ФОТО: ФСК

У минулом периоду је „сарадња“ северноатлантске Алијансе са остатком Србије, с једне, а са друге стране са оним званично окупираним делом територије – Косметом, значајно интензивирана. Има ли то везе са буђењем Русије и недавном посетом Дмитрија Рогозина? Наравно. Они који познају начин размишљања и делања челника наших агресора и окупатора, сложиће се са оваквом оценом.

Ефекти руско-српских војних односа (ако се то тако може насловити) морају се минимизирати, контролисати и свести на оно што и јесте уназад четири године замисао и сценарио евроатлантских субверзивних мајстора, који се спроводи преко српских квислиншких полуга – димна завеса како би се одржавао лажни утисак о проруској орјентацији преврнутих бивших радикала и „генетски“ модификованих социјалиста.

Да видимо како све то изгледа у пракси, колико смо понижени, како нас и којим модалитетима НАТО држи у окупационим стегама и докле су нас довеле српске марионете.

Баш на Светог Саву ове године случајно или не, угостили смо заменика председавајућег Војном комитету НАТО, генерал-потпуковника Марка Шислера[1]. У оквиру званичне посете Србији одржао је предавање бројним припадницима Министарства одбране и Војске Србије у просторијама „Центра за мировне операције“ у згради Генералштаба Војске Србије.

ФОТО: ФСК

У званичном саопштењу са тог предавања које је истакнути НАТО генерал поткрепио и богатом презентацијом, стоји између осталог следеће: „Говорећи о савременим безбедносним изазовима, генерал Шислер се осврнуо на актуелне догађаје који су обележили годину за нама, објашњавајући њихов шири контекст и последице. Он је, такође, говорио о новим облицима ратова, који су оставили у сенци конвенционални начин ратовања, истичући да то битно утиче на перцепцију оружаних сукоба данашњице.“

Шта је из разумљивих разлога изостало у овом делу саопштења и шта су нам то сакриле домаће војне власти, а аутор овог текста успео да дозна? Путем сателита, рецимо. Сазнања су тачна и проверена.

Генерал Шислер је током предавања приказао на пројекционом платну слајд са познатом фотографијом Владимира Путина у Кремљу – пролазак кроз позлаћена врата која отварају двојица гардиста:

Забринуто и ироничним тоном је коментарисао актуелне геополитичке прилике и деловање Русије на следећи начин: да је председник Путин одлучио да се Русија шири ван својих граница, да покушава да доминира у овом делу света, да остварује утицај који јој не припада и да води експанзионистичку политику у евроатлантском простору.

На тој платформи је изанализирао догађаје у Украјини. Изнео је како је Русија окупирала простор Крима и извршила анексију и како та операција не би била могућа без руских војних снага, посебно оних специјалних. Да би био уверљивији приказао је неколико слајдова са неидентификованим војницима који у време догађаја на Криму не носе ознаке, немају обележја припадности, нити било коју валидну одредницу.

Наравно, закључио је да се радило о Руској армији потенцирајући њену директну умешаност, те да је истина о тим догађајима стратезима НАТО било позната у реалном времену, али да су били затечени деловањем званичне Русије. С тим у вези била је симпатична Шислерова констатација „ево како се данас ратује… све је то измешано.“ Закључио је тај део свог осврта оценом како им је Русија „преузела стратегију борбе“.

Е, сада, шта је у свему овоме интересантно али и проблематично?

Новост нису ставови НАТО-а у вези са Русијом, то је углавном општепознато. Штавише, изнети су у блажој форми него иначе. Проблематично је што је наведено изречено усред српског Генералштаба, пред бројним, високим официрима Војске Србије и онима из Министарства одбране, што је тако нешто саопштено у виду својеврсне заповести, што је порука јасна да јаснија не може бити, а симболика коју са собом носи још снажнија.

И то само петнаестак дана од Рогозинове посете и бучно најављене војно-техничке сарадње. Па да питамо по ко зна који пут оне силне режимске стручњаке – како замишљају да нас Русија опреми савременим наоружањем, где је ту кључни елемент – поверење, који је степен сигурности и како замишљају да се оваква Србија и њена војска могу отргнути НАТО контролорима, који ће, ваљда, жмурити на оба ока док ми допремамо „букове“, „торове“, „панцире“…?

Све у амбијенту званичног државног става да ми признајемо територијални интегритет Украјине са Кримом, што следствено значи да је Русија агресор.

Замислимо само контрапример – да у српском Генералштабу предавање држи, рецимо, први човек Руске армије или његов заменик, да тумачи догађаје на светској сцени из угла званиче руске политике, да притом распали баражном ватром по САД и НАТО, те да излагање поткрепи презентацијом фотографија америчког председника Барака Обаме и његових војних и паравојних плаћеника широм планете у импресивним бројевима.

Шта би се десило на српској политичкој сцени након тога? Није тешко закључити уколико се само сетимо оштрог реаговања Зоране Михајловић и то на најдобронамернији савет Рогозина у вези избегличке кризе и могућих проблема.

Шта су могли да ураде српски официри који су присуствовали наведеном предавању? Ама баш ништа, осим да се колективно самозапале у кругу бањичке касарне. Да ли су они кривци? Апсолутно – не. Једноставно, народ је након петог октобра желео „демократску и цивилну контролу“ Војске и партијско одлучивање, руковођење и командовање системом одбране под капом НАТО. И ето нам га, на прави начин. Уживајмо сада сви заједно чекајући нове изборе и потврду Вођине воље.

Генерала Шислера су званично примили начелник Генералштаба, генерал Љубиша Диковић, а затим, услед „спречености“ министра одбране и државни секретар Зоран Ђорђевић. Том приликом је истакнуто „да је сарадња Министарства одбране и Војске Србије са НАТО под окриљем Програма „Партнерство за мир“ на највишем нивоу од почетка ангажовања Републике Србије, који за нашу државу представља оптималан оквир сарадње.“

И све то кроз призму „истинске“ војне неутралности Србије.

Но, није само посета заменика председавајућег Војном комитету НАТО изазвала пажњу. Не мање значајан, а усудио бих се констатовати куд и камо важнији догађај се збио 3. фебруара ове године, када је италијански бригадни генерал Ћезаре Маринели преузео дужност шефа „НАТО војне канцеларије за везу“ у Србији, од бригадног генерала Лућа Бате, на церемонији примопредаје дужности која је одржана у Дому Војске, у Београду[2].

Дакле – званична, свечана церемонија ни мање ни више него у српском Дому Војске, усред Београда, где двојица високих окупационих генерала врше примопредају, док српски генерали, официри и остало особље у ставу мирно поздравља и одаје почаст својим стварним заповедницима. Маринели је, иначе, седми по реду шеф овог мини Штаба НАТО, који се налази на пар десетина метара од просторија српског министра одбране, а који је заживео још 2006. године. Ево и тих симпатичних фотографија:

Шта је битно нагласити у вези са овим? Како и приличи догађају је присуствовао и смену верификовао онај ко је надлежан испред агресора – начелник штаба Команде здружених савезничких снага НАТО-а у Напуљу, генерал-потпуковник Леонардо ди Марко. Он је према посебном плану угошћен од стране Диковића и државног секретара Ђорђевића. Ценим да није потребно интерпретирати о чему се разговарало. Све је већ познато у „војно неутралној“ Србији и њеној „војно неутралној“ Војсци.

Међутим, пажњу свакако заслужује податак да је и генерал Ди Марко одржао, током свог боравка, предавање и то на српској Војној академији слушаоцима „Високих студија безбедности и одбране“ и „Генералштабног усавршавања“ на тему: „НАТО Савезничка команда Здружених снага Напуљ – актуелне операције и изазови будућности“. Ево и те сличице:

Уколико некоме до сада није било јасно шта значи НАТО израз „јавна дипломатија“ који заузима централно место у ИПАП споразуму потписаном од стране Вучићеве камариле минуле године, ево оригиналних примера. Значи, потребно је темељно и непрестано испирање српских официрских мозгова, након чега ће се прећи и на грађанство, како би се улепшала слика северноатлантске алијансе и припремио терен за учлањење.

Док су НАТО генерали ведрили и облачили по остатку земље Србије и остацима њене некада славне Војске, за то време је један од њихових важнијих шефова – адмирал Марк Е. Фергусон III, командант Савезничких здружених снага НАТО у Напуљу (истовремено и) командант Америчких поморских снага у Европи и командант Америчких поморских снага у Африци (то му је пуни назив обједињених дужности), обилазио независно „Косово“, јединствену НАТО државу у свету, где се састао са тамошњим званичницима.[3]

Рецимо, у сусрету са генералом Рахманом Рамом, командантом „Косовских безбедносних снага“ – војске Косова која је одавно формирана по НАТО стандардима и само се чека одобрење за формалну промену назива – истакнуто је да САД дају велики допринос „Косову“ и да, што се тиче војне сарадње, поред достигнутог нивоа „државног партнерства“ са америчком државом Ајовом (истоветно што и Србија са Охајом), затим реформи, обуке, вежби и бројних других активности, следе конкретне активности и фокус на трансформацији „Безбедносних снага Косова“ у „Оружане снаге Косова“.

Ко не верује аутору нека погледа следеће фотографије и прочита припадајуће саопштење:

Нема сумње, НАТО је „заиста“ наш пријатељ, савезник, партнер, уважава нашу војну неутралност, чак се њоме и поноси (јер они су је и осмислили 2007. налажући тадашњим српским властодржцима да од те небулозе направе примењену науку коју су данашњи квислинзи додатно усавршили), чува нам Космет и све заједно брани од једино могућег агресора – Русије и њој сличних.

На крају, да не буде ово писаније сувопарно и досадно – војна сарадња, па војна сарадња. Да се за тренутак вратимо у прошлост на специфичан начин. Док смо ми овде дочекивали Рогозина и маштали о ракетама, дотле је на „Косову“ боравио и британски лорд Џорџ Робертсон, као специјални гост.

Да ли смо га заборавили?

Бивши генерални секретар НАТО, а у време оружане агресије на СР Југославију министар одбране Велике Британије. Осуђени (а након петог октобра рехабилитовани) ратни злочинац, који је у касну јесен 2003. посетио Београд и држао говоре о партнерској сарадњи, захтевајући од тадашњих власти да се повуче тужба за ратну штету од „тричавих“ стотинак милијарди долара[4]. Рекао је тада дословно: „недопустиво је да земља која треба да уђе у Партнерство за мир, тужи Алијансу“.

Тај лукави Британац и неопевани србомрзитељ је, ексклузивно откривши да је пре извесног времена ДНК анализом установио како има део албанских гена по очевој линији, током предавања шиптарским студентима на факултету „Универзум“, усхићено говорио о акцији НАТО на спасавању цивилног становништва на Косову 1999. године, истичући да је мото био „Срби напоље, мировњаци унутра, избеглице назад“ (Serbs out, peacekeepers in, refugees back).[5]

На „Косову“ је примљен домаћински, како и треба, као ослободиоц и пријатељ. Наравно, додељено му је од стране „председнице Косова“ Атифете Јахјага и припадајуће ордење највишег ранга.

Да ли је овом тексту потребан некакав закључак?

Да, и то сасвим кратак – једном, када се ослободимо, а десиће нам се, ваљда историја нам то казује, мораћемо да повадимо имена свих домаћих НАТО љубитеља и делатника, да отворимо све фус-ноте и да их приупитамо – да ли сте знали шта радите?

Осим ако пре тога не одлете Етихадом…

————

—————–

5. 2. 2016. Фонд стратешке културе, за ФБР приредила Биљана Диковић