбројних освајачких и пљачкашких похода које је водила њихова земља, испунили душевне болнице широм САД-а, свједоци су тога да је човјекова савјест тешко уништива. Да, дођу моменти када рационализација типа – „ништа лично“ или „само сам испуњавао своју дужност“ више није довољна, и човјек падне.

Насмијано лице са ове слике је чувени јужноафрички фоторепортер Кевин Картер који је своју свјетску славу стекао правећи невјероватне фотографије са јаком поруком. Био је успјешан, и само је „радио свој посао“. И тако, пут га је, у марту 1993. године нанио у злосрећни Судан, измрцварен сушом и глађу.

Једног јутра се Кевин са остатком екипе извезао колима да обиђе околину логора гдје је био смјештен, као да иде на егзотични сафари у савану. И кружећи тако, спазио је у од сунца спрженој трави, малу дјевојчицу. Била је гладна – односно, умирала је од глади; Кевин Картер ће касније казати да је дјевојчица којој никада нећемо сазнати име – бар не до оног Дана када ће свака тајна бити откривена, највјероватније покушала да сама дође од насеља трошних колиба у коме је живјела, до оближњег међународног центра за расподјелу хране. Требало је да пређе можда неколико стотина метара или који километар спржене траве. Сама.

Није могла. Клонула је и пала у траву. Глад ју је мучила и пала је у предсмртну агонију, спустивши главу према земљи. Можда је ка небесима упутила и неку нијему молитву да се то све једном и заврши, кад се поред ње нашао и аутомобил са јужноафричким фоторепортером.

Кевин Картер је испричао да је, примијетивши дјевојчицу у агонији, брзо подесио свој фотоапарат да је сними (!) А затим му се професионална срећа осмијехнула – иза дјевојчице је слетио лешинар, искусно очекујући да дјевојчица ускоро умре. Лешинари су паметне и искусне животиње – нањуше смрт прије него што она дође. А брзо су научили и да та чудна створења свијетле коже која као туристи јуре у необичним справама са точковима, неће прићи ни помоћи дјевојчици ни човјеку на самрти. 

Лешинар је правио јасну разлику између човјечијег младунчета које умире, и створења на металној скаламерији аутомобила, са фотоапаратом у рукама које мирно „ради свој посао“ и које – не може бити човјек! – Па да је човјек, учинио би нешто!

Кевин Картер је сишао са кола, подесио фотоапарат и искористио своју прилику. Тако је настала ова страшна, до кости потресна фотографија, за мене лично једна од најстрашнијих, икада снимљених.

А затим – завршивши свој посао, Кевин Картер је склопио свој фотоапарат, попео се на кола, и наставио свој сафари, тражећи друге егзотичне животиње, призоре и мете. Касније ће тај свој поступак поткријепити и за невјеровање бездушном изјавом –да је „направио фотографију и отишао, јер је то био његов посао“.

Ништа лично.

Недуго затим, од смрти мале суданске дјевојчице направљена је роба – идеалан производ за флертовање са осјећањима западног човјека; фотографија је понуђена медијском тржишту у Америци. Слично инстинкту лешинара према добром оброку, Њујорк-Тајмсови уредници и ловци на приче, нањушили су потенцијал ове фотографије и откупили су је. И онда, већ 26. марта 1993. године, страшна фотографија се појавила на страницама овог листа.

До краја дана стотине људи су контактирале часопис питајући шта се десило с несрећном дјевојчицом – да ли јој је указана помоћ. Међутим, одговор оператера је био индиректан – што је појачавало његову злослутност – „Не зна се шта се са њом догодило“. А онда су се појавиле и критике на рачун фоторепортера.

Међутим, то ипак није било преовлађујуће мишљење. Критике и интересовање за судбину дјевојчице са слике, испољили су људи, још увијек живи и способни за саосјећање и друге људске особине. Званично мишљење, оно које је преовладало је гласило да је дужност новинара да посвједочи неки догађај, да исприча причу о њему, а не да се у њега директно умијеша. Картер је дакле, само радио свој посао новинара; јер – Картер ће ускоро бити награђен за своје дјело.

Године 1994, Кевин Картер ће за ову ужасну фотографију добити престижну Пулицерову награду за фотографију за ту годину. Ето – коначно је освојио највеће признање и попео се на трон успјеха у својој професији. Сада је имао све – са аспекта система вриједности цивилизације модерног Бабилона која га је славила. То је он – идеални грађанин новог свијета, незаинтересовани посматрач, слављени и прослављени мајстор своје професије и ничега другог, робот без срца које би му у његовом послу, у потреби да буде брутално протестантски ефикасан, само сметало. Требало би да је срећан.

Али да ли је баш тако било? – 27. јула исте те 1994. године, Кевин Картер, прослављени херој – архетип модерног новинара и модерног орвеловско-бабилонског човјека, одвезао се на једно осамљено мјесто у Јужној Африци, на које је долазио као дјечак – можда не много старији од дјевојчице са слике. Отишао је тамо, тражећи нешто, нешто што је давно изгубио. Изашао је из свог пик-апа, преспојио ауспух на једно цријево, а само цријево протегао до возачке кабине. Затим је затворио прозоре кабине и стартовао мотор. Кабина се зачас испунила угљен-моноксидом.

Картер се убио тровањем овим гасом. Гласове и слике прошлости, глас његове савјести, није више било могуће угушити. Из мрачних дубина подсвијести, испливали су ти гласови и слике кроз тешку депресију (о чему свједочи Картерово опроштајно писмо) и довели га до самоубиства. Сав његов успјех није му могао донијети ОСЈЕЋАЊЕ СМИСЛА.

Не вјерујмо томе чему нас учи ова цивилизација.

Одговорни смо. Бити одговоран значи – ОДГОВОРИТИ – прво емоцијом, људским саосјећањем, а онда ПРЕТОЧИТИ ТУ ЕМОЦИЈУ У ДЈЕЛО – и отрти сваку сузу коју можемо – тиме ћемо свом животу дати једно посебно осјећање смисла, иако далеко од тога да ћемо моћи да спријечимо свако зло и исправимо сваку криву Дрину.

То је ипак посао за Оног ко је много много изнад нас. А када се то коначно и збуде – Он ће тада и нас по нашим дјелима познати.