Имплементацијом поменутог Закона Република Србија фактички би постала политичка и војна колонија најмоћније државе чланице НАТО пакта, Сједињених Америчких Држава, одричући се свог суверенитета на подручју безбедносне и спољне политике чије руковођење би прешло у директне руке страних војних и дипломатских лица.

У прилог тој чињеници говоре управо одредбе самог ратификованог Споразума према којима се припадницима НАТО трупа омогућава слободно и несметано кретање преко целокупне српске територије што представља грубо кршење одредбе члана 2 и 8 државног Устава о народном суверенитету, територијалној неповредивости и заштити државних граница.

Припадницима НАТО снага омогућава се неограничен приступ свим државним и приватним објектима у којима се ради, укључујући и оне у којима се врше испитивања и пробе. Имовина НАТО трупа ослобађа се свих облика пореза, а њеном особљу пружа пун дипломатски имунитет што значи да су унапред ослобођени сваког облика материјалне, прекршајне, па чак и кривичне одговорности за последице, које проузрокују својим делима.

Пружањем пуног дипломатског имунитета страним војницима српска власт овим уговором ускраћује уставно право грађана на правично суђење (члан 32 Устава), право на неповредивост њиховог физичког и психичког интегритета, право на слободу и безбедност (члан 25 и 27 Устава) као и основно људско право на накнаду штете (члан 35 Устава). Поред Устава овакав споразум у потпуности негира и права грађана која произилазе из Европске конвенције о људским правима.

Поменути Закон имаће и директне негативне последице на финансијску и социјалну стабилност Републике Србије јер се према члану 4 наша држава обавезује да ће сносити све трошкове у области подршке или услуга које затражи од НАТО-а и које пружи НАТО-у. Уједно са тиме Србија сноси и све ризике који су својствени пружању те подршке или услуга. Законом се такође пружа могућност размене поверљивих информација што би могло озбиљно да угрози безбедност читаве државе и народа.