Страдање беба се догодило у одељењу за интензивну негу бањалучког породилишта услед недостатка кисеоника у инкубатору.

Друго масовно убиство на подручју општине Бања Лука догодило се при самом крају рата, 12. октобра 1995, када је, нападом на село Бочац, почињен један од последњих масовних злочина у БиХ. Напад на Бочац извршиле су удружене хрватско-муслиманске оружане снаге уз претходну припрему ратног ваздухопловства НАТО савеза. Том приликом је убијено преко двадесет мештана српске националности, од тога девет старијих женских особа рођених између 1905. и 1955. године.

Центар града, Клиника за дечје болести. Агонија какву свет до тада није упознао. НАТО блокада ваздушног простора спречавала је српске власти да породилишту у Бања Луци доставе преко неопходан кисеоник.

Доставу кисеоника болници у Бања Луци (ваздушним путем из Београда) није одобрио Савет безбедности ОУН. Превоз друмовима нису дозволиле хрватске и муслиманске оружане формације које су по селима дуж пута кроз Босанску Посавину поставиле безбројне заседе и спречавале сваки саобраћај. Сви апели да се дозволи превоз кисеоника и да се спасу бебе остали су узалудни. О вапаје очајних родитеља и беспомоћних лекара оглушиле су се све међународне хуманитарне и здравствене институције.

Нису се оглашавали ни УНИЦЕФ, ни светска здравствена организација, ни Црвени крст. Државе Западне Европе и САД, уз подршку ОУН, својим понашањем су починиле злочин свирепији од свих до тада познатих злочина извршених над децом. Једном приликом је наш покојни патријарх Павле рекао: „Нисмо бирали ни земљу ни народ, него бирамо само да ли ћемо бити људи или не.“ Представници ОУН који нису одобрили доставу кисеоника бањалучким бебама су сами одлучили да ли су људи или не. Трагедија је трајала од 22. маја до 19. јуна 1992. године. Узалуд су лекари покушавали да нешто учине употребом тзв. „индустријског кисеоника“ који су добили од Војске РС и приватних лица. То је било недовољно и бебама није било спаса. Од њих 14 умрло је 12 и све су, једна до друге – по шест девојчица и дечкића – сахрањене на Новом гробљу у Бања Луци. У центру града данас се налази споменик за бесмртних „12 бањалучких звездица“. Тринаеста и четрнаеста беба су тада преживеле. Нажалост, среће није било ни за њих.

Слађана Кобаш умрла је као мало одраслија девојчица, у тринаестој години живота, 9. фебруара 2006. године, у Приједору. Марко Медаковић је више од две деценије тежак инвалид и живи као биљка. „Ми као народ не знамо да пренесемо другим људима у свету наша страдања“, каже његова мајка. Сваке године на парастосу бањалучким бебама окупи се на хиљаде људи, али нико од страних дипломата. На парастосу 2014. године, Бањалучани и њихови гости из Републике Српске осветлили су небо над градом са 12.000 упаљених свећа, по хиљаду свећа за сваку бањалучку бебу, жртву САД и петнаест европских држава чланица безочног НАТО савеза.Систематизован преглед садржаја књиге, списак појединачних места страдања и злочина који су обрађени у њој, можете погледати кликом на ОВУ ВЕЗУ.

Већ пуних двадесет година Миливоје Иванишевић бави се изучавањем страдања Срба, посебно оних у Босни и Херцеговини. О томе је написао више књига и много радова које је објавио у разним часописима и новинама.

Миливоје Иванишевић

У сарадњи са Драганом Грчић-Гавриловић, Иванишевић припрема књигу Голгота сарајевских Срба – казивања логораша и капитално дело Људски губици српског народа у БиХ 1992. –1995, које садржи попис српских жртава у БиХ током последњег рата. На припремању података за те књиге ангажовано је више од стотину људи.

Посвећен изучавању српских жртава у Босни и Херцеговини, Иванишевић је у Београду основао Институт за истраживање српских страдања у XX веку. Задатак тог Института, како га је замислио Иванишевић, је да се бави изучавањем српских жртава (пљачком, разарањем кућа и комплетних села, прогонима, логорима и физичким злостављањем), не само у Босни и Херцеговини већ и у свим осталим пределима бивше Југославије.

————–

http://wp.me/p1Fuk8-O8Z